ZNAMENITI SVETSKI LIRIČARI

Zbirka poezije Deca lihvari strukturisana je poput intimne porodične drame u kojoj su uloge davno podeljene, ali se tekst i prebrojavanje dugova pišu u hodu. Kroz tri čina, uokvirena prologom i epilogom, autorka nas uvodi u prostor gde miris podvarka prkosi vremenu, gde se emotivni računi roditelja i dece premeravaju sa preciznošću iskusnih kamatara, a Tuga postaje opipljiv lik – sitna senka i šesti član porodice.

Pred čitaocima je poema hirurške preciznosti i mitske dubine, izgrađena na oštrim kontrastima: hladnoća antibiotika sudara se s mirisima vlažne zemlje, mehanika vašarskih hvataljki s oniričkim pejzažima, a sterilni bolnički prostor s klaustrofobičnim slikama detinjstva.

Zbirka "Evo ovde u sam centar" je precizan i radikalno iskren presek savremene melanholije, emigracije i digitalnog doba. Balansirajući na oštrici između visoke teorije, lakanovskih šiboleta i sirovog uličnog i vojničkog žargona, autor stvara hibridni prostor u kom matematika, biologija i istorijske traume govore istim, ogoljenim jezikom. Tamo gde se reči i tela dematerijalizuju pod ledom, ostaje svest o tome da se umetnost oslobađa tek onda kada joj je dozvoljeno da sve ogoli do kosti.

U gustoj, gotovo obrednoj tišini, pred nama se otvara svet u kojem padavine brišu civilizacijske tragove, svetlost klinički razotkriva krhkost mesa, a sneg i mrak postaju ontološki baferi. Koračajući ivicom onoga što izmiče govoru, lirski subjekt silazi u hladnu nužnost biologije i sirovu mehaniku postojanja, tražeći poslednji, neuništivi komad bića koji će ga nadživeti kada se privid celovitosti konačno surva.

"Večni život" nije još jedna u moru lirskih bilježnica svakodnevnih trivijalnosti, već knjiga visoke samosvijesti o sebi u svijetu i svijetu oko sebe, što je ravnoteža koju rijetko gledamo u srpskoj poeziji poslednjih godina.

O čemu ova žena pije nova je zbirka poezije Kristine Simonović, autorke knjiga Nije bol prava linija i Reče ona umačući pomfrit u sladoled.

Otvoreno, britko i bez ulepšavanja, autorka piše o nevidljivim borbama, ranjivosti, ljubavi, porodici, prolaznosti i usamljenosti. Njene pesme zadiru u iskustva bolesti i oporavka, društvene predrasude i očekivanja, ali i u mukotrpan proces vraćanja sopstvenom identitetu.

U svetu Kristine Simonović bol nije apstraktna: ona ima miris bolnice, ukus kisele kafe, težinu neizgovorenih reči i tišinu ljudi koji ne razumeju. Ipak, ispod umora, besa i crnog humora ostaje snažna potreba za slobodom, bliskošću i životom.

O čemu ova žena pije zbirka je o preživljavanju, samospoznaji i hrabrosti da se glasno izgovori ono o čemu se najčešće ćuti.

„Minđuše od svile“, prva zbirka poezije Jasmine Hasković, donosi intimnu i emotivnu poeziju žene koja je svoje životno iskustvo, tuge, radosti, čekanja i spoznaje pretvorila u stih.
Naslov zbirke nosi nežnu simboliku. Minđuše su asocijacija na prve minđuše koje devojčice dobijaju kada im se probuše uši – na detinjstvo, odrastanje i prvi susret sa svetom ženskosti. „Svila“ im dodaje nežnost, dragocenost i krhkost, ali i posebnu snagu koja se ne pokazuje na prvi pogled.

„Laž“ je savremena zbirka poezije koja kroz teme ljubavi, razočaranja, obmane, odlazaka, ličnog preispitivanja i ponovnog pronalaženja sebe govori o iskustvima i emocijama u kojima se veliki broj čitalaca može prepoznati.

Bora Gerzić kao da je svojom hronikom smrti i ludosti najavio ovu zbirku, i dalje stabilno smešten u poziciji Čoveka u današnjem nestabilnom svetu, do pucanja natrpanog nerazumevanjima: između muškarca i žene, različitih pokolenja, dobrih i loših, bogatih i ubogih, između različitih nacija, boga i đavola.

Ratovi koji bukte oko čoveka, i u njemu, možda se mogu prevazići (samo na trenutak) iluzijom ljubavi ili plotskim uživanjem – uvek nedovoljnim za trajniju sreću, ili bar nekakav smisao. Jedan od mogućih izlaza možda vodi kroz religiju, ali ne onu konvencionalnu već s obaveznim trunkama misticizma, pa kao da je pred nama neki staroverac, koji nam je, baš takav, potreban. U pokušajima da sazda išta pouzdano u svetu odavno polomljenom na sitne delove, njegov pesnički glas ume da zvuči propovednički.

Da je ovo knjiga i od samo jedne pesme, a da je to poema „Ako ikad umrem“, čiji samoironični naslov zaklanja retko bogatstvo upečatljivih slika i veličinu jednog života kakav jeste, bila bi, van svake sumnje, izvanredno vredno delo.

Tamara Mitrović

Zbirka poezije „Pod obrisima lampe” Aleksandra Mrdaka pripada onoj sve ređoj vrsti poetskih rukopisa koji ne nastaju iz literarne mode, nego iz unutrašnje potrebe da se posvjedoči o čovjeku, o prostoru, o pamćenju, o ambijentu, o odnosu.

Ova poezija ne traži da bude moderna; ona traži uski put prema istini i kolikogod istinitom, približno realnom, iako nastaje u sjenci mističnijih tonova pod lampom, u okrilju noći i noćnog pejzaža. Upravo u tom okrilju i u toj odluci da se ostane vjeran sopstvenom glasu leži osnovna vrijednost ovih poetskih zapisa. Mrdakova pjesma poput sjenke dolazi iz iskustva gorštačkog prostora, ali ne kao folklorna slika ili dekor, već kao egzistencijalni okvir: marolnost planine, vjetri gorski, rijeka u neporecivom toku, koliba sa krovom od trave, putnik izmeđ dva svijeta, ali i između noći i svjetlosti, i, sve to, zajedno, nisu motivi goli i gotovi, nego stalna stanja duha. Subjekt ove poezije je čovjek kojeg uvijek zatičemo na graničnom između odlaska i povratka, između vjere i sumnje, između pripadanja i usamljenosti, i samoće pod okriljem svjetlosti i sjenke poodavno zaboravljene lampe.

Zato se putovanje u ovoj knjizi ne čita kao kretanje kroz dati i eventualni prostor, već kao unutrašnja migracija – tiha, tiha seoba duše.

U poetskom traktatu Gaza, jedno telo Malika Berak gradi pesničku mapu prostora u kojem se istorija i lično sećanje prepliću u jednu celinu. Gaza u ovim pesmama postaje metafora živog tela – tela koje pamti, trpi i opstaje uprkos razaranju. Kroz sažet i sugestivan pesnički izraz autorka promišlja pitanja pripadanja, gubitka, otpora i ljudskog dostojanstva, pokazujući kako poezija može da sačuva ono što istorija nastoji da izbriše.

„Huk donosi dan / Vaseljena je samo jedan zvižduk...“: poezija Tamare Sokolov diše punim plućima, i to doslovno: u njenim ciklusima „Prizori“ i „Sličice“ rastu vetar, čičak, detlić, šoljica čaja i naslovni hlorofil, zelena materija od koje sve počinje. Kako u recenziji ističe Anđela Tošić, ovaj lirski izraz „unosi neuobičajenu boju u spektar savremene poetike“ pretežno obojene tonovima besmisla i pesimizma: Sokolova peva svetlo, začuđeno i zahvalno. Zbirka za čitaoce kojima je poezija način da se ponovo primeti svet – i krošnja kroz koju vetar „kao prstima pravi sebi puteve“.