Proizvodi

Osim što na obuhvatan i analitičan način tumači dela Gogolja i Čehova, Mihiza i Pekića, likove Falstafa i Šajloka, kao i domete velikih glumaca poput Lorensa Olivijea i Bate Stojkovića, autor će se pozabaviti kako pojedinim tabu temama u proslavljenim dramskim delima, kao što je pitanje antisemitizma u Mletačkom trgovcu, tako i novijom istorijom političkih zabrana u pozorištu ili zanemarenim zadacima pozorišne kritike.

Ali, iznad svega, ova knjiga nastoji da potkrepi i jedno uverenje koje se tiče rediteljskih sloboda u odnosu na originalan dramski tekst. Ono, kao što je rečeno, glasi da su zaista velika dramska dela poput rimskog Koloseuma: iz njega je vekovima, kao iz majdana, svako uzimao kamenih blokova koliko je hteo, pola renesansnog Rima sagrađeno je tim materijalom, ali ova flavijevska građevina i danas stoji skladna i moćna, a od njenih delova nastajale su i blistave palate i padu sklone čatrlje. Upravo kao i u slučajevima neprolaznih dramskih dela i njihovih slavnih ili promašenih scenskih postavki.

Jedinstvena i preko potrebna knjiga ogleda i kritičkog promišljanja o drami i pozorištu univerzitetskog profesora i dugogodišnjeg predavača uporedne istorije evropske drame.

„Ne diraj moje krugove.“
– Arhimed

„Idem da potražim veliko možda.“
– Fransoa Rable

„Zašto plačete? Zar ste mislili da sam besmrtan?“
– Luj XIV

„Neću da pucam u ovu budalu!“
– Mihail Ljermontov

„Moram da uđem, magla se diže.“
–Emili Dikinson

„Tapeti u mojoj sobi i ja vodimo borbu na život i smrt, koju neko mora da izgubi.“
– Oskar Vajld

„Odavno nisam pio šampanjac.“
–Anton Čehov

„Sve mi je ovo dodijalo.“
–Vinston Čerčil

Sve što ljudsko biće za života izgovori može biti promenjeno, ispravljeno, skraćeno ili dopunjeno, najzad i opozvano – sve osim reči izgovorenih neposredno pred smrt, napominju autori u predgovoru ove knjige. Opredeljujući se za izbor kakav je pred čitaocima, oni su nastojali da poslednje reči značajnih ličnosti protumače u ključu društvenog i kulturnog miljea epohe, kao i karakternih osobina i istorijske uloge svake odabrane ličnosti.

Poslednje izjave ponekad su zasnovane na ideji da se na samrti izgovara ono što se u životu nije htelo ili smelo reći, ali ih uglavnom obeležava težnja da se značenja oproštajnih iskaza povežu sa životnim učinkom tih velikana, kao neka vrsta sažete poruke potomstvu.

Pisci, filozofi, vladari, vojskovođe, umetnici, naučnici, od antike do XX veka, osvetljeni su u kontekstu u kojem su izgovorili oproštajne reči, a autori su težili da čitaoca obraduju i manje poznatim biografskim aspektima, sa ponekad apartnim pojedinostima.

Posle brošure Žarka Ružića Poslednje reči velikih ljudi iz 1931. godine ovo je prva knjiga na tu temu koja se objavljuje u Srbiji.

Od autora Antičkih izreka

Dok je u knjizi Antičke izreke upoznao čitaoce sa pozadinom brojnih pametnih misli antičkih pisaca, koje su ušle u svakodnevnu upotrebu mnogih naroda do danas, u zbirci koja je pred čitaocima Vladeta Janković izneo je priče o najčešćim latinskim izrekama, izrazima pa i skraćenicama, koji su još uvek u širokoj upotrebi, a o čijem se poreklu, okolnostima nastanka i autorstvu uglavnom malo zaista zna.

Uspešno transponujući latinske IZREKE u srpske poslovice ili uzrečice (preko 60), i prenoseći tako smisao izreke u domaći kontekst – Bolje ikad nego ikad, Imena luda nalaze se svuda, Klin se klinom izbija, Oko za oko, zub za zub, Blago siromašnima duhom, Poznaj samoga sebe, Tresla se gora, rodio se miš, Mlatiti praznu slamu, Ko laže, taj i krade i mnoge druge – autor nam pitkim stilom i duhovitim anegdotama iz starog Rima i ranog srednjovekovlja kazuje ko je, kada i zašto izrekao sve ove istine za koje smo obično držali da pripadaju folkloru i anonimnom narodnom pripovedaču.

U drugom delu, objašnjavajući pozadinu i razloge nastanka pojedinih latinskih IZRAZA (67), kao i njihove autore ako su poznati, profesor Janković, klasičar i komparatista po obrazovanju, objasniće poreklo, smisao i prvobitno značenje danas toliko frekventnih izraza kao što su agenda, alibi, alter ego, a priori, curriculum vitae, corpus delicti, de facto, in flagranti, lapsus, pro bono, tabula rasa ili veto.

Najzad, u trećem delu iznosi se značenje i poreklo pojedinih latinskih SKRAĆENICA, kako onih u opštoj upotrebi, tako i administrativnih, naučnih i stručnih (P. S., etc., N. B., A. D., ibid. i drugih), što uz brojne ilustracije u knjizi konačno upotpunjuje ovu zbirku priča o latinskom nasleđu u našem govoru, pisanju i iskustvu i čini je reprezentativnim Latinskim glosarom.

Od autora Mitova i legendi i Antičkih izreka.

Leksikon poput Imenika klasične starine nikada ne može izgubiti na svežini jer su njegovi junaci i njihove priče utkani u istoriju svetske kulturne i umetničke baštine, a može se reći – i u naš svakodnevni život.

Ovaj imenik se, po uvodnim rečima sastavljača, profesora Vladete Jankovića, od sličnih danas dostupnih leksikona kod nas i u svetu razlikuje po tome što, „pored mitoloških, obuhvata i stvarne ličnosti od važnosti za društvenu i kulturnu istoriju, a donekle i po tome što nastoji da, u okvirima pojedinih odrednica, ukaže na značaj ove ili one mitološke ili istorijske figure u potonjem umetničkom i uopšte duhovnom stvaralaštvu. Zbog toga mitološke odrednice uglavnom sadrže osnovnu verziju legende, njeno simboličko značenje i najpoznatije obrade u književnosti, likovnoj umetnosti i muzici.“ Pri tome se, kad god se pružila prilika, u ovom imeniku ukazuje i na vezu našeg tla i tradicije sa klasičnom starinom, pre svega helenskim i starorimskim nasleđem, što predstavlja njegov poseban značaj i bogatstvo.

Od Afrodite i Aristotela, preko Cezara i Karijatida, do Safo, Vergilija i Zevsa, u blizu hiljadu odrednica, pred nama se otvara čudesan i neodoljiv svet antičkih legendi, umetničkih i naučnih dostignuća, običaja i verovanja Starih Grka i Rimljana, epoha koju s razlogom smatramo zorom čovečanstva i temeljem zapadne civilizacije.

Od autora Mitova i legendi.

I kada ispravno upotrebimo izraz Damoklov mač, da li zaista znamo ko je bio Damokle? Kada kažemo da je otvorena Pandorina kutija, jesmo li sasvim sigurni ko je bila Pandora i kako je došla da svoje kutije? Da li, pošteno govoreći, stvarno pamtimo ko je, kada i zbog čega rekao da je kocka bačena, čime je Tantal zaslužio svoje muke i kakve su te muke zaista bile, odakle potiče izraz lupus in fabula, kako se to javlja deus ex machina i ko je prvi kome dao jabuku razdora? Šta zapravo znači da je čovek mera svih stvari, i zašto se kaže da je istina bliži prijatelj nego Platon?

Svrha ove knjige je da na ovakva pitanja jasno i zabavno odgovori, da tako proširi okvire naše opšte kulture i pomogne nam da se tačnije i slikovitije izražavamo.

Iza svake od izreka protumačenih u novoj knjizi autora Mitova i legendi stoji priča o nekom mitskom ili istorijskom događaju ili ličnosti iz antike – što je ostavilo traga i u delima likovne umetnosti kojima je knjiga ilustrovana.

Da li je moguće valjano doživeti Danteovu Božanstvenu komediju, Mikelanđelov Strašni sud ili Bahovu Pasiju po Mateju ako se ne poznaju Stari i Novi zavet? Mogu li se stvarno razumeti verski motivisana krvoprolića, od krstaških ratova preko Vartolomejske noći i Holokausta do raspada Jugoslavije, ako se ne zna šta spaja a šta razdvaja islam i hrišćanstvo, Jevreje i hrišćane ili hrišćane među njima samima?

Sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti, kod nas su mnogi ljudi bili lišavani osnovnih saznanja o verskim pojmovima, događajima i ličnostima koji počivaju u temeljima naše civilizacije, ali i opšte kulture svakog pojedinca. Svrha ove knjige je da se na pristupačan način pomenuta praznina koliko-toliko popuni, a da se bar donekle olakša razumevanje kako umetničkih dela tako i ljudi druge vere.

Knjiga je nastala iz rado gledane televizijske serije Mitovi i legende, čija su tri ciklusa posvećena monoteističkim religijama – judaizmu, hrišćanstvu i islamu – poslužila kao osnov.