KLASICI, DRAME, MISLI

Pripovetke u ovom izboru slavnog američkog pisca Skarletnog slova prvi put su dostupne srpskoj publici u ovom pažljivo priređenom izdanju.
Originalno objavljene u zbirkama Mahovine sa starog župnog doma i Dvostruko ispričane priče, ove pripovetke obuhvataju rane primere naučne fantastike u svetskoj književnosti, ali i duboke psihološke uvide u unutrašnje svetove likova.
Glavne teme koje prožimaju ovu selekciju uključuju krivicu, greh, iskupljenje, kao i teret istorije koji oblikuje pojedinca i zajednicu.
Mnoge priče imaju alegorijski karakter, spajajući gotičku atmosferu sa filozofskom dubinom. Hotorn se suočava s granicama razuma, senkama puritanskog nasleđa i krhkom lepotom ljudske nesavršenosti.
Ova selekcija nikada ranije nije bila objavljena kod nas i čini ovo izdanje dragocenom prilikom da se otkrije puno bogatstvo njegovog pripovedačkog umeća.

„Izuzetna, značajna i divljenja vredna knjiga kojoj se uvek treba vraćati.“
– Henri Džejms

Kad se mlada žena, majka ovoga deteta, sasvim pojavila pred gomilom, prvi joj je pokret bio da dete prigrli jače na grudi, ne toliko nagonom materinske ljubavi koliko da bi time sakrila znak koji je bio ili utkan ili prikačen na njeno odelo. Ali ipak, sudeći mudro da jedan znak njenog stida slabo može služiti da sakrije drugi, ona odjednom uze dete na ruku, i s vatrom na obrazima, ali s osmehom punim ponosa i pogledom koji ne skreće, pogleda sve svoje sugrađane i susede.

U junu 1642, u puritanskom Bostonu, grupa ljudi se okuplja da prisustvuje javnom vređanju Ester Prin, mlade žene koju je zajednica osudila zbog preljube. Iako prisiljena da na grudima nosi jarkocrveno obeležje srama, ona uporno odbija da otkrije ko je otac njenog deteta. Gledajući prisutne meštane na trgu, Ester primećuje niskog, unakaženog muškarca i u njemu prepoznaje svog davno izgubljenog muža za koga je mislila da je poginuo. Povređen i besan, on će učiniti sve da pronađe ženinog ljubavnika i natera ga da s njom podeli sramotu.

Majstor simbolike i ubedljivog pripovedanja, Natanijel Hotorn u ovom remek-delu američke književnosti pripoveda o složenosti greha i krivice, kao i (ne)mogućnosti pomirenja i praštanja.

„Ne postoji delo koje na bolji način ovaploćuje američku imaginaciju.“ – D. H. Lorens

Natanijel Hotorn (1804–1864), kod nas najpoznatiji po romanu „Skerletno slovo“, bio je praktično prvi američki romansijer svetskog značaja. „Kuća sa sedam zabata“ (1852) je njegov drugi po redu roman, sa svim onim temama prisutnim u ostalim njegovima delima: senke prošlosti, greh, zločin, osveta, iskupljenje – i pouka. Radnja je smeštena u stvarnoj kući iz doba Salemskih procesa vešticama, a njen mračan i setan ton o ukletim sećanjima kao takvim, pričama o duhovima, elementima ozloglašene istorije Hotornove porodice (čega se stideo do kraja života) u procesima krajem XVII veka – predstavljaju neizbežno štivo ne samo za ljubitelje klasičnog gotskog romana, već i čitaoce istančanog duha.

Ingeniozno preplićući tokove sumorne prošlosti i nestalne stvarnosti, sa Kućom kao svojevrsnim medijumom u kojoj se zbivaju čudne, grozomorne stvari i junacima koji su zarobljenici drevnih porodičnih prokletstava, Hotorn u ovom klasiku američke književnosti uspeva da pruži čitaocu jedinstveni osećaj prošlih vremena, te da ga samim završetkom – uprkos zloslutnoj i zlokobnoj prirodi same priče – unekoliko i iznenadi, što je, jasno, sasvim u tradiciji žanrovskog pripovedanja.

Kada je bliskost zabranjena a strast je greh, ljubav je najdrskiji zločin od svih.

Nezaboravan klasik vodi čitaoca kroz moralne dileme i posrnuće, a osećanja krivice, besa, odanosti i osvete prevazilaze granice svih vremena.

U XVII veku u Salemu mladu Jastiru Prin stavljaju na stub srama i primoravaju je da nosi skerletno slovo zbog toga što je preljubnica. Ona rađa vanbračno dete, ali dugih sedam godina ne želi da otkrije ko je otac deteta. Javno ponižena i odbačena, zarobljena u krugu društvenih pravila, Jastira se oslanja na snagu svog duha. Beznadežan osećaj sramote, očajanja i usamljenosti učiniće je snažnom, a skerletno slovo poslužiće za ulazak tamo gde se druge žene nisu usudile da kroče.

Skoro vek i po Hotornovo remek-delo pamte i čitaoci i kritičari. U jednom od najvećih američkih pripovedačkih dostignuća, greh, krivica i iskupljenje utkane kroz priču o preljubi, otkriveni su izuzetnim psihološkim prodorom u ljudsku dušu.

„Kroz dugi niz godina koje su bile ispunjene radom, mislima i samopožrtvovanjem, skerletno slovo nije prestalo da bude žig koji privlači prezrenje i gnev ljudi, već je oličavalo nešto što izaziva sažaljenje i strah, kao i poštovanje.“