Natanijel Hotorn (1804–1864), kod nas najpoznatiji po romanu „Skerletno slovo“, bio je praktično prvi američki romansijer svetskog značaja. „Kuća sa sedam zabata“ (1852) je njegov drugi po redu roman, sa svim onim temama prisutnim u ostalim njegovima delima: senke prošlosti, greh, zločin, osveta, iskupljenje – i pouka. Radnja je smeštena u stvarnoj kući iz doba Salemskih procesa vešticama, a njen mračan i setan ton o ukletim sećanjima kao takvim, pričama o duhovima, elementima ozloglašene istorije Hotornove porodice (čega se stideo do kraja života) u procesima krajem XVII veka – predstavljaju neizbežno štivo ne samo za ljubitelje klasičnog gotskog romana, već i čitaoce istančanog duha.
Ingeniozno preplićući tokove sumorne prošlosti i nestalne stvarnosti, sa Kućom kao svojevrsnim medijumom u kojoj se zbivaju čudne, grozomorne stvari i junacima koji su zarobljenici drevnih porodičnih prokletstava, Hotorn u ovom klasiku američke književnosti uspeva da pruži čitaocu jedinstveni osećaj prošlih vremena, te da ga samim završetkom – uprkos zloslutnoj i zlokobnoj prirodi same priče – unekoliko i iznenadi, što je, jasno, sasvim u tradiciji žanrovskog pripovedanja.
