Proizvodi

„Kako su moji roditelji? Deca neprestano u sebi postavljaju to pitanje. Iza njihove prividne ravnodušnosti ocrtava se stalna budnost, neizbrisiva briga za drugog. Bez elementarnih oslonaca, njihov život bi mogao postati težak, čak i ugrožen. Kad je sve u redu, osnovna sigurnost im omogućuje da vode srećan život. Kada nije tako, kad je okruženje krhko i nestabilno, deca, umesto da se bave sobom, troše vreme na pokušaje da spasu svoj životni oslonac: da po svaku cenu održe u dobrom stanju svoje roditelje ili usvojitelje, ili neke druge članove porodice koji brinu o njima. To je apsolutni prioritet. Oni gube energiju i zdravlje u želji da izleče te neophodne Druge.

Šta je duboki izvor tog ponašanja? Zašto deca podnose tako mnogo tajnovitih, skrivenih patnji svog okruženja? Suštinska motivacija je ljubav. Bezuslovna, ogromna ljubav deteta prema roditeljima, prema svima onima koji se njim bave, dobro ili loše, koji im posvećuju veliku pažnju ili ih zanemaruju, koji su prema njima nežni ili ih zlostavljaju. Bez obzira na sve, šta god se događalo, deca ih vole i žele da ih izleče.“

Sa francuskog prevela
Slavica Miletić

Već sam predstavio pojam transgeneracijske sablasti kao emocionalnu psihičku strukturu koja je posledica neke traume. Nju je ’lansirao’ neki predak koji nije mogao da asimiluje, prevaziđe, transcendira traumu. Neki autori govore o ’vrućem krompiru’, a meni se više sviđa slika neaktivirane bombe: ona se može prenositi iz generacije u generaciju ne praveći vidljivu štetu sve dok ne eksplodira u obliku nerazumljivih patoloških pojava. Na primer, nezamislivi bol roditelja koji je izgubio dete može preuzeti neko od njegovih potomaka, a često i više narednih generacija. Svesno sećanje na traumu predaka najčešće je izgubljeno jer traumatizovana osoba, koja je stupila u psihičku prazninu, u stanje neosetljivosti, više nije sposobna da svedoči o emocionalnom nasilju koje je pretrpela...
Cilj transgeneracijskog postupka nije osuđivanje ili odbacivanje naših predaka, već nastojanje da shvatimo šta im se dogodilo i da razumemo zašto nisu mogli da urade ništa drugo osim onog što su, s psihičkim i emocionalnim sredstvima koja su im bila dostupna, i uradili. Daleko od traganja za prvobitnim grehom, to je put ka ljudskom razumevanju traume čiji su tragovi zatrpani ćutanjem. Ti tragovi se odaju pre svega ponavljanjem jedne psihičke i emocionalne ’fantomske’ strukture gurnute u tamu ’neizrečenog’ ili ’nemišljenog’...