Pišem o odnosima koje sam gledala,
osećala, prepoznavala.
Onima koji funkcionišu po pravilima koja
niko nikada nije izgovorio, ali ih svi poštuju.
Pišem o stvarima koje se ne kažu direktno
i baš zato bole duže.
O onome što se podrazumeva.
O granicama koje ne postoje.
Pitala sam se:
Ko je kriv, ko kome šta duguje?
Ko treba da se prilagodi i zašto?
Kroz duhovite primere i prepoznatljive situacije
pokušavam da sagledam odnose za koje nam
niko nikada nije dao uputstvo kako da se
u njima ponašamo.
Humor mi je samo alat.
Jer sam shvatila da problem ovih odnosa nije u
onome što se kaže, nego u onome što se stalno
ponavlja – a nikada se ne dovodi u pitanje.
U onome što ostaje ispod tepiha.
I dugo sam se pitala:
Zašto se ti odnosi ne menjaju?
Zašto stalno igramo iste – naučene uloge?
Iste igre?
