Proizvodi

Suština ovih poglavlja izvorno je predstavljena u vidu dvanaest predavanja na Institutu K. G. Jung u Cirihu tokom zimskog semestra 1959/1960. godine.

Ako žena želi da razume samu sebe, neophodno je da otkrije dubinsku psihologiju Ženskog koja prevazilazi muško-patrijarhalnu perspektivu koja je hiljadama godina bila svojstvena zapadne svesti.

U ovoj knjizi Nojman je sakupio, proširio i preradio svoja tri eseja o psihologiju ženskog, koji se uzajamno dopunjuju i stapaju u studiju o ovoj temi. Oni razmatraju psihološke stadijume ženinog razvitka, Mesec i matrijarhalnu svet i Mocartovu Čarobnu frulu. Autor je u Mocartovom fantastičnom svetu video onaj istinski sukob i izmirenje muškog i ženskog sveta. Razvoj takve sinteze ženskog i muškog u psihičkoj stvarnosti pojedinca i kolektiva je, tvrdi, on, jedan od temeljnih, budućnosti orijentisanih zadataka i društva i pojedinca.

U zapadnoj svesti – a to je ključna ideja ove knjige – preovlađuje sistem jednostranih muško-patrijarhalnih vrednosti i bazično nepoznavanje specifičnosti i različitosti ženske psihologije; takva situacija presudno je doprinela krizi koja potresa naše doba. Prema tome, prevrednovanje psihologije ženskog i novo shvatanje njegovog specifičnog karaktera danas je neizbežno – neizbežno ne samo radi psihičkog zdravlja pojedinca nego i zdravlja čitavog kolektiva.

Ukoliko žena želi da razume samu sebe, ali i ukoliko muško-patrijarhalni svet oboleo od jednostranosti želi da ozdravi, neophodno je iznova otkriti tu „različitost“ ženske psihe. Analitička psihologija je prepoznala da je u nesvesnom muškarca prisutno i aktivno žensko, te da je u ženi prisutno i aktivno ono muško. Da bi se razumeli svi problemi u vezi s ljubavnim odnosom i brakom potrebna nam je dubinska psihologija ženskog koja bi vodila računa o tim novim saznanjima; ona će doprineti da i muškarci i žene potpunije razumeju vlastitu prirodu.

Uza sve što je radio, a radio je strahovito mnogo i kao političar i kao pisac, Ciceron je održavao prepisku sa svojim prijateojem Atikom i ta epistolarna aktivnost, pokazuje se, bila je je upravo od egzistancijalnog značaja za Cicerona. Posle bekstva iz Rima Ciceron upada u takvu krizu da će na jednom mestu napisati da ga je upravo Atikovo prijateljstvo održalo u životu. Ova prepiska, međutim, pokazuje ono što su stručnjaci za epistolarnu književnost davno primetili: pisanje pisama kao da zahteva povišen stepen iskrenosti. Istina se ni u jednoj drugoj pisanoj formi ne izriče s takvom ogoljenošću kao u pismima prijatelju. Utoliko i prepiska Cicerona i Atika, možda i najslavnija sačuvana prepiska staroga sveta, predstavlja prvoklasno svedočanstvo ne samo o intimi dvojice prijatelja, već pruža i širu sliku jednog prošlog vremena.

Uz predgovor i appendix Dragane Dimitrijević knjiga je opremljena hronološkim pregledom, bibliografijom, indeksom i sadržajem pisama.

Paradoks fikcije sastoji se u sledećem: iako jasno razlikujemo stvarnost od fikcije, emocije koje nam izazivaju gledanje filma ili čitanje romana, dakle nesumnjive fikcije, nisu fiktivne nego stvarne. Kako to?

Suprotstavljajući znanje i emocija, uzimajući u obzir kulturne i društvene uslovljenosti, raspravljajući o prirodi samih emocija i učincima fiktivnog dela, analitički filozofi nastoje da pronađu veze između čulnih utisaka, intelektualnih pretpostavki i same stvarnosti. Budući da je reč pre svega o autorima engleskog govornog područja, obrazovanih u naročitom, analitičkom duhu, dobijamo tekstove koji se, s jedne strane, ne uklapaju u konvencije pre svega opuštenim pristupom i gomilom duhovitih primera, da bi, s druge strane, vodili računa o strogom izvođenju i preciznosti izraza.

Skrivena prisutnost grčkih božanstava

Priča o izbavljenju ženskog principa

Beleške sa seminara održanog 1936-1940.
Aleksandra Kostić i Spomenka Krajčević

POHVALA NESLOZI Makijaveli protiv makijavelizma

Beleške sa seminara održanog 1936-1941.
Aleksandra Kostić i Spomenka Krajčević

Ova knjiga zasnovana je na nizu predavanja koja sam tokom 1958. i 1959. godine držala na Institutu Karla Gustava Junga u Cirihu. Marija Lujza fon Franc

Marija Lujza fon Franc (1915-1998) slovi kao neprikosnoveni autoritet na području psihološke interpretacije i analize bajki. Nakon studija klasične filologije i doktorata, počinje da prevodi stare latinske tekstove za Karla Gustava Junga koji će kasnije postati osnov njegovog proučavanja alhemije i bavljenja analitičkom psihologijom.

Fon Franc se smatra najplodnijim i najreprezentativnijim Jungovim naslednikom, autorka je brojnih dela o snovima, mitovima, bajkama i alhemiji.

Ivan Milenković
Priredili Iv Šarl Zarka i Tjeri Menisje.
Preveo s francuskog Ivan Milenković.
Ni u jednom periodu, u ovih 500 godina života, nije za Makijavelijevog Vladara (napisan 1512. godine) opalo interesovanje, što je jedinstven slučaj u istoriji evropske filozofije.

Iz druge perspektive može se reći i ovako: ni manjeg dela ni veće buke, ni kraćeg teksta ni više tumačenja, ni hladnijeg pristupa ni vatrenije recepcije, ni jasnijeg izraza ni komplikovanijih komentara, ni jednoznačnijeg toka ni protivrečnijih čitanja. Doživljava se Makijaveli ili đavolov učitelj, ili kao princ slobode. Sredine nema. I tako 500 godina, bez prekida (što za rukom nije pošlo ni predivnom Baruhu de Spinozi, danas življem nego što je ikada bio, tom usamljenom aristokrati duha koji je Makijavelija smatrao upravo princom slobode).

Ogromna literatura o Makijaveliju u poslednjih je 50 godina narasla do nepreglednosti, ali su se, od objavljivanja velike knjige Kloda Lefora Machiavel. Travail de l'oeuvre (1971. godine), francuska čitanja Makijavelija nametnula kao najoriginalnija i naprodubljenija. Zbornik tekstova što su ga priredili Iv Šarl Zarka, jedan od najagilnijih francuskih filozofa i Tjeri Menisje, danas vodeći tumač Makijavelija, okuplja vrhunsku ekipu stručnjaka koja podrobno analizira ključna poglavlja Vladara. Ideja zbornika je dvostruka: s jedne strane rasvetliti osnovne motive, s druge pokazati dubinu i dalekosežnost Makijavelijevih (revolucionarnih) ideja. Tjeri Menisje analizira prvo, najkraće poglavlje (od svega nekoliko svedenih rečenice) i petnaesto poglavlje koje slovi kao ključno. Silina tumačenja u ovim se tekstovima može uporediti sa majstorstvom samog Makijavelijevog pisanja, te gotovo zapanjujuće deluju interpretativne mogućnosti koje se, kada je reč o prvom poglavlju, daju iščitati iz nekoliko suvih rečenica, naizgled zdravorazumskih obaveštavanje o stvarima poznatim da poznatije ne mogu biti. Loron Žerbije komentariše VII poglavlje Vladara koje govori o novim vladavinama i pokazuje zbog čega je Makijaveli hrabar autor: on piše ne samo uprkos ogromnoj tradiciji, već i protiv nje; on piše ne samo uprkos vladajućem mišljenju svoga doba, već i protiv njega. Uticajni tumač Makijavelija Pol Larivaj bavi se IX poglavljem i rasvetljava aporije građanskih vladavina: da li se u delu posvećenom monarhističkom načinu vladavine uopšte može govoriti (i na koji način) o građanskoj vladavini? Larivajev zaključak je, s obzirom na viševekovne naslage tumačenja, izenađujući. Kristijan Lazeri sistematski prolazi kroz XIX poglavlje Vladara, posvećeno načinima na koje vladar treba da izbegava prezir i mržnju, i utvrđuje da prezir i mržnja kod Makijavelija nisu moralne, već političke kategorije (što je jedan od elemenata njegove revolucionarnosti). Rober Damien, jedan od najcenjenijih savremenih komenatatora Makijavelija, bavi se nevelikim, ponešto potcenjenim XXIII poglavljem Vladara, i podastire istinsku interpretativnu majstoriju pokazujući, na nevelikom prostoru, istoriju i uticaj institucije vladarevog savetnika (čemu Makijaveli daje nemerljiv doprinos time što razbija vladarsko ogledalo). Najzad, Migel Vater podobno analizira slavno XXV poglavlje u kojem se susreću dva ključna Makijavelijeva pojma: vrlina (virtù) i sreća (fortuna, sudbina). Vaterovo vrtoglavo tumačenje ostavlja nas u neverici pred svežinom ideja (da li je moguće da se za ovih 500 godina niko nije setio da pitanje postavi ovako kako ga postavlja ovaj autor?) i silinom Makijavelijevog zamaha koje ovo i ovakvo čitanje dodatno ubrzava.

Ova (i ovakva) knjiga o Makijavelijevom delu prvi je pokušaj, posle nekoliko decenija potpunog mirovanja, da se ovdašnjem čitaocu iznova skrene pažnja na jednog od najznačajnijih evropskih filozofa čije ime je, naročito zahvaljujući zloslutnoj oznaci makijavelizam, mnogo poznatije od njegovog dela. Da bismo, dakle, danas saznali nešto o nama samima (ako nas to uopšte zanima) nužno je, uz sve rizike od neprijatnosti, iznova se suočiti sa nezaobilaznim Makijavelijevim tekstovima. Vratiti se, kako je sugerisao veliki firentinski majstor, na početak.

U maju 1934. godine, u Psihološkom klubu u Cirihu, dr Jung je započeo seminar o Ničeovom delu Tako je govorio Zaratustra. Njegovi slušaoci – osamdesetak muškaraca i žena različitih nacionalnosti i profesija, lekara, analitičara, studenata na obuci – insistirali su da za temu uzme upravo tog autora i upravo to delo. Trenutak u kojem je seminar održan – onih pet godina između 1934. i 1939. u kojima se Jung “rvao i plesao” s tom Ničeovom zagonetnom knjigom - pokazaće se tragičnim za evropsku civilizaciju. Održan na engleskom jeziku, stenografisan i isprva prepisan isključivo za internu upotrebu, u štampanom izdanju će se pojaviti tek 1988.

godine, ne gubeći pritom ništa od svoje izvorne živosti.
Kao mlad čovek koji je odrastao u okolini Bazela, Jung je bio fasciniran i potresen pričama o Ničeovoj genijalnosti, ekscentričnosti i konačnom padu u doživotnu psihozu. Četiri toma ovih seminara (od kojih je ovo samo prvi deo), otkrivaju plodove njegove mladalačke znatiželje: Ničeova dela, koja je pročitao još kao student na Univerzitetu u Bazelu, ostavila su na njega dubok utisak, nikad ne prestajući da utiču na njegovu misao. Ovde vidimo Junga- zrelog čoveka koji govori o misliocu čija su ga dela ne samo preplavila dubinom razumevanja ljudske prirode, nego su bila i filozofski izvor njegovih brojnih psiholoških i metapsiholoških ideja. On uspeva da pokaže kako izuzetna knjiga Tako je govorio Zaratustra istovremeno osvetljava i Ničeov genije i njegove neurotične i psihotične sklonosti.
Pošto u vreme održavanja seminara niko nije ni sanjao da će beleške s njega biti objavljene, Jung je bio slobodan da zbija šale, “bez dlake na jeziku” govori o ljudima i događajima koji ga iritiraju i ljute, te bez zazora komentariše politička, ekonomska i društvena dešavanja svoga doba.

Marko Tulije Ciceron je ostavio veoma značajnu i bogatu zaostavštinu: od privatnih prepiski, besedi, do retorskih i filozofskih dela. Njegova pisma su veoma značajna jer služe za proučavanje istorije njegovog doba (106-43 p.n.e.) Iz njegvih prepiski saznajemo precizne datume nekih događaja, ali i stvaramo Ciceronovu biografiju.

Kako pristupiti skrivenoj moći vaše tamne strane

Astrološka psihologija Marsilija Fičina

Tako sam jednom, kada mi je to trebalo, izmislio i "slobodne duhove", kojima je posvećena ova setno-smela knjiga s naslovom Ljudsko, suviše ljudsko: takvih „slo­bodnih duhova" nema, i nije ih bilo - ali, kao Što sam re­kao, oni su mi tada bili potrebni da bih ostao raspoložen usred svih nevolja (bolesti, usamljenosti, tuđine, acedije, nerada): bili su mi potrebni kao hrabri drugovi i dobri po­znanici s kojima pričaš i smeješ se kada ti je do priče i sme­ha, i koje šalješ do đavola kada su dosadni - bili su mi po­trebni kao zamena za prijatelje koje nisam imao. Da bi ta­kvi slobodni duhovi mogli jednoga dana postojan, da će naša Evropa među svojim sutrašnjim i prekosutrašnjim si­novima imati takve bodre i smele momke, fizički prisutne i opipljive, a ne, kao u mom slučaju, samo fantomi i pu-stinjačka fantasmagorija: ja bih voleo da najmanje sum­njam u to. Već vidim kako oni dolaze, polako, polako; i možda ću ubrzati njihov dolazak ako unapred opišem u čemu vidim uslove i puteve njihovog dolaska?

Primeri u knjizi daju nam uvid u promenu perspektive što u tumačenje i čitanje filozofskih dela antike uvodi nastojanje da se ta dela posmatraju u perspektivi prakse duhovnih vežbi.

.

Knjigu „Velika majka" Erih Nojman (1905-1960) posvetio je svome „učitelju i prijatelju" Karlu Gustavu Jungu, a nastala je, kako je autor zabeležio, „tako što su profesor Jung i gospođa Frebe-Kaptajn predložili da napišem uvodni tekst za prvo objavljivanje slika "Velike Majke", slika koje su deo materijala sakupljenih u Eranos arhivu za istraživanje simbola". S druge strane, ovo delo spada među Nojmanove najveće doprinose upravo Jungovoj misli.
U uvodu za prvi deo knjige, Nojman ističe da se ovde „ne radi o bilo kojem arhetipu, nego o jednom sasvim posebnom, o Velikom ženskom ili, strogo uzev, o arhetipu Velike Majke". Na drugom mestu, dodaje: „Istraživanje ženske psihe u njenoj posebnosti najnužniji je i najvažniji zadatak koji se postavlja pred dubinske psihologe kojima su na srcu stvaralačko ozdravljenje i razvoj pojedinačnog čoveka.
Isti značaj ova ženska problematika ima i za psihologa kulture koji je spoznao da pretnja današnjem čovečanstvu delom počiva upravo na jednostrano-patrijarhalnom razvoju svesti muškoga duha koji nije uvek u ravnoteži sa "matrijarhalnim" svetom psihe. U ovom smislu prikaz arhetipsko-psihičkog sveta Velikog ženskog, prikaz koji pokušavamo da damo u našem radu, predstavlja i doprinos utemeljivanju jedne buduće terapije u kojoj će pacijent biti kultura.
Zapadno čovečanstvo nužno mora da postigne sintezu u koju je na plodonosan način uključen ženski svet - svet koji je takođe jednostran kada se nađe u izolaciji. Razvoj psihičke celovitosti pojedinačnog čoveka biće moguć tek kada zapadni čovek psihički doraste opasnostima koje njegovu egzistenciju ugrožavaju i iznutra i spolja."

Junački ep Eneida rimskog pesnika Publija Vergilija Marona, koji se u velikoj meri oslanja na Homerove epove Ilijadu i Odiseju, postao je klasičnim delom latinske književnosti od trenutka kada je nastao, odnosno dok je još bio u nastanku. Cilj Vergilijev bio je slaviti rimski narod, a naročito rod Julijevaca, kojemu je pripadao i prvi rimski car August. Namera Augustova bila je povratak tradicionalnim rimskim vrednostima poput junaštva, moralnosti i skromnosti, u vrijeme dekadencije u koju je Rim zapao u tom burnom dobu propasti republike, građanskih ratova i utemeljenja carstva.

Knjigu Spinoza i problem izraza Žil Delez objavljuje 1968. godine. U tom rukopisu Delez je potvrdio ono što je već bilo pokazano u njegovim prethodnim knjigama o Hjumu i Ničeu: reč je o vrhunskom istoričaru filozofije. Klasični ton njegovog dela, međutim, nije najavljivao ono što će se dogoditi u njegovim potonjim delima, pisanim zajedno sa Feliksom Gatarijem: odvajanje od akademskog diskursa i stvaranje možda i najuzbudljivije filozofske građevine 20. veka.
Ipak, knjiga Spinoza i problem izraza mnogo je više od korektne istorijsko-filozofske studije. Iako ćemo iz ove knjige, pisane po svim uzusima akademskog žanra, naučiti puno o samome Spinozi, ova knjiga nam Spinozu otkriva u svetlu kakvom ga, pre Deleza, nismo videli. Delez je izričit: Spinoza je empirist. Već na toj ravni reč je o svojevrsnom skandalu. Ali ni empirizam kod Deleza nije ono što je bio do njega. Empirizam nije niža vrsta filozofije, već najuzbudljivija filozofska avantura u istoriji filozofije. A u toj avanturi Spinoza je neizostavno ključni lik.
Nasuprot onome što smo o Spinozi znali pre Deleza, sada se holandski filozof pojavljuje kao mislilac ne suštine i supstancije, već pre svega mislilac atributa i modusa, mislilac izraza. Delez je jasan (i nov): o supstanciji znamo samo ono što je izraženo. Supstancija je isto što i izraz. Prema tome, glavno pitanje nije "šta je supstancija?", nego "kako razumemo izraz?".

Kada su ga jednom upitali kakve mu je ljude bilo najteže lečiti, Jung je odgovorio: - lažove i intelektualce, naročito intelektualce koji se služe pojmovima da bi se odbranili od stvarnosti, one koji su poistovetili intelekt sa duhom!

Knjiga "Jung i priča o našem dobu", Lorensa van der Posta, biografska je i osobena jer on nije bio njegov pacijent ni učenik, već neko ko je Jungov "portret u prirodi, društvu i vremenu" izgradio kroz lični odnos i druženje.

Zanimljivost ili rečeno jungovski "sinhronicitet kao princip akauzalnih veza" jeste da je knjiga u originalu objavljena 1976. - iste godine kada je dr Stevan Vlajković, profesor na Jungovom institutu u Cirihu, priredio za Maticu srpsku iz Novog Sada izbor od pet knjiga kao prvo veliko predstavljanje ovog osobenog i raznovrsnog stvaraoca.