Proizvodi

Erion je epska saga o istoimenom monahu, koji u doba kada je život hrišćana vrednovan manje od drveta za potpalu, na sebe preuzima zadatak da sačuva hrišćanstvo u Rimu za vreme vladavine nemilosrdnog cara Nerona.

Ovaj roman, prepun intriga, akcije i romanse, odvodi nas u stari Rim, najveći i najmoćniji grad tog vremena, i prati isprepletene živote Eriona (hrišćanskog monaha iz Judeje), Fenuka (nepobedivog gladijatora iz Egipta) i Inese (odbegle ropkinje i ćerke bogatog kneza). Kada ih sudbina stavi na isti put, oni shvataju da, pored velikog srca i želje za osvetom, imaju još nešto zajedničko – istog neprijatelja: Rim!

O autoru:

Vuk Đurica je rođen 20. aprila, 1989. godine u Novom Sadu, a svoju mladost je proveo u Bačkoj Palanci. Završio je osnovne studije na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu i master studije na Univerzitetu Nikola Tesla u Beogradu.

Pisanjem se počeo baviti 2023. godine, kada je objavio i svoj prvi roman Put Samoistrebljenja. Godinu dana kasnije, Vuk objavljuje još dve knjige: Dolina Detlića i Boja Bez Imena. Roman Erion objavljuje 2025. godine, a već uveliko radi i na svojoj sledećoj knjizi.

Srceparajuća priča iz Drugog svetskog rata o Petri, devojčici koja je jedina preživela streljanje u školi, i o Leonu, momku koji se našao u streljačkom vodu.

Petnaest godina kasnije, oni se ponovo sreću, samo što Petra više nije naivna mala devojčica, već žena koja želi osvetu.

Drugi roman Vuka Đurice predstavlja narativ zasnovan na mitovima, verovanjima, ali i naučnim proračunima. Ako vam ovo deluje nespojivo, verujte da upravo u tome leži sva lepota. Glavni lik je Melort, atipično dete, a kasnije i čovek, koje je u zamišljenoj zemlji Alariji optužen za zločin koji nije počinio i zbog čega ubijaju njegove roditelje, a on biva zarobljen i jedini način da se spase je da smisli kako da prepotentni Egor dođe na presto.

Ovaj bajkoviti zaplet intrigira čitaoce svih generacija i daje odgovore na mnoga svevremena i realna pitanja. Melorta okruženje doživljava kao zlog čarobnjaka, što on zapravo i nije, već je osoba velikog znanja, što je njegova najveća moć i magija. Poput čuvenog Harija Potera, ali realističnije, jer Melort ne ide u specijalnu školu, već u toku zatočeništva proučava i čita u biblioteci, smišljajući način kako da Egora učini carem. Izučio je mnoge oblasti, ali su ga najviše zainteresovale matematika i astronomija, pri čemu je postao zaljubljenik u zvezde. Ta znanja su ga i spasila na prvom pogubljenju ‒ proračunao je kada će se dogoditi pomračenje sunca, što su mnogi tumačili kao magiju i nešto nečastivo. A Melort je lik koji oličava potpunu suprotnost: pomaže ljudima da se usavrše, projektuje im i barku spasa i odlazak u „obećanu zemlju“.

Poenta likova ovog romana, bilo da su u pitanju članovi carske porodice ili marginalci poput Firipa koji je tamničar, ali i prototip potpuno nesnađenog čoveka je da sve može biti mač sa dve oštrice ‒ neka vrlina, može postati mana ‒ što važi i za cara Egora, bednog tamničara Firipa, ali i za prosvećenog Melorta jednako. Najvažnije je, kako je to genijalno iskazao ovaj narator doneti smisao u besmisao, ističući da nije dobro voditi se i prepustiti se pohlepi; niko ne treba da deli snove, svako treba da ima svoje, pri čemu svako treba da pronađe svoje parče raja.
Samo to parče treba pronaći, zar ne? Kako to učiniti?

Možete li da rešite zagonetku: Gde četiri potoka teku, gde detlići borove seku, tu divlji konj spava, tu stoji vučija glava.
Deluje je licemerno i nerešivo. A sva licemernost savremenog sveta oličena je u govoru glavnog junaka ovog romana Vuka Đurice, kao i moguća ishodišta:
Melort glasno uzdahnu, očigledno umoran od pričanja. „Kao što vidiš, Firipe, od štapova pravimo koplja, od lekova ‒ otrove, od biljaka ‒ droge… Svi naši snovi nas vode ka napretku, napredak u ekstreme, a ekstremi ka samouništenju. Preko četiri hiljade puta sam pokušao da izračunam, da predvidim našu budućnost, i svaka ta moja računica me je dovela do toga da će jednoga dana čitava sudbina čovečanstva završiti u rukama jednog čoveka. Da li će se to desiti za pet ili deset hiljada godina, nemoguće je znati, ali sam uveren da je to neizbežno… U nekim tim računicama, on možda čak neće ni živeti na ovoj našoj planeti, već na nekoj od ovih što sijaju na našem nebu. Možda na Mesecu? Uglavnom, takva moć ne bi trebalo nikada da bude u rukama jednog čoveka. Proces samouništenja se možda ne može zaustaviti, ali se može usporiti, zbog čega sam odlučio da sebe ovde zatvorim“.

Iako spada u fantastiku, ovaj roman se može tumačiti kao odgovor na kraj nama poznatog sveta, bez želje da se polemiše i poredi sa istoimenim romanom Edvarda Lua, već sa tendencijom da se razvija mašta i slikovito objasni da svako ima pravo na sreću, samo treba da je pronađe. Da biste znali da je pronađete, morate da pođete u obećanu zemlju Dolinu Detlića, čitajući. - Marina Đenadić

U vreme „sintetičke književnosti“, kada se raspravlja da li knjige piše čovek ili (ro)bot, „Put samoistrebljenja”, misterija, naučno-fantastični roman Vuka Đurice obradovaće sve ljubitelje ovog žanra, ali i one koji nisu baš naklonjeni čitanju fantastike. Pored svih karakteristika ovakve proze i nezaobilaznog futurizma ‒ imaginativnog projektovanja budućnosti u kojoj na Mesecu zajedno žive sintetički i obični ljudi, gde su veštačka inteligencija i roboti redovna pojava ‒ ovaj roman je veoma značajan i zbog toga što daje odgovore na najbitnija ontološka, ali i globalna pitanja. Struktura je veoma interesantna i inovativna. Ispresecana je. Između prologa i epiloga je smešteno još 10 poglavlja, koja su zapravo priče kojima se obuhvataju tekovine celokupne ljudske civilizacije, od praljudi do tekovina budućih hipermodernih društava.
Ova proza ima dosta sličnosti sa prozom Isaka Asimova, svakako ne plagijatorskog tipa, ali ono što je posebno šarmantno je verovatno nesvestan, ali identičan način izgradnje humora u delu. I kod Asimova je on uvek neočekivan i disharmoničan, a u ovom delu sadrži još jedan sastojak više ‒ iako je gotovo karikaturalnog tipa ‒ mala, musava devojčica-divljakuša objašnjava poentu života starom prekaljenom diplomati, sintetičkom čoveku ‒ i poentira ‒ važna je borba!
Budimo smeli i pobedimo strahove zbog i u ime čovečanstva!
Parafrazirajmo, uz izvesne ograde i velikog Dostojevskog:
Šta će spasiti sve(t)?
Reci im da nas samo ljubav može spasiti. Toliko je mnogo laži, prevare i izdaje u ovom svetu, da je ljubav izgubila veru u ljude, a ljudi su izgubili veru u ljubav. Sada pokušavamo da preživimo jedno bez drugog, a jedno smo drugom neophodni.
A to je samo jedan u nizu odgovara, koji ne smete zaboraviti i zbog koga morate pročitati ovaj roman Vuka Đurice.
Marina Đenadić