DOKAZ O STAROSTI

Autor bestselera Tajni život drveća

Kako instinkti oblikuju naše ponašanje i šta to znači za našu budućnost – duboko fascinantne spoznaje o životu u skladu s prirodom.

Do sada je Peter Voleben na svoj prepoznatljiv način otkrivao skrivene tajne prirodnog sveta. Sada se upušta u potragu za odgovorom na pitanje zašto ljudi često deluju tako nerazumno.

Da li zaista krojimo sopstvenu sudbinu ili, poput drugih životinjskih vrsta, uglavnom sledimo instinkte? Po svemu sudeći, ovo drugo: fokusirani na trenutna zadovoljstva, nesposobni da promisle dugoročne posledice, ljudi bezobzirno iscrpljuju resurse planete i kreću ka sopstvenoj propasti.

Kako je moguće da biće koje se smatra „najrazvijenijim“ uništava sopstveni životni prostor?

U svojoj novoj, izuzetno intrigantnoj knjizi, Peter Voleben prvi put pruža uvid u tajanstveni kosmos ljudske prirode. Upoređujući nas sa životinjskim i biljnim svetom i potkrepljujući tvrdnje mnoštvom zadivljujućih primera, on pokazuje da nismo „kruna evolucije“ – evolucija i dalje deluje kroz nas i u nama. Samo ako naučimo da ukrotimo svoju prirodu i razumemo njenu suštinu, moći ćemo da krenemo novim putem koji nam garantuje budućnost vrednu života.

Od zaleđenih prostranstava naših polova do skrovitih kutaka toplih mora, Dejvid Atenboro je kamerom zabeležio mnoge delove jedinstvenog okeana planete Zemlje.

U ovom trenutku, vi kružite oko crne rupe.

Zemlja se okreće oko Sunca, Sunce oko središta Mlečnog puta: supermasivne crne rupe, najzagonetnijeg i najneshvaćenijeg fenomena u našoj galaksiji.

U Kratkoj istoriji crnih rupa, nagrađivana istraživačica sa Univerziteta Oksford, dr Beki Smeterst, vodi nas na fascinantno putovanje kroz pet vekova astronomskih otkrića. Od prvih osmatranja svemira i kolapsa masivnih zvezda, preko ikoničnih prvih fotografija crne rupe, pa sve do njenih sopstvenih revolucionarnih otkrića.

U ovoj kosmičkoj priči o istraživanju, Beki nam otkriva da crne rupe nisu onoliko „crne“ koliko mislimo, da se nikada ne želite naći u stanju špagetifikacije, da su crne rupe više nalik udobnim jastucima nego neumoljivim usisivačima, i zašto, s one strane horizonta događaja, budućnost nije pravac u vremenu, već u prostoru. Ispričana sa duhovitošću i dubokim uvidom, ova očaravajuća knjiga razotkriva tajne nekih od najdubljih pitanja o našem svemiru—sve skrivene unutar crnih rupa.

Jedna od najboljih knjiga godine po izboru: Time, BBC Science Focus, Daily Mail, Geographical, Times, Telegraph, New Statesman, London Evening Standard, Science Friday

Kako gljive stvaraju naše svetove, menjaju naše umove i oblikuju našu budućnost

„Prekrasna knjiga o prirodi. Hrana za dušu.“ – Wall Street Journal

Što više saznajemo o gljivama, svet bez njih ima sve manje smisla. One nisu ni biljke ni životinje, a nalaze se svuda – u zemlji, vazduhu i našim telima. Mogu biti mikroskopske, ali neke gljive su i najveći živi organizmi na Zemlji. Omogućile su život na kopnu, mogu preživeti nezaštićene u svemiru, a rastu i napreduju u uslovima povećanog nuklearnog zračenja. U stvari, gotovo sav život se na neki način oslanja na gljive.

Ovi beskrajno iznenađujući organizmi nemaju mozak, ali mogu da rešavaju probleme i manipulišu ponašanjem životinja sa razornom preciznošću. Dajući nam hleb, alkohol i lekove koji spasavaju živote, gljive su oblikovale ljudsku istoriju, a njihova psihodelična svojstva su nedavno pokazala da ublažavaju brojne mentalne bolesti. Sposobnost da svare plastiku, eksplozive, pesticide i sirovu naftu koristi se u revolucionarnim tehnologijama, a otkriće da povezuju biljke u podzemnim mrežama transformiše način na koji razumemo ekosisteme. Ipak, više od devedeset posto njihovih vrsta i dalje je nedovoljno istraženo.

Prepleteni život je putovanje u spektakularan i zanemaren svet, i pokazuje da gljive pružaju ključ za razumevanje i planete na kojoj živimo i samog života.

„Sažet pogled na gljive kao ključne igrače u biološkim procesima, lečenju i još mnogo čemu. Nikada više nećete gledati pečurke na isti način.“
– People

„Prepleteni život me je podsetio da su gljive, poput univerzuma, uzvišene.“ – Science

„Zapanjujuća knjiga.“ – Observer

„Potpuno oduzima dah.“ – Sunday Times

U ovoj fundamentalnoj knjizi, dr Dejvid Sinkler, profesor sa Harvarda, vodeći svetski genetičar i stručnjak za dugovečnost, iznosi radikalnu tezu: starenje je bolest, i ta bolest je izlečiva. Sinkler osporava uvreženo mišljenje da je starenje nezaustavljiv proces, pozivajući na promenu fokusa moderne medicine – sa pojedinačnih oboljenja na starenje kao osnovni uzrok svih bolesti.
Knjiga otkriva nove mehanizme koji mogu da uspore ili preokrenu proces starenja. Autor nudi jasan pregled kliničkih istraživanja i daje precizne, praktične savete za produženje životnog veka. Ovo je optimističan i naučno zasnovan pogled na budućnost u kojoj zdrav i dug život postaju izbor, a ne pitanje genetike.
Zašto starimo? Sinklerova teorija kaže da je u pitanju loš prenos informacija, koji se može popraviti pojačanom funkcijom sirtuina. Zašto ne moramo da starimo? On kaže da možemo da uzimamo aktivatore sirtuina svakog jutra, a uskoro ćemo imati i tablete koje će bezbedno reprogramirati naše gene kako bi im povratile mladalačku snagu.
PubMed Central

Šta nam mozak otkriva o budnom stanju dok spavamo.

„Inspirativan vodič u svet snova – izuzetno zanimljiva knjiga!“
– Dr Karan Radžan

San, zanemarena moć ljudskog uma, stub je našeg opstanka. U knjizi Zato sanjamo, doktor Rahul Džandajl, istaknuti neurohirurg i neuronaučnik, vodi nas kroz tajanstvene predele podsvesti, osvetljavajući najnovija dostignuća u istraživanju snova i u neurologiji. Otkrivamo zašto je čovečanstvo kroz vekove zadržalo dar sanjanja i kako možemo da iskoristimo njegovu neiscrpnu snagu da oplemenimo i san i javu.

San je više od puke fiziološke potrebe. On je čuvar emocija, skladište sećanja, rasadnik kreativnosti i katalizator učenja. U njemu pronalazimo utehu nakon trauma, a pomaže nam i da se pripremimo za životne oluje. Štaviše, snovi ponekad pružaju nejasne, ali zagonetne naznake budućih mentalnih i fizičkih tegoba, poput Parkinsonove i Alchajmerove bolesti.

Autor nas podučava kako da ovladamo moćnim alatom lucidnog sanjanja, vežbajući veštine koje će nam koristiti u budnom životu, kako da preoblikujemo noćne more u simbole nade i kako da dešifrujemo skrivene poruke naših snova, otkrivajući najdublje želje našeg srca. Zato sanjamo otvara vrata jednom od najstarijih i najznačajnijih procesa ljudskog uma, otključavajući njegov potencijal da revolucionarno promeni naše živote.

„Duboko i raznovrsno istraživanje snova koje nudi neprocenjive uvide u naše biće, naše veze sa drugima i smisao ljudskog života.“ – Sendi Nunez

„Zato sanjamo je fascinantan i prosvetljujući uvid u najnovija otkrića neuronauke.“ – BookPage

Knjiga Kroz vasionu i vekove jedna je od najlepših knjiga o nauci. Naš, ali i svetski poznati naučnik Milutin Milanković napisao je ovu romantično-naučnu priču na veoma neobičan način, a zbog svoje posebnosti i zanimljivosti sadržine, ova knjiga je ubrzo stekla simpatije tadašnje, ali i sadašnje čitalačke publike. Pišući pisma svojoj dragoj, a nama neimenovanoj prijateljici, pisac koristi svaki trenutak da govori o nauci, te se često iz sadašnjosti seli u prošlost kako bi svoju prijateljicu, odnosno svoje čitaoce upoznao sa svetom nauke i sa svom lepotom koja iz tog sveta proizilazi. Govoreći o minulim događajima iz sveta nauke, autor se seća i svoje rodne kuće, perioda odrastanja i školovanja, svojih roditelja, a čitalac, njegov nemi svedok, oseća sa kakvom toplinom i setom o tome govori. Milutin Milanković putuje sa svojom prijateljicom kroz vasionu i vekove, otkrivajući čitaocima sve pojedinosti koje su ga na tim putovanjima zadesile. Čitaocima ne predočava samo gradove koje je posetio, nego ih upoznaje i sa svojim saznanjima o Suncu, planetama, njihovim orbitama, sa ledenim dobima, kao i sa budućnošću naše planete. Nama, svedocima ovih pisama, ovo delo pak ostaje kao pisani dokaz jedne nadahnute priče o vasioni i putovanju kroz vekove, ali i kao uspomena na autorov život i stvaralaštvo, koje je i te kako ostavilo traga u našim životima.

Da nema ljudi kao što je kolega Radovanović, trebalo bi ih stvoriti. On je već decenijama neumorno angažovan na prosvećivanju građana u domenu složenih pitanja u vezi sa medicinom i javnim zdravljem. Ova knjiga nudi, na jednom mestu, njegove tekstove koji su pomagali građanima da se snađemo u složenim i često ideološki zatrovanim raspravama o medicini i javnom zdravlju. Na razumljiv i argumentovan način, ovi tekstovi raskrinkavaju mitove, razbijaju zablude i vraćaju poverenje u nauku.

U vremenu u kojem raste privlačnost anti-intelektualizma i teorija zavere, koji zarad pažnje ugrožavaju zdravlje zajednica i građana, ovi tekstovi nam omogućavaju da bolje razumemo obrađivane teme i da se odupremo različitim manipulacijama. Čitanjem ove knjige možete da se još jednom uverite zašto je naučno znanje, sa svim svojim nesavršenostima, uvek bolji vodič u životu od raznih zabluda koje često mogu da nam budu veoma privlačne.

– Prof. dr Aleksandar Baucal, psiholog


Zoran Radovanović, naučnik i humanista, voli znanje i ljude. Odmereno i ubedljivo protivi se neznanju i neljudima. Eseji u ovoj knjizi poučni su i zanimljivi. Koriste mi zbog sadržaja. Prijaju mi zbog jezičkog stila – sažetog, konkretnog, krepkog. Svaki list knjige vakciniše čitaoce protiv epidemije stila uvreženog u našem javnom diskursu. Ne znam< nikoga ko piše i bolje i brže od profesora Radovanovića.

– Prof. dr Nenad M. Kostić, hemičar


Pripremite se da zavirite u svet medicine iz potpuno nove perspektive ! U kratkim pričama, radoznali laici ovde saznaju brojne stvari – o tome treba li piti probiotike, je li C vitamin precenjen, koje će zarazne bolesti nestati u budućnosti, pa sve do dileme: pušiti do poslednje daha, ili - zašto moramo da ostavimo cigarete? Neke će zanimati da vide koji sve dobitnici Nobelove nagrade iz medicine nisu bili u pravu… Vredno štivo!

– Prof. dr Danica Popović, ekonomista


Pripoveda nam Zoran Radovanović velike priče o zdravlju, bolesti, lekarima, lekovima i o još mnogim sličnim temama, razotkrivajući predrasude, namerno proširena pogrešna uverenja, istorijske i metodološke zablude. Doslovno svaka priča ima zaplet, gotovo kao da je fikcija, a čitaoca ipak ne napušta svest da čita pripovesti iz čiste zbilje. Nije teško razumeti ove priče i vratiti im se, jer one navode na preispitivanje i kad niste lekar.

– Prof. dr Vesna Rakić Vodinelić, pravnica

Postoje knjige koje se čitaju, i postoje knjige koje nas menjaju. Knjiga Da li postoje stvari koje ne postoje? Vodič za kritičko razmišljanje Voje Antonića u kategoriji je ovih drugih. Kada je 2000. godine prvi put objavljena, ova knjiga bila je pionir među delima koja na srpskom jeziku razotkrivaju svet prevara, paranormalnog, pseudonauke i mistifikacija. Nakon dvadeset pet godina, dopunjena i osavremenjena, ona je možda važnija nego ikada ranije.

Živimo u vremenu u kojem informacije mogu da posluže kao sredstvo za manipulaciju, a kritičko razmišljanje postaje najdragocenije oružje protiv onih koji bi da profitiraju na našoj lakovernosti. Antonić nam pruža ključ za prepoznavanje i raskrinkavanje raznih vidovnjaka, nadrilekara, astrologa i drugih prevaranata, istovremeno pokazujući koliko je lako čak i inteligentnim ljudima da poveruju u „stvari koje ne postoje“.

Ova knjiga nije samo priručnik za razumevanje metoda obmane, već je svojevrstan poziv na buđenje. Antonić duhovito, jasno i oštroumno razotkriva trikove kojima nas varaju i zloupotrebljavaju, pružajući alate za samostalno prepoznavanje manipulacija u svakodnevnom životu. U vremenu kada raste nepoverenje u nauku, a društvene mreže podstiču širenje teorija zavere, kritičko mišljenje koje ova knjiga promoviše postaje neophodno. Novo izdanje donosi posebno važne dopune u poglavljima o veštačkoj inteligenciji i političkoj manipulaciji, oblastima koje danas, više nego ikada, oblikuju naš svet. Autor ne ulazi samo u domen paranormalnog već analizira i savremenie manipulativne tehnologije, otkrivajući kako one utiču na naše odluke i živote.

Pored svoje informativnosti i edukativnog pristupa, Antonićeva knjiga obiluje zanimljivim primerima i živopisnim anegdotama koje čitaoca drže u stalnoj pažnji. Njegov jasan stil i neposredan ton čine da se o kompleksnim temama razmišlja lako i razumljivo.

Da li postoje stvari koje ne postoje? je za one koji biraju da misle svojom glavom, koji ne prihvataju slepo ponuđene istine, već žele jasno, precizno i kritički da sagledaju svet oko sebe. Voja Antonić nas podseća da je stvarnost mnogo zanimljivija od iluzija, a racionalno razmišljanje moćnije od svake mistifikacije. Ovo delo je važna i zabavna knjiga koju ćete teško ispustiti iz ruku, a još teže zaboraviti.

Ako danas postoji regionalno tržište u kulturi, ono je ograničeno
na pop i narodnjačke muzičare. Tek poneki pisac pređe granice
novih država. Možda je ključ u tome što je Jugoslavija, već po
svojoj složenoj višenacionalnoj i multikulturnoj strukturi, bila
neka vrsta globalne sredine. Svako delo koje bi se probilo na
opštejugoslovensko tržište, već je prevazilazilo uske nacionalne
okvire. Tako je i jugoslovenska kultura bila svetska kultura u
malom. Otuda, na primer, to dobro poznavanje geografije kod
danas starijih Jugoslovena. A to je, znamo, deo opšte kulture.
Ovako je legendarni pobednik „Kviskoteke“, istoričar i čovek koji
je, po sopstvenom priznanju, „25 godina pravio kvizove okružen
kubikom rečnika, enciklopedija i leksikona“, pisao krajem 2020.
godine. Povoda za knjigu Predraga J. Markovića – jer o njemu
je reč, naravno – bilo je tada nekoliko: preminuli su tada i Lazo
Goluža, simbol opšte (jugoslovenske) kulture, i Aleks Trebek,
voditelj „Džepardija“, simbol opšte (američke) kulture.
Ono što Peđa Marković tada nije mogao da zna, mada su se
obrisi te ideje poodavno krčkali – jeste da će već drugu godinu
provesti „praveći kvizove“. Tačnije, ovaj jedan kviz, „Uhvati
zeca“, koji je sa prvog velikog regionalnog sajta velikeprice.
com sada dostupan i kao ova knjiga.

Tkanje od koga je sačinjen svet nema ničeg zajedničkog sa onim kako nam stvarnost izgleda. Razumevanje superstrukture kosmosa je cilj istraživanja u oblasti kvantne gravitacije, a jedan od glavnih protagonista ove naučne avanture je svetski poznati fizičar Karlo Roveli, koji je ujedno i vrhunski popularizator nauke. U knjizi Stvarnost nije kao što izgleda Roveli govori o rađanju i umiranju svemira, iznosi pretpostavku da vreme možda i ne postoji, predočava moderna shvatanja relativnosti, kvantne mehanike i crnih rupa. U elegantnoj prozi podseća nas i na evoluciju naših saznanja o suštini prirode, od antičkog doba do današnjih dana. Roveli nas poziva da zamislimo čudesan svet u kome je struktura prostora diskretna, gde na najsitnijim skalama vreme nestaje, a crne rupe eksplodiraju – svet koji je još neotkriven i prepun tajni.

Odlučio sam da u pauzi između planiranih predavanja u Bolonji i Sijeni na dva dana skrenem sa rute i odem u Pizu kako bih pokušao da saznam nešto o Leonardu Fibonačiju, misterioznom matematičaru iz XIII veka koji je očigledno odigrao ključnu ulogu u stvaranju savremenog sveta, i čije sam matematičke korake, u jednom važnom smislu, pratio poslednjih dvadeset godina.

Da li je na raspolaganju bilo dovoljno informacija da se o njemu napiše knjiga? Niko drugi je nije napisao, pa sam posumnjao u to. S druge strane, postojanje tog ogromnog jaza u istoriji nauke značilo je da je Fibonači bio najpoznatiji i najkompletniji naučnik svih vremena čija biografija nikada nije bila napisana. Želeo sam da pokušam.

Nisam se interesovao kao istoričar, jer to nisam. Matematičar sam. Ono što me je najviše zaintrigiralo u vezi s Leonardom jeste ta značajna sličnost moje i njegove matematičke karijere. Osetio sam da smo srodne duše.

Dok sam se zaklanjao pod kišobranom čekajući taksi, kratko sam razmišljao o tome kako je moja matematička karijera bila drugačija od budućnosti koju sam zamišljao daleke 1968, kada sam završio postdiplomske studije na Londonskom univerzitetu i kada sam se zaputio na Bristolski univerzitet kako bih pripremio doktorat.

U to vreme, na samom početku svoje karijere, o Fibonačiju sam jedino znao da je on matematičar koji je otkrio čuveni, po njemu nazvan, Fibonačijev niz (nije to uradio – nisam bio u pravu), za koji sam znao da je duboko povezan sa ljudskom estetikom (nije – nisam bio u pravu). Tek mnogo kasnije otkrio sam da je on bio jedan od najuticajnijih ljudi svih vremena. I još, da njegova veličina nije posledica njegovih matematičkih otkrića – iako je bez sumnje bio najsposobniji matematičar među svojim savremenicima – već njegove moći objašnjavanja. Bio je sposoban da shvati matematičke ideje koje su u njegovo vreme bile nove i komplikovane i učini ih dostupnim širokom sloju ljudi. Štaviše, posedovao je instinkt da to uradi na način koji bismo današnjim rečnikom opisali kao „dobru marketinšku strategiju“.

Dok sam bio mlad diplomac, moji uzori nisu bili ljudi poput Leonarda Fibonačija, već matematičari koji su došli do značajnih matematičkih otkrića – matematički divovi koji su živeli bliže današnjici, kao što su Leonard Ojler, Karl Fridrih Gaus, Pjer de Ferma i Kurt Gedel. Poput mnogih mladih koji izaberu da postanu matematičari, sanjao sam da se pridružim nizu najvećih – tako što bih dokazao važnu teoremu ili rešio težak zadatak koji je decenijama mučio najveće umove.

Neki od mojih savremenika uspeli su u tome. Mladi američki matematičar Pol Koen, samo nekoliko godina stariji od mene, rešio je 1963. Kantorov problem kontinuuma, zagonetku koja je više od 60 godina uporno odolevala svima koji su pokušavali da je reše. Ali kao što je to slučaj s većinom matematičara, morao sam da se zadovoljim značajno manjim uspesima.

[...]Ali usput sam, skoro igrom slučaja, otkrio još jedan talenat, možda moj istinski poziv: sposobnost da običnim ljudima objasnim često nejasne, složene matematičke ideje. Shvatio sam da pomoću reči mogu da oživim matematiku onima koji nisu baš upućeni u taj predmet.