Čitalac, koji pažljivo prati poeziju, primetiće kako se pesnici povremeno vraćaju motivima koje su jednom (ili više puta) već obradili u svojoj poeziji. Na različitim stepenima svog poetskog razvoja i sazrevanja (koji uključuju i emotivno-misaona pomeranja) pesniku se kanda učini da mu se jedna stvar i već iscrpena njegova tema pomalja ili sasvim otkriva iz nekog novog ugla. U takvom suočavanju sa svojim starim motivom -sa jednim sopstvenim osećanjem koje je prohujalo - često se u pesniku stvara novi doživljaj koji iziskuje da se poetski još jednom uobliči. S druge strane, postoje izvesni motivi - okosnice kod pojedinih pesnika - kod svakoga uvek različiti - koje kao da imaju svoj sopstveni i gotovo nezavisni život, svoju genezu, mladost, starenje. Takvi se živi motivi povremeno, u času svojih promena i transformacija, ukazuju pesniku kao nove senzacije. I ovde pažljivom oku čitaoca ne bi se potkrala omaška da ne primeti kako je ova transformacija u suštini obostrana: i u motivu i u pesniku, podjednako". (Stevan Raičković, 1928)
