Vreme nije ispalo iz zgloba već se čuje „krckanje iščašenih udova otuđenih od zglobova”; nema „zuba vremena” već su zubi detinja trauma kao „ljigavi polumrtvi rak u usnoj duplji”. Nema sigurnog koračanja kroz procepe i logička ulegnuća Košmarnika, nema fetišizacije smrti, spoznaje ili katarze, samo ritam bezobalnih rečenica koji ne garantuje ništa osim vlastitog nestajanja.
