Proizvodi

Vaskršnja čitanka, Božićna čitanka, Vidovdanska čitanka

Kroz pojedinca, progovorio je narod – znameniti Srbi u zapisima i anegdotama.Anegdota postaje pod velikim duševnim pritiskom, kada čovek ima moralnu ili materijalnu odgovornost, pa ona dođe kao izraz tog osećanja. Tada ona spasava stvar i često daje udarac protivniku. Anegdota je kao oštra sablja, koja jednim zamahom poseče protivnika, jer su ljudi „bez jezika“, inače junaci i glavari, drhtali pred gospodarem i narodom od „jezika“. Ona zavisi od čovečijeg duha, pa je potreban bistar i oštrouman čovek da je stvori, a slobodan i otresit da je kaže na teškom mestu, na megdanu: pred gospodarem i glavarima, na skupu pred više stotina ljudi. Skresati u oči bez okolišenja gospodaru, glavarima i drugovima ono što se misli i oseća, u takvom tonu i obliku, da ostane za pokolenja - za pričanje. Tako javno izgovorena anegdota se širi od usta do usta, kao primer mudrosti, hrabrosti, pravičnosti i rečitosti, i ostane kao pametan savet i pouka, a često i kao pravilo. Takve anegdote postanu opšte narodne, jer je kroz pojedinca progovorio narod.

"Crkva je jedan krov
Vidovdan jedan dan
Kosovo jedno jedino polje
Božur jedan jedini cvet
Pod taj krov
Na taj jedan dan
Gde god smo bili
Dolazili smo u sebe
Jednom u godini
A kad smo se posilili
Da možemo i bez tog jednog dana
I bez tog jednog jedinog polja
I bez tog jednog jedinog cveta
I bez tog jednog krova
Taj krov smo raskovali
Taj dan zaboravili
To polje napustili
Taj cvet iskorenili
I tako sebe raskopali
Poskitali se i pogubili
Da je taj dan i taj krov i to polje
I taj cvet
Nekome ko nema
Ni takav dan ni takav krov
Ni takvo polje
Ni takav cvet

Znao bi kakav je to dan
I kakav je to krov
I kakvo je to polje
I kakav je to cvet.
I ne bi se odvajao
Ni od takvog dana
Ni od takvog krova
Ni od takvog polja
Ni od takvog cveta
Ni od sebe sama
A mi koji imamo
I taj jedan jedini dan
I taj jedan jedini krov
I to jedino jedino polje
I taj jedan jedini cvet
Nismo imali sebe
A taj jedan dan
I taj jedan jedini krov
I to jedno jedino polje
I taj jedan jedini cvet
Nije imao nas
Da li nas ima ili nas nema
Najvidnije je na Vidovdan
Na taj jedan jedini dan
Pod tim jednim jedinim krovom
Na tom jednom jedinom polju
Sa tim jednim jedinim cvetom
Kad se vidi jasno kao dan
Je li se obistinila reč
Ima li vas nema
Rečena na taj jedan jedini dan
Na tom jednom jedinom polju"

Pred nama je jedna retka, neobična i veoma korisna knjiga. Retka, jer sabira preko potrebna nadahnuća iskazana u propovedima, tematskim tekstovima, pesmama, ali ne manje i ilustracijama fresaka i ikona, a sve to motivisano Strastnom, Velikom sedmicom i praznikom nad praznicima - Vaskrsom. Srpska Vaskršnja Čitanka je i neobična jer povezuje bezbrojne prostore, kao i vremena na kojima su i u kojima su pravoslavni Srbi živeli svoja raspeća ali i vaskrsenja. Ali, u isto vreme, ova knjiga je i retko korisna jer ona nije tek tu pred nama da bi se jednom otvorila i pročitala, nego je to jedna od, rekli bismo slobodno, nastolnih knjiga srpske pravoslavne sadašnjosti ali i budućnosti.

Autor i priređivač Srpske Vaskršnje Čitanke - Dejan Tomić je jedan od retkih poslenika srpske kulture, a posebno muzike i književnosti, koji ovom uistinu ne tek samo čitankom nego i antologijom obogaćuje opus mnogih knjiga koje je do sada napisao i, ili priredio. Marljivim ali i preciznim iščitavanjem bezbrojnih knjiga, časopisa, letopisa i posebno crkvenih kalendara iz XIX-og i XX-og veka Dejan Tomić je odabrao impresivan broj proznih i poetskih tekstova a u vezi sa značenjem, smislom ali i načinom obeležavanja Strastne ili Velike sedmice kao i samog Vaskrsa, i to u svim delovima našeg otačastva ali ne manje i srpskog rasejanja.

Komplet zbirku knjiga autora Dejana Tomića sačinjavaju tri fantastične knjige koje su sjajan poklon za svaku priliku I knjige za svaku kuću.1.Srpske narodne poslovice-su najumniji deo narodnog predanja. U njima se nalazi drevno životno iskustvo nastalo u toku mnogobrojnih iskušenja čoveka i naroda.Ovi jezgroviti i jasni pogledi na svet su veoma često putokaz čovekovog života, zbog čega zauzimaju ugledno mesto među narodnim umotvorinama.U ovom zborniku data je tematska podela i sačivana je jezička osobenost poslovica, uz to, nisu redigovane prema današnjem pravopisu.2.Srpske narodne pripovetke-koja je pred nama na najbolji način zastupa Vukovu filološku koncepciju: „Kao što su pjesme ugled jezika naše narodne poezije, tako će ove pripovijetke biti ugled narodnoga jezika u prozi“ (Vuk St. Karadžić, Oglas za Srpske narodne pripovijetke, 1853).Korpus koji je priređivač uvrstio u svoj izbor sačinjava obimna građa iz različitih epoha i kulturnih areala: u izvorima je dat impresivan spisak od 94 monografije, antologije i zbornika od 19. do 21. veka, kao i 80 teško dostupnih periodika, zabavnika, od Zabavnika Dimitrija Davidovića za 1816. godinu, almanaha, počev od Banatskog almanaha Dimitrija Tirola, štampanog u Temišvaru za 1817. godinu, kalendara, počev od Ružice, kalendara za ljeto 1832. godine, listova i časopisa, poput Srpske zore iz 1836, Serbskog narodnog lista 1835-1848 (ur. Teodor Pavlović), mesecoslova,
počev od Mjesecoslova za godinu od Roždestva Hristova 1845. i dr.U zbirci koju je priredio Dejan Tomić pripovetke su klasifikovane po tematskom kriterijumu, objedinjene zajedničkim motivima, događajima ili junacima. Posebno se izdvajaju legende i predanja o Svetom Savi, o tipskim likovima šaljive priče kakvi su Era, Nasradin hodža, Lala, Baja-Džora; o nerazumnim postupcima i glupim navikama; o porodičnim odnosima, osobito na relaciji muž-žena i svekrva-snaha; ouniverzalnim etičkim kategorijama kakvi su poštenje i pravdoljubivost datim u iskrivljenoj optici laži i prevare; o uzajamnom nadlagivanju i krivom suđenju; veštim spletkama dovitljivih kradljivaca i dr. 3.Znameniti Srbi u zapisima i anegdotama-Anegdota postaje pod velikim duševnim pritiskom, kada čovek ima moralnu ili materijalnu odgovornost, pa ona dođe kao izraz tog osećanja. Tada ona spasava stvar i često daje udarac protivniku.Anegdota je kao oštra sablja, koja jednim zamahom poseče protivnika, jer su ljudi „bez jezika“, inače junaci i glavari, drhtali pred gospodarem i narodom od „jezika“. Ona zavisi od čovečijeg duha, pa je potreban bistar i oštrouman čovek da je stvori, a slobodan i otresit da je kaže na teškom mestu, na megdanu: pred gospodarem i glavarima, na skupu pred više stotina ljudi.Tako javno izgovorena anegdota se širi od usta do usta, kao primer mudrosti, hrabrosti, pravičnosti i rečitosti, i ostane kao pametan savet i pouka, a često i kao pravilo. Takve anegdote postanu opšte narodne, jer je kroz pojedinca progovorio narod.

Božić je jedan od onih praznika koji se duboko urežu u srce svakog deteta, jer je obavijen, najpre, velikom tajnom - da se Sin Božiji ovaplotio i postao dete (čovek), a zatim i bogatom tradicijom i običajima, koji se razlikuju od mesta do mesta, od sela do sela, od grada do grada.Uz sve pomenuto, ukrašen je i zimskom idilom, koja na poseban način doprinosi njegovoj lepoti.Da bi čovek shvatio veličinu i vrednost Božića, zaista mora dušom da bude dete, na šta nas upućuje i sam Spasitelj, budući da su značenje i smisao Božića toliko bogati, poput najlepše knjige dočarane najraznovrsnijim ilustracijama.Srpski narod i njegova istorija oduvek su bili vezani za Božić. Najlepši običaji našeg naroda utkani su u ovaj praznik. Najlepše pesme, priče, bajke, izreke posvećene su upravo Božiću.Srpski narod je narod Božića, dok je srpska kolevka uvek uz Hristovu kolevku. Naš narod je živeo i u siromaštvu i progonstvu, ali je Božić bio i ostao njegova najveća riznica. U ovim teškim vremenima, pozvani smo da Božić duboko usadimo u svoje živote, a to znači da učinimo da se svakoga dana u nama rađa Bog, a tamo gde se rađa Bog, tamo je istinska radost, mir, blagoslov i spasenje.Ova čitanka koja je pred Vama, svakako će Vam u tome pomoći, osobito u odgoju naše dece, koja treba da shvate značaj i lepotu ovog velikog praznika za spasenje celog čovečanstva. Bilo bi, takođe, poželjno da je poseduju i stariji, budući da opterećeni problemima svakodnevnice, u njoj mogu pronaći odmor za um i dušu.

Srpske narodne poslovice

Zbirka Srpske narodne pripovetke koja je pred nama na najbolji način zastupa Vukovu filološku koncepciju: „Kao što su pjesme ugled jezika naše narodne poezije, tako će ove pripovijetke biti ugled narodnoga jezika u prozi“ (Vuk St. Karadžić, Oglas za Srpske narodne pripovijetke, 1853).

Zbirka srpske poezije „Srbobranke iz Mađarske, Austrije i Rumunije”, koje je priredio Dejan Tomić, čine kulturnu zaostavštinu srpske rodoljubive poezije pesnika iz ovih zemalja. Iz njih saznajemo o istoriji i o tome kakav je srpski duh – slobodarski, ponosan i pravdoljubiv. Ova dragocena antologija pesama zavređuje pažnju i čuvanje od zaborava.

Posle Vožda Karađorđa najopevaniji srpski kralj je njegov unuk Kralj Petar I Oslobodilac. Samo o njima su pevali ne samo domaći nego i strani pesnici, a među njima i oni najveći. Karađorđu je posvećena i kruna srpskog pesničkog genija, srpska nacionalna biblija Gorski vijenac. Životopis Kralja Petra Oslobodioca liči na sadržaj nekog velikog epa.

Heroika Srbije neodvojivo je od njega i njegove dinastije. Vožd je Srbe „dizao iz mrtvih“ i „dunuo život srpskoj duši“, a vladavina njegovog unuka od 1903 – 1921 je trijumf slobode i demokratije, najsrećniji primer u novijoj istoriji Srbije. Srbija je prošireno Karađorđevo imanje, a tim imanjem vladao je Kralj Petar „sa prstom na ustavu“ kao najomiljeniji, najobrazovaniji, najskrominiji, a najpobožniji srpski kralj, upoređivan sa slavnim kraljevima naše najslavnije Nemanjićske dinastije. Znao je da su „bez ljubavi narodne slabi svi prestoli zemaljski“. Kao i svi Karađorđevići i Kralj Petar je živeo u izgnanstvu.

Više od pola života bio je izgnanik – uhođen, praćen, hapšen i suđen. Mnoge godine proveo je u vojničkim rovovima ratujući u Francuskoj, Bosanskoj Krajini i Srbiji. Živeo je u Parizu, Ženevi, Pešti, Beču, Temišvaru, Petrogradu, Cetinju… U izgnanstvu je preveo i napisao predgovor uz knjigu O slobodi Džona Stjuarta. Svoju vladavinu u Srbiji započeo je zakonom koji je imao samo jedan član: „Štampa u Srbiji je slobodna“. Posle slavnih pobeda u Balkanskim ratovima došao je Prvi svetski rat u kome je „Srbija izgubila sve osim časti“. Tada je državu izneo iz zemlje i stupio na biblijski put i Albansku Golgotu. Svaka njegova stopa je ostala živa i prešla u nadležnost istorije i poezije. Oslobodio je i ujedinio svoj narod rasejan u Osmanskom i Habzburškom carstvu. „Idući po vodi kao po suvu, kao Mojsije, izveo je svoj narod iz Egipta i zla“. Zlo vreme je zabranilo pesme posvećene njemu, srušilo je sve njegove spomenike, promenilo imena ulica i trgova koji su nosili njegovo ime – sem spomenika i ulice blizu Jelisejskih polja i Trijumfalne kapije.

Dejan Tomić, neumorni čuvar kulturne baštine i skrajnute povesnice APOTEOZOM Nj. V. KRALjU PETRU I KARAĐORĐEVIĆU je sve zaboravljene pesme i srušene spomenike posvećene Kralju Petru – obnovio i vratio čitaocima i srpskom narodu.

Matija Bećković, akademik
ZA IZDAVAŠTVO PROMETEJ U SARADNJI SA ARHIVOM VOJVODINE

Srpska truba mogla je postati fenomen pre svega zato što je u nacionalnoj muzičkoj kulturi vremenom izgrađena kao instrument veoma složene i rafinirane zvučnosti. U korenu te složenosti i rafiniranosti nalazi se ogromno čudo i paradoksalni obrt: truba je pre svega moćno vojno signalizaciono sredstvo, ali je vremenom ona prevazišla svoju početnu zadatu prirodu i doesgla visok stepen folklorno-umetničke izražajnosti.

U knjizi „Večnoj trubi i trubačima“ priređivač je sakupio poetske, književne, istorijske tekstove vezane za trubu i trubače. Pronaći ćete ovde pesme Momčila Nastasijevića, Svetozara Miletića, Vojislava Ilića, Dejana Medakovića, te tekstove iz ratnih dnevnika naših i stranih vojnika, mnoštvo fotografija, ilustracija i zanimljivih podataka o ovom tradicionalnom srpskom instrumentu.

U ovom zborniku Dejana Tomića sabran je samo deo svega bogootačkog u životu Srpstva, i prineseno Svetom Savi na uzdarje, jer pesnik je dar reči i pevanja od Večnog Stvaraoca dobio na dar. Ova se knjiga dopisivala i dopisivaće se u nedogled. Slavoslovlje i pesmopojanje Svetom Savi nikad ne prestaje, naprotiv, sve se više rascvetava i umnožava. Raduje se srce naše i poje pesme, jer blagosloveni rod srpski sa krsta vaznet, ide svetima i anđelima u sretenje, a naše krstonosno hodotajstvo završava se u eshatonu.

Gotovo svaki narod ima svoju narodnu muziku ili bar patriotske pesme, kojima iskazuje svoje iskrene osećaje prema otadžbini. Stihove za te pesme pišu po pravilu najbolji pesnici, a i muziku za njih komponuju kompozitori iz tog naroda. No, kod Srba postoji pojava da su muziku za brojne kompozicije rodoljubivog karaktera napisali stranci.
Predmet ove knjige je ukazivanje na strane kompozitore i njihove kompozicije sa jasnom srpskom osnovom, ili bar naznakama. Posle sagledavanja ovih podataka nesumnjivo se dolazi do činjenice da su Srbija i srpski narod, sve do Ujedinjenja, bili izuzetno interesantni za strane muzičke stvaraoce, a onda se dogodila - Jugoslavija. I, ''zbogom grožđe, zbogom vinogradi!''

Pesme u ovoj zbirci, koje su mnogo i rado pevane, predstavljene su onako kako su ih pesnici napisali, a ne kako se pevaju. To znači da su mnoge ispevane od početka do kraja, dok je kod pojedinih tekst skraćivan zbog muzike, koja ne „trpi" toliku dužinu vokalne interpretacije. Sve pesme su uglavnom gradskog (varoškog) i narodnog žanra, osim pesama B. Radičevića Pevam danju, pevam noću; J.J. Zmaja: Pesmo moja zakiti se cvetom i A. Šantića: Što te nema, koje su zabavnomuzičkog karaktera. Na kraju se nalaze i nekolike pevane rodoljubive i duhovne pesme srpskih pesnika. Knjiga sadrži i muzičku fonoteku Radio Beograda i Radio Novog Sada, odnosno spisak izvođača muzičkih snimaka narodnih i gradskih pesama priređenih u ovoj knjizi.

.