Mnogo je lјudi u mom komšiluku koji ga čine posebnim. Tu je gospođica Marta, koja raznosi poštu, gospodin Avramović, direktor moje škole, pa čak i gospođa Spasić, koja gaji cveće. Svi oni daju svoj doprinos kako bi naš kraj učinili bolјim mestom za život. Ali šta mogu ja da učinim? Malo sam razmislila i dosetila se… znate šta? To možda i ne izgleda kao naročito velika stvar, ali mama kaže: ,,Ljudi čine komšiluk posebnim; svaki put pomalo. I svako to ′malo′ može puno da doprinese!
Novac, novac, novac!!! Nikada nisam o tome stvarno razmišlјala dok tata nije ostao bez posla. Tada se sve promenilo. Umesto da razmišlјamo o svim onim stvarima koje smo želeli, počeli smo da razmišlјamo o stvarima koje su nam potrebne. U početku, nije izgledalo tako loše. Zapravo mi je na neki način prijalo to što je tata kod kuće sa nama. Bio je sa nama ujutru na doručku, a posle škole nas uvek čekao na autobuskoj stanici da bi nas otpratio do kuće. Bilo je zabavno!
Novac ne raste na drveću! Nisam mogao da verujem svojim očima! Na svakom žbunu, u svakom parku, u svakom dvorištu, novčanice su visile sa grana. Svuda!!! Bilo je neverovatno! U početku, to što sam imao sve što sam poželeo bez napornog rada i štednje novca, izgledalo je kao ostvarenje sna, ali onda se sve promenilo. Nije bilo ničega što bih mogao da poželim; nije više delovalo tako sjajno. Možda i nije bilo tako loše naporno raditi i učiti da štedimo novac za stvari koje želimo.
