Proizvodi

Nastavak dirljive priče o jednoj naizgled sasvim običnoj porodici, čije smo članove donekle upoznali u prethodnom romanu Alehandra Palomasa „Majka”. Roman „Pas” dalje nas vodi kroz sagu o životu te porodice, njenim tajnama, radostima, patnjama, ljubavima, sada sagledanu i kroz prizmu njenog novog člana, jednog psa, sa sopstvenom prošlošću i bolnim razočaranjima. Napisan neobičnim i nesvakidašnjim stilom, ovaj roman zaokuplja našu pažnju od prve stranice, da bi nadalje u nama stvarao osećaj da i sami prisustvujemo dijalozima u kojima pronalazimo sopstvene sumnje, strahove, bojazni, ali i nepresušnu životnu radost koja često može biti narušena nekim neizbežnim i neprijatnim događajima. Izuzetno životna i dirljiva priča o ljudima od krvi i mesa, filozofski osvrt na večna i univerzalna pitanja ljudske egzistencije i ljudskih osećanja.

"Dobar akrobata na žici zna da se istinska praznina nalazi iznad njega."

Za Giljea njegova učiteljica kaže da je poseban dečak. Njegov otac se plaši da se iza te reči „poseban“ kriju stvari koje ne želi da čuje. Gilje se uvek smeši. Deluje kao da je stalno srećan. Ima samo jednu prijateljicu. Živi u svom svetu. I obožava Meri Popins. Sve je naizgled jednostavno. Dete kô dete. Ali prividno spokojstvo i preterano živa mašta kriju zapravo duboke tajne, čitav svet koji je ovaj devetogodišnji dečak izgradio na krhkoj veri u magiju.

Izuzetno dubok roman, koji će vas na trenutke gotovo prestraviti, opčiniti i duboko dirnuti. Priča o porodici i prijateljstvu, o skoro neizdrživoj moći neizrečenog, i nepredvidivim putevima ljubavi.

Pet žena sa Menorke, godinu i po dana posle tragične smrti šestogodišnjeg Tristana, ponovo se sastaju, u Kopenhagenu, da zajedno proslave Božić. Pored velike radosti koju im pričinjava ponovni susret, sve junakinje strepe od dugo izbegavanih pitanja koja bi ih naterala da se suoče sa velikim bolom i ponovo uhvate nit života koji neumitno teče svojim tokom. A na Menorki svetionik i dalje pruža nadu brodolomnicima na moru i u životu. Za devedesettrogodišnju Mensiju, simbol je obećanja koje je dala Tristanu kraj samrtne postelje, da neće proći dugo do njihovog ponovnog viđenja. Ali, pre toga, mora samo još nešto da obavi…