Proizvodi

Svojevrsna enciklopedija japanske kulture i raskošan primer ruske naučno-popularne literature. Jednostavnom rečenicom i neposrednim načinom kazivanja, a u suštini efektno i duhovito, dato je more znalački odabranih podataka koji osvetljavaju japansku kulturu u njenom istorijskom trajanju. Japanski pogled na svet autor je predstavio izborom reprezentativnih japanskih civilizacijskih pojmova, prosledio njihov nastanak i mesto u savremenom japanskom društvu.

U okviru jednih korica ovde su praktično spojene dve knjige. Prva od njih – Knjiga japanskih simbola, postupno upoznaje čitaoca s najvažnijim japanskim simbolima počev od svima poznatih državnih obeležja, preko simbola iz biljnog i životinjskog sveta (ovde treba ukazati na iznenađujuću činjenicu da riba u duhovnoj kulturi ove ostrvske zemlje, ima daleko manji značaj nego što bi se očekivalo; mnogi važni zaključci o istoriji Japana mogu se izvesti iz činjenice da su u njegovoj kulturnoj simbolici prisutne jedino slatkovodne ribe kao što su šaran i som) pa sve do simbola iz predmetnog sveta kao što su ogledalo, kišobran, hartija i lepeza, ili onih vezanih za predah i odmor poput čaja i duvana. Poslednje poglavlje ove knjige predstavlja kratke kulturološke osvrte na preostale japanističke teme, koje autor nije nigde klasifikovao i u kojima je, po sopstvenim rečima, pokušao da nađe neke nove pristupe japanskoj kulturi.

Druga knjiga – Knjiga japanskih običaja – ima za cilj da čitaocima približi Japan iz ugla o kojem se u knjigama ovakve vrste po pravilu ne govori. Reč je o tzv. «kulturnoj fiziologiji», o tome na koji način Japanci gledaju i vide okolni svet (zašto npr. japanski umetnici umesto šume ili drveta više obraćaju pažnju na granu i list), kako mere vreme, kako jedu i piju i zadovoljavaju svakovrsne fiziološke potrebe. Rečju, obuhvaćene su sve one životne radnje i shvatanja o funkcionisanju tela, koje zaobilazi hrišćanski vaspitana evropska japanistika (s uvreženom podelom na čisto – duhovno, i prljavo – telesno), ali na kojima u suštini počiva čitava japanska duhovna nadgradnja.

Sada se čini da je planina Fuđi oduvek bila simbol Japana. Ali, to je varljiv utisak – Fuđi je postala simbol zemlje pre samo 150 godina. I ni to nije bilo spontano – država je na najneposredniji način učestvovala u stvaranju tog simbola. Iako se Fuđi obično prikazuje kao vremenu nepodložna tvrđava, predstava ove planine se zapravo stalno menjala. Vreme je nije činilo starijom – ona se uzdizala na istom mestu, njen oblik je ostajao gotovo nepromen-ljiv. U poređenju s kratkoćom ljudskog života, ove su se promene odigravale toliko sporo, da možemo da ih prenebregnemo. Drugim rečima, vreme nije u tolikoj meri uticalo na samu planinu, koliko na ljude – i na one koji su je neposredno posmatrali, i na one koji su imali posla samo s njenim prikazima i slovesnim opisima.