Umetnost je najomiljenije čedo, mezimče modernosti i moderne epohe. Ona je nezamenljiva, dok istovremeno sama može da zameni sve (zar nisu i mnogi ozbiljni umetnici govorili kako umetnost za njih znači sve, pa i sam život). Njoj je sve dopušteno, osim da nestane sa lica zemlja. Nikome više ne smeta taj njen povlašćeni status, njen razmaženi, arogantni i pretenciozni govor sa pijedestala uzvišenosti, izuzetnosti, jedinstvenosti, taj aristokratizam, prosvetiteljizam i moralizam sa kojim se odnosi prema "ostatku sveta", rekao bi opet neko nedobronameran. Sve to, paradoksalno, prati osećanje, a katkad i svest same umetnosti o sopstvenoj nemoći. Umetnost nije toliko glupa da ne vidi da stvari pomera neko drugi.
