Proizvodi

Ponekad je dovoljan kratak razgovor sa nepoznatim čovekom da nam promeni pogled na svet.

U romanu Ljudi govore, Rastko Petrović beleži susrete sa običnim ljudima – ribarima, seljanima, putnicima i prolaznicima – i od njihovih glasova, tišina, radosti i tuge gradi neobično snažnu sliku života. Bez klasičnog zapleta i velikih događaja, pred čitaocem se otvaraju male ljudske priče u kojima se kriju pitanja o ljubavi, usamljenosti, prolaznosti i potrebi da budemo povezani sa drugima.

Upravo zato ovo delo, objavljeno 1931. godine, i danas deluje iznenađujuće blisko. U vremenu brzih poruka i površnih razgovora, Ljudi govore podseća koliko mnogo može da stane u nekoliko iskrenih rečenica i koliko svaki čovek nosi priču vrednu slušanja.

Spoj putopisa, poetske proze i intimnog razmišljanja čini ovaj kratki roman jednim od najoriginalnijih dela srpske književnosti. To je knjiga koja se čita brzo, ali ostaje dugo – ne zbog onoga što se dogodilo, već zbog onoga što je izgovoreno, prećutano i osetilo između reči.

Za čitaoce koji vole knjige o ljudima, susretima i onim tihim trenucima u kojima odjednom bolje razumemo i druge i sebe.

Od objavljivanja „Smeđeg Petra“ u Srpskom književnom glasniku pa do konačne redakcije romana (kasne šezdesete) prošlo je tri decenije. Izdavač Geca Kon odbio je da objavi „Osam nedelja“, a uticajni Slobodan Jovanović smatrao su pasusi o prelasku Albanije problematični. U Americi ovo delo preveo je slavista Albert Lord, a izdavači su ga odbijali sa sledećim obrazloženjem:
„Ti si, Rastko, pesnik u duši, a ja, nažalost, nisam. Ono što hoću da kažem možda je prejudicirano činjenicom što volim realistički način pisanja. Međutim, ja ti to moram reći ako se od mene očekuje da dam poštenu ocenu tvoje knjige. Uopšte uzevši, po svemu sudeći, mislim da si se toliko prepustio slikovitom izražavanju, koincidenciji i metafori da će tvoj rukopis po mom mišljenju preplašiti mnoge nepoetične američke čitaoce koji bi inače mogli da ga čitaju sa interesovanjem. Stoga preporučujem da kad ga budeš ponovo čitao i kresao ponovo pažljivo, ispitaj sve svoje kitnjaste pasuse, poređenja i metafore, sve svoje uzlete mašte, i nemilosrdno izbaci sve sem onih za koje smatraš da su zaista dobri. Pokušavam da kažem da smatram da si preterano povlađivao sopstvenom smislu za poeziju i da si podlegao iskušenju da upotrebljavaš nehatne, slobodne i nelogične trope koji zaista nisu vredni korišćenja. I pored mojih predrasuda kad je reč o prozi uopšte, jasno mi je da je slikovito izražavanje – dobro slikovito izražavanje – bit dobrog kreativnog pisanja. Veliki deo tvog slikovitog izražavanja je dobar, ali je mnogo toga prilično loše, i ja mislim da bi trebalo ili da to sve preradiš ili da potpuno izbaciš.“

Zora počela da sviće; narod ciči, vrišti, kreči, i kreči, pišti, dere se narod. Narod se veseli, usta otvorenih, okruglih očiju, sa rukama dignutim; a noge ljudima razigrane, grudi ječe od zvukova i napetosti kao bubnji; napuniše trbuhe masnom goveđinom, surutkom, lojem. Svatovi počeše da viču, gledali su se zabečenih očiju zelenih.

U romanu Burleska gospodina Peruna boga groma Rastko Petrović je stvorio sopstvenu viziju slovenskog panteona mešajući motive iz Biblije, mitologije, istorije, srednjovekovnih žitija, zbog čega je, odmah po objavljivanju 1921. godine, ovo delo dočekano sa neodobravanjem i nerazumevanjem unutar tadašnjih kritičarskih i književnih krugova.

Burleska nam prikazuje razuzdane bogove u slovenskom raju, neobuzdane i razvratne, neutoljivih seksualnih apetita, koji vreme provode u veselju, nadmetanju, pijančenju i zadovoljavanju nagona i strasti. Za njih granice, pravila i tabui ne postoje.

Rastko Petrović, kao avangardni pisac, u svojim ranim delima smisao traži u prekoračenju granica, koje se pre svega odnosi na oslobađanje od raznovrsnih kanona radi otkrivanja iskonskih slojeva bića.

O gosti moji, mili gosti. Da pijemo, da se opijemo, da poludimo. Znate li šta je život? Život, to sam ja, to si ti, i jedna užasna ljubav i mržnja između nas i nečega, i jedna ubava devojka.

Првобитно назван Осам недеља, овај роман није имао срећу да види светлост дана за живота Растка Петровића. Због ужаса рата који су у роману приказани, а који нису одговарали слављеничкој слици српског војника у Великом рату, ондашњи издавач Геца Кон није желео да га објави у неизмењеном облику. Након тога Растко почиње да пише други део романа (чији протагониста је исти лик Стеван Папа-Катић), који ће приказивати сву отуђеност међуратног живота у Америци. Целокупан роман, под данашњим насловом Дан шести, изаћи ће први пут из штампе тек 1961. године, читавих дванаест година након пишчеве смрти.

RASTKO PETROVIĆ Veliki srpski pisac, iz plejade u kojoj su Crnjanski, Dučić, Andrić, rođen je 3. Marta 1898. u Beogradu, a umro je 1949. u Americi. Skoro sve što je napisao objavio je do 1930, kada je svoje delo krunisao čudesnim putopisom „Afrika“. Da je kojim slučajem napisao „Afriku“ na engleskom jeziku, ova neverovatno uzbudljiva knjiga bila bi proglašena za najveći putopis ikad napisan, i sada bi reke hodočasnika i avanturista išlo Rastkovim putem, od Sijera Leone u Zapadnoj Africi do srca Afrike.
„U zvezdanu noć se dolazi lagano tihim kucanjem u drvene dirke balofona; u sunčano pobedničko jutro on bije u bubanj od čije se duboke pesme razmiče nebo. [. . .] Uskoro se pojaviše žene [. . .] Dignutih ruku, tako da su se njine nage grudi prelivale pod zvezdama, cela njina naga tela ne izgledahu da su od materije od koje je obično ljudsko telo. One su bile i strahovite i divne. [. . .]Ta tela behu glatka i čvrsta, I mirisahu oporo na isušena tropska voća. One su ostajale za trenutak nad nama, poslušne, ne puštajući glasa od sebe; zaklanjajući sobom celu jednu stranu zvezdanog neba. [. . .] Sve je ugasito i tamno na njima, sve je od jedne bolje građe no ona od koje smo sačinjeni; to nije samo put, već i ono od čega je drvo, čvrsto i mračno, i metal. Jedino iza usana, i još, odakle polazi život, sviće rumenilo zore koja je bez prestanka u njima. Kada crnkinja ima sklopljene usne, ma koliko gola, ona je već odevena u veliku svečanost prirode; samo kad rasklopi usne ona je gola, ona je gola sasvim. Nosi jednu ružu ljubavi u svojim ustima. [. . .]Počinje pravo veselje. Po jedna ili po dve devojke, ili mlade žene, izdvajaju se iz polukruga. Ovaj im snažno tapše. Igraju pred samim tam-tamom, jednim vrtoglavim ritmom. [. . .] One tapšu i pevaju, i svaki čas po jedna uleti u sredinu, raspevana, luda, baca se poleđuške, čas jednoj, čas drugoj u naručje. [. . .] One zaboravljaju na mene, i slobodnije su, lude, vesele i divlje. [. . .] Gledati sva ta obla ramena, čvrste grudi, trbuhe i noge, obasjane suncem! Igra će trajati vrlo dugo: samo šta je to prema agoniji Sumangurua, koja je trajala vekovima; i posle, ne umire li tako crnčeva rasa još uvek!”

Afrika

Biblioteka Homage donosi dvojezična izdаnja izbora iz poezije srpskih pesnikа kojima su bili priređeni omaži na Beogradskom festivalu poezije i knjige Trgni se! Poezija! Ovi izbori iz poezije naših pesnika najčešće su premijerna izdanja njihove poezije na nekom od svetskih jezika (engleskom, francuskom, itd.) i imаju zа cilj promociju srpske poezije van granica naše zemlje i našeg ezika.

Rastko Petrović u dvojezičnoj biblioteci Hommage u prevodu Maše Dabić.

Knjiga Ljudi govore nastala je za vreme jednog putovanja, kada se pisac usredsredio na ono što su ljudi oko njega govorili. Prve reči koje su mu došle zapisao je istog časa, u jednoj kafanici, i na osnovu tih priča stekao je i preneo sliku o životu ljudi koji žive na ograničenom prostoru ostrva.
Ova knjiga je nastajala spontano, ona ne nosi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani nijednu estetiku, sadrži samo tople ljudske susrete i jednostavne dijaloge.

Ljudi govore je prozno književno delo srpskog avangardnog književnika Rastka Petrovića, objavljeno 1931. godine. Ljudi govore je ujedno i poslednje delo koje je ovaj pisac objavio za života.

Knjiga je nastala za vreme putovanja kada je pisac usredsredio svoju pažnju na ono što ljudi govore. Napisana je kao impresija o životu ljudi, koji žive na ograničenom i skučenom prostoru jednog ostrva.

Zamislite da se nađete na ostrvu i da pored uživanja u svim njegovim lepotama osluškujete šta ljudi govore.
Šta biste čuli?
Koliko toga biste saznali o životima ostrvljana, ali i o sebi?

Malo je književnih dela u kojima je na svega stotinak stranica pisac uspeo da ispriča priču svih nas. Rastko Petrović je u tome uspeo. Kad budete došli do poslednje stranice, shvatićete
da je Marko Ristić bio u pravu kada je zapisao da je ovo Rastkovo najzavršenije i najsavršnije delo.

Ljudi govore je prozno književno delo našeg avangardnog književnika Rastka Petrovića, objavljeno 1931. godine. Nastala za vreme putovanja kada je pisac usredsredio pažnju na ono što ljudi govore: „Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretizovalo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao. Najpre se obznanilo u meni ono što je danas naslov knjige: Ljudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i univerzum uopšte.” Predmet ove knjige nisu ni građevine, ni predeli, nego ono što se dešavalo pred piscem, ono što su ljudi govorili, a što, zapravo, ispunjava svakodnevni život ljudi i univerzuma. Ograničeni na jedan skučen prostor, pisac je želeo da sudbine ljudi na tom ostrvu prikaže, te je ova knjiga napisana kao impresija o životu ljudi. A ona impresija izazvana u nama dok čitamo ovo delo, bar dvostruko je jača. Ljudi govore je i poslednje objavljeno delo za života Rastka Petrovića, koje je pobralo simpatije književne kritike, ali i čitalačke publike.

„Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti." (Knjiga postanja 1:31)

Prvi deo romana bavi se prelaskom preko Albanije 1915. godine. Glavni junak, Stevan Papa-Katić ima sedamnaest godina, isto koliko je i Rastko Petrović imao kada je sa srpskom vojskom i narodom prešao albansku golgotu. Iza junaka i pripovedača naslućujemo pisca koji meša oblike i romansira uspomene na događaje čiji je očevidac i učesnik bio.
Kada je 1934. godine rukopis predstavljen izdavaču, izdavač je tražio izmene rukopisa, kako to Marko Ristić svedoči, zbog „odviše mračnog i za srpsku vojsku, tobože nezgodnog prikazivanja albanske tragedije" i rukopis je vraćen piscu nazad u Ameriku. Drugi deo romana odvija se baš u Americi, dvadeset godina nakon prelaska preko Albanije, u kome pisac postavlja pitanje odsustva čoveka u kapitalističkom društvu. Sticajem okolnosti, roman izlazi tek 1961. godine, dvanaest godina nakon piščeve smrti.

„Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao o tuđe pleći... Mogao si ubiti čoveka a da ne odgovaraš, mogao si umreti a da se niko na tebe ne obazre... Video je ljude koji su od gladi, mučenja, očajanja, prestali pripadati ljudskom rodu, one koje su bacili u reku i one koji su već truleli. Video je hiljade svojih vršnjaka kako besciljno promiču kroz maglu, i kako svaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru na drumu..."

Opus Rastka Petrovića zauvek je otvoreno delo, nemerljivo, i donekle zavisi od rada urednika i priređivača, lektora i redaktora, od tekstova koji su objavljivani, u celini ili pojedinačno, kao knjige ili kao članci publikacija, za života ili posle smrti, blagovremeno ili sa višedecenijskim zakašnjenjem, koji su ostali u rukopisu ili skriveni u zaostavštini naslednika. Svaka sledeća bibliografska etapa donosi nešto novo u nešto već poznato i ostvareno i čini nam se da zbog toga celokupno delo ovog pisca još čeka svoj konačni i zaokruženi oblik.

Trudili smo se da sastavimo takvu knjigu u kojoj će se na najbolji mogući način sagledati sveobuhvatnost velikog i izuzetnog talenta Rastka Petrovića, sva njegova širina i interesovanja koja su u svoje vreme nailazila i na odobravanje i na osudu ali i na ravnodušnost usled političkih i društvenih prilika. Usudili bismo se da napišemo da je ovo jedinstvena Rastkova knjiga koja se može čitati po odeljcima, ali i integralno, kao velika enciklopedija jednog univerzuma.

U prvoj knjizi su pesme, pripovetke, avangardni romani (Burleska gospodina Peruna boga groma, Sa silama nemerljivim, Ljudi govore) i putopisi, a Dan šesti, Sabinjanke i eseji u drugoj.

U odnosu na ranija izdanja, uneli smo izmene i dodali tekstove koji iz različitih razloga nisu ulazili u Sabrana dela. Poetskom odeljku dodata je pesma „Iscelenje“ koja je isključena iz Otkrovenja, jedine Rastkove objavljene zbirke. U odeljak proze uključili smo i dve pripovetke„Njihova krv“ i „Proleće na rekama“ objavljene u listu Vreme. Priča iz Politike iz 1933. „Polasci u Abruce“ uvrštena je u putopise.

Iako je putopisna proza (i poezija) u velikom delu Rastkovog stvaralaštva, i nastajala tokom čitavog spisateljskog perioda, u različitim formama, nametnulo se kao logično da se putopisni tekstovi saberu po geografskom principu. Podelili smo je po segmentima Iz naših krajeva i Preko mora, a zatim slede Afrika i Italija. Oni su spoj pripovedanja, opisivanja i putopisanja, a često su tu i naučno-esejistička i književnokritička interesovanja. Mnogo toga što je otkriveno na putovanjima Rastko unosi u fikcionalnu prozu.

Opus Rastka Petrovića zauvek je otvoreno delo, nemerljivo, i donekle zavisi od rada urednika i priređivača, lektora i redaktora, od tekstova koji su objavljivani, u celini ili pojedinačno, kao knjige ili kao članci publikacija, za života ili posle smrti, blagovremeno ili sa višedecenijskim zakašnjenjem, koji su ostali u rukopisu ili skriveni u zaostavštini naslednika. Svaka sledeća bibliografska etapa donosi nešto novo u nešto već poznato i ostvareno i čini nam se da zbog toga celokupno delo ovog pisca još čeka svoj konačni i zaokruženi oblik.

Trudili smo se da sastavimo takvu knjigu u kojoj će se na najbolji mogući način sagledati sveobuhvatnost velikog i izuzetnog talenta Rastka Petrovića, sva njegova širina i interesovanja koja su u svoje vreme nailazila i na odobravanje i na osudu ali i na ravnodušnost usled političkih i društvenih prilika. Usudili bismo se da napišemo da je ovo jedinstvena Rastkova knjiga koja se može čitati po odeljcima, ali i integralno, kao velika enciklopedija jednog univerzuma.

DRUGU KNJIGU otvara monumentalno ostvarenje srpske kulture roman Dan šesti. Tek poslednje dve decenije ovaj roman ustanovljuje svoje mesto u srpskoj književnosti dvadesetog veka. Od objavljivanja „Smeđeg Petra“ u Srpskom književnom glasniku pa do konačne redakcije romana prošlo je tri decenije. Izdavač Geca Kon odbio je da objavi „Osam nedelja“, a veliki Slobodan Jovanović smatrao su pasusi o prelasku Albanije problematični. U Americi ovo delo preveo je slavista Albert Lord, a izdavači su ga odbijali iz uglavnom komercijalnih razloga. Tek je pedesetih godina ovaj roman ušao u našu književnost. U odeljku „Ovo o jednom pesniku“ dat je izbor iz prepiske koji govori o autorovim zamislima u pogledu „Osam nedelja“. Takođe, u okviru eseja nalazi se tekst „Plan za drugu i treću knjigu o Ircu“ iz koga se mogu izvesti zaključci o zahvatu i dometima ovog (ili ovih) romana. Čitalac „Sa silama nemerljivim“ i „Dan šesti“ može doživeti kao jedno, dva ili čak tri književna dela. Ni u kom slučaju neće pogrešiti.

„Sabinjanke“ su jedino (nama poznato) dramsko delo Rastka Petrovića koje je stvarao u nameri da živi od svog pisanja, kako čitamo iz prepiske sa prijateljima i posrednicima izdavača. Ovaj tekst preveo je sa engleskog originala Jovan Ćirilov.

U odeljak ESEJI uneseni su žanrovski različiti tekstovi koji su uglavnom objavljivani za piščeva života. I ovde su uneti tekstovi koji nisu bili u ranijim izborima (na primer članak o Dragiši Vasiću i dr.). Grupisali smo ih prema tematici.

„Reči sile razvića“ govore o poeziji i stvaranju. U njima su izraženi Rastkovi autopoetički stavovi, mišljenje o poeziji, o književnim postupcima, i slično. „Genije slovenstva“ je zbirni naziv za niz naučnih i naučno-popularnih tekstova u kojima je naučnička akribija spojena sa izuzetnim književnim talentom dala moderna tumačenja narodnog stvaralaštva. „O našoj i stranoj književnosti“ je skup tekstova o uglavnom savremenim domaćim i stranim piscima.Kada čitamo Rastkova mišljenja, i kada vidimo duhovne okvire u kojima je stvarao, sa kojima je bio upoznat, kada sagledamo širinu i dubinu njegovog poznavanja književnosti, njegova književno-teorijska razmatranja, njegov ukus i osećaj za ono što je kvalitetno, iznenađeni smo time da su pisani pre osamdeset do sto godina. Četvrti deo donosi eseje vezane za vizuelne umetnosti, pretežno slikarstvo i vajarstvo. Pored toga što se bavio književnom kritikom i esejistikom, Petrović je bio i značajan likovni kritičar. Napravili smo izbor iz njegove likovne kritike koju je inače uglavnom pisao u Politici od 1931. do 1935. godine pod inicijalima N. J. Ovde su i dva znamenita eseja o Mikelanđelu i Koređu, odnosno o Slovenima koji su dali doprinos umetnosti renesanse. Izašli su u eminentnom parisko-njujorškom Magazinu za lepe umetnosti (1945–1947) odakle su prevedeni i adaptirani za ovo izdanje. Ovi eseji značajni su i zbog rukopisa „Renesansa“ koji je pripremao do smrti. U prepletu sa putopisnom prozom iz Italije, naročito sa delovima „Sicilije“ ostale u rukopisu, ili sa, na primer,„Polascima u Abruce“ može se naslutiti, nažalost, samo naslutiti kako bi izgledao ovaj roman. Peti odeljak „Lica civilizacije“ donosi različite tekstove o ličnostima iz istorije i savremenosti, donekle su memoarsko-autobiografskog, a svakako i putopisnog i teorijsko-esejističkog karaktera.

Napis iz Politike„Šta to – zbog čega to“ u ovom kontekstu, zamislili smo kao epilog.

U odeljak koji se zove kao i pesma,„Ovo o jednom pesniku“, uneli smo kratku biografiju pisca kao i odlomke iz prepiske i intervjua .

Razmak u bibliografiji njegovih objavljenih dela čine dve ili tri decenije i one govore o situaciji koja se nikako ne može ispraviti. Ostaje nam pitanje kako bi naša književnost izgledala da su ove knjige izlazilena vreme. Čitaoci imaju priliku da sagledaju delo koje nije na vreme dobijalo pažnju kakvu zaslužuje i da sami istraže bogat i raznovrsni, jedinstveni, Rastkov univerzum.

Pošto se i sam bavio slikanjem i fotografijom, na koricama knjige nalazi se deo njegovih radova.

Autentična figura srpske avangarde, „začetnik slovenskog neomitologizma”, Rastko Petrović višestruko je značajan za srpsku književnost i kulturu u celini: s jedne strane, Petrović je prenosio ideje aktuelne evropske, pre svega francuske književnosti, umetnosti, filozofije, a s druge strane, potvrđivao je vrednost tradicije sopstvenog naroda, isticao njegovo slovensko poreklo, mitologiju i folklor. Iako je svoje obrazovanje sticao u pariskim bibliotekama i galerijama (a možda upravo stoga, smatra Marko Ristić), Petrović se zanimao za mitsku prošlost i arhetipske predstave, čije tragove je pronalazio i proučavao u narodnim umotvorinama.

Uloga i značaj slovenstva, elemenata slovenske mitologije i paganstva, kao i umetnikova vizija slovenskog panteona, izrazito je prisutna u ranim delima Rastka Petrovića, nastalim u poratnom periodu 1919 –1928. godine. Ovo unikatno izdanje sastoji se od dve celine: zbirke pesama Otkrovenje i pripovedaka pod nazivom Staroslovenske priče.

(iz predgovora Aleksandre D. Matić)

Izabrane pesme jednog od najvećih srpskih pesnika XX veka.
Okosnicu knjige predstavljaju poema Rastka Petroviča Veliki drug, kao i njena docnije napisana istoimena verzija. Njima su u ovom izboru pridružene Petrovićeve pesme nastale u prvoj polovini dvadesetih godina, kao i pesme nastale tridesetih u kojima preovlađuje tema pokrenuta u Velikom drugu.
Kako sam pesnik kaže, Veliki drug je nastao „za spomen na trideset hiljada mojih vršnjaka koji pomreše u Albaniji“ tokom povlačenja srpske vojske u Prvom svetskom ratu.
Ovo izdanje izabranih pesama Rastka Petrovića objavljuje se povodom 100 godina od kraja Prvog svetskog rata i 120 godina od pesnikovog rođenja.