Proizvodi

Drama Putujuće pozorište Šopalović postavljena je na scene više od stotinu pozorišta samo u Francuskoj, a igrana je i u Belgiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Švedskoj, Kanadi, Južnoj Koreji, Japanu, Kolumbiji, Maroku. Prevedena je na preko dvadeset jezika i nagrađena najznačajnijim priznanjima u Srbiji i inostranstvu.

Radnja smeštena u Užicu tokom Drugog svetskog rata uverljivo prikazuje surovu svakodnevicu nacističke okupacije, hapšenja, progone i streljanja. Ljubomir Simović kroz likove glumaca i lokalnog stanovništva, okupatora i njegovih saradnika oslikava tragediju čoveka poraženog besmislenom stvarnošću i nemogućnošću pozorišne umetnosti da pobedi zlo i patnju.

Ljubomir Simović pomoću crnog humora i živopisne psihologizacije likova, s dubokim razumevanjem i iskrenom ljubavlju, u Čudu u „Šarganu“ prikazuje isečak iz života ljudi sa periferije Beograda, njihovu tragiku i nemoć da ostvare ambicije koje su ih i dovele u prestonicu. O usamljenosti i osujećenosti junaka saznajemo posredstvom njihovih dijaloga, putem kojih pisac prikazuje njihovo moralno posrnuće, ali i duhovnu osiromašenost tadašnje države i vremena.

„U to ne treba niko više da sumnja: sa Ljubomirom Simovićem naša dramska literatura i pozorište dobili su jednog sjajnog, prvorazrednog autora. Do pre godinu dana poznat kao vrstan pesnik, Simović je Hasanaginicom najavio, a Čudom u ’Šarganu’ nedvosmisleno potvrdio da je poeta u drami našao formu za originalan, izuzetno sugestivan, lokalno-nacionalan i intelektualno univerzalan iskaz.“ – Slobodan Selenić

„Niko ne zna šta je Aristotel imao na umu kada je rekao da tragedija pročišćava naša osećanja, ali posle predstave svi smo izašli u noć okupane duše. Jer Putujuće pozorište Šopalović ne samo što je dosad najbolja drama Ljubomira Simovića nego je i jedna od najboljih drama što su napisane za ovih trideset godina rascvata naše dramske književnosti, od Nebeskog odreda do danas.“ – Jovan Hristić

Srbija nije šaka zobi, da je pozoba
svaka vrana koju donese vetar!

Istorijska drama Boj na Kosovu, po kojoj je 1989. godine snimljen kultni film u režiji Zdravka Šotre na 600-godišnjicu Kosovske bitke, počiva na temeljima epske narodne poezije i narodnog predanja.

Srpski knez Lazar Hrebeljanović ne želi da se potčini turskom sultanu Muratu kao što su vladari okolnih oblasti već učinili, već odlučuje da stane na put osmanskoj najezdi kao branilac srpskog naroda i vere Hristove. Odabravši višnji život, knez Lazar i Miloš Obilić ušli su u kolektivno sećanje kao mučenici koji su stradali za slobodu, koja se na našem prostoru odvajkada teško izvojevala i skupo plaćala.

Hasanaginica, dramski prvenac Ljubomira Simovića, nastala je 1973. godine na molbu tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta. Ova originalna i inovativna obrada narodne balade govori o stradanju glavne junakinje pod teretom uloge koju su joj sredina, društveno-politički odnosi i najbliža okolina nametnuli.

Prikazujući poluge vlasti, moći i manipulacije u likovima bega Pintorovića i Hasanage, autor kroz sudbinu Hasanaginice progovara o nemoći nesrećnog pojedinca i njegovom neminovnom porazu u borbi protiv velikog zla.

"U „Neslanoj soli“ pribrani su tekstovi različite vrste, pisani različitim povodima, ali se za sve njih može bez ostataka reći da su aktivan, neuvijen, razložan odgovor crnim paradoksima naše hronično krizne, ubeskraj trajuće, mahom neregularne političke i kulturne svakodnevice, a ujedno i njen komentar i njena analiza.
Zašto nam se dešava sve ono čime nas već decenijama istorija i politika u Srbiji (i svetu) neprestano „daruju”? I zašto, prema akademiku i pesniku Ljubomiru Simoviću, živimo vreme „neslane soli”; da li smo ga i zbog čega zaslužili, da li smo po sili inercije rđave prošlosti, još rđavije savremenosti i najrđavijeg političkog delanja na njega osuđeni, ili smo, naprosto, za njega sudbinski predodređeni?
Refrenično se nabrajaju i razgrađuju apsurdi koje ovdašnja vlast, omamljena samodovoljnošću, ne prestaje da proizvodi, slobodna od odgovornosti ili poštovanja moralnih principa; populizam, gluvilo za argumentovano upućene kritike, bahatost i arogantnost, kao i neskriveni lični pragmatizam ključne su njene odlike. I iz „Neslane soli“, kao i iz prethodnih Simovićevih knjiga naznačene vrste, pomalja se slika Srbije iz poslednjih decenija prošlog i prvih decenija našeg veka. "

Veliki srpski pisac, akademik Ljubomir Simović, svojim beleškama, intervjuima, besedama, već decenijama sklapa jednu svojevrsnu istorijsko-društvenu čitanku o Srbiji. Svojom dijamantskom bušilicom mudrosti, etičkom čistotom i estetskom prefinjenošću razgrće naš višeslojni život. Svejedno da li je to politika, ekonomija, kultura...
Knjigom „Odbrana Beograda“ Simović ne brani samo prestonicu, već celu Srbiju. To je njegov plemeniti, razumni poziv da se Srbija odbrani od svih vrsta zagađenja i vrati izvorištima svoje čestitosti, postojanosti, složnosti. Da budemo bolji, pravedniji, pošteniji, uzdignutiji, uspravljeniji.
Simovićev najmoćniji alat, sva njegova imovina, sva vlast je – reč. Sve to ulaže u kuću – Srbiju.
Ova knjiga – skup beleški, zapisa, analiza, intervjua i beseda – rečito govori o piscu velike i raskošne snage i znanja, koji to poverava svom narodu.

Knjiga Žabe u redu pred potkivačnicom priključuje se nizu knjiga Ljubomira Simovića, koji sačinjavaju Kovačnica na Čakovini (1990, 2004, 2008), Galop na puževima (1994, 1997, 2008), Novi galop na puževima (1998, 2008), Guske u magli (2005, 2008), Obećana zemlja (2007, 2008) i ’Titanik u akvarijumu’ (2013). U njima se pesnik Slovenskih elegija, Istočnica... pesničke triologije Planeta Dunav, pisac drama Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Pu- tujuće pozorište Šopalović... romansijer, esejista, oglašava o neknjiževnim, o političkim i društvenim temama. One predstavljaju jedinstven i nedeljiv angažman pesnika, koji se istovremeno odvija na nekoliko planova. „Ta simultanost je, po meni, jedna od najbitnijih karakteristika ovih knjiga, koje se, bez obzira na različite teme kojima se bave, i na različite oblike kojima sam se u raznim prilikama služio, stapaju u celinu koja se može čitati kao jedinstven dnevnik, koji obuhvata vreme od 2. aprila 1981. do 6. maja 2013. godine“, podseća Simović čitaoce ovih svojih knjiga na „Napomene“ koje je objavio u ’Titaniku u akvarijumu’. Žabe u redu pred potkivačnicom jesu nastavak njegovog podužeg dnevnika (24. novembar 2013 – 12. jul 2016), u kome on možda žešće nego ranije govori i piše o brodolomu u akvarijumu, o Domanoviću koji nas ničemu nije naučio, o Kremanskom svedočanstvu, o nekome ko izbegava da kaže istinu o Kosovu, o neobičnoj mapi Putujućeg pozorišta Šopalović, o tome da smo sami sebi najveći neprijatelji, o državi u invalidskim kolicima, Njegošu bez granica, „Beogradu na vodi“ i fantomkama u Savamali... U još jednoj oporoj knjizi, nižu se razgovori, predgovori, besede... Ljubomira Simovića, sve do današnjih dana.

Jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, Ljubomir Simović, objavljuje svoju prvu knjigu putopisa. Posle zbirki pesama – Slovenske elegije, Šlemovi, Uoči trećih petlova, Subota, Vidik na dve vode, Istočnice, Gornji grad, Igla i konac, i pesničke trilogije Planeta Dunav, posle drama Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović, Boj na Kosovu, posle romana-hronike Užice sa vranama, knjige eseja o pesnici-ma i dramskim piscima, Duplo dno, i eseja o slikarima i vajarima, Čitanje slika, posle dnevnika snova, Snevnik, i dnevnika iz vremena bombardovanja 1999, Guske u magli, posle niza knjiga o zbivanjima u Jugoslaviji i Srbiji krajem 20. i početkom 21. veka – Galop na puževima, Novi galop na puževima, Obećana zemlja, Titanik u akvarijumu – Simović nam se sada predstavlja i kao putopisac.
Do Oba i Huangpua knjiga je o njegovim putova-njima u Rusiju i Kinu, naslovljena po njihovim najudaljenijim rekama do kojih je stigao. Posredi je nesvakidašnje pripovedanje pesnika, dramskog pisca, romansijera i esejiste o tome kako je otkrivao dve velike zemlje i njihove kulture. Prvi putopis „Ruske crkve i reke” napisao je 1982. godine, a drugi „Kina: čitanje spaljenih knjiga” 2006. Iako nevelikog obima, ova je knjiga značajna u razumevanju ukupnog stvaralaštva Ljubomira Simovića. Ona je mnogo više od opisa predela koje je (i kako ih je) doživeo i drukčija je od putopisa koje smo čitali.