Proizvodi

Knjiga predstavlja plod dugogdišnjeg istraživanja i prikupljanja poezije srpskih pesnika iz celog sveta. Ona sadrži pesme 150 pesnikinja i pesnika, koji su pisali dok su privremeno ili trajno boravili izvan granica Srbije. Neki od njih izbegli su pred ratovima, neki su bili politički emigranti, a neki su odlazili iz ekonomskih razloga.

U knjizi su sakupljeni radovi pisani u dugom vremenskom rasponu, od srednjeg veka (Domentijan, Teodosije…) do današnjih dana. Između ostalih, tu su i pesme Dositeja Obradovića, Disa, Milutina Bojića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Danila Kiša, ali i Nine Živančević, Nebojše Vasovića, Čarlsa Simića, Monija de Bulija, Milovana Danojlića, Boška Tomaševića… Obuhvaćen je širok raspon pesnika različitih vrednosnih opredeljenja i književnih struja kojima pripadaju.

Antologija koju je priredio Dušan Stojković sadrži poeziju 191 pesnika, njihove biografije, ilustracije i fotografije, na 900 strana, u tvrdom povezu.

Zbirka koja je pred vama pruža maksimalno širok uvid u nadrealističku poeziju napisanu na francuskom jeziku. Njeni tvorci, njih sto devedeset jedan, rođeni su, osim u Francuskoj, još u trideset dve zemlje. Unutar Neprekidne nesanice poezije nalazi se bonus-antologija pesništva belgijskog nadrealizma koja obuhvata devetnaest pesnika i šezdeset pet pesme, kao i mini antologija nadrealističke kanadske poezije sa pet pesnika i devetnaest pesama. Tu je, takođe, i antologija pesništva pesnika koji su pripadali grupi Le Grand Jeu. Jedanaest ih je (Anri, de Buli, Delon, Domal, Žilber-Lekont, Mine, Odar, de Renevil, Ribmon-Desenj, Serne i Šabren) a prevedene su trideset tri njihove pesme. Mogla bi se oformiti mala antologija od priloga onih pesnika koji su sarađivali unutar Pokreta otpora u časopisu La Main à plume. Dovoljno je i pesnikinja da bi se od njihovih pesama dala skladati antologija ženskog nadrealističkog pesništva. Veliki broj zastupljenih pesnika su slikari (mnogi su mnogo poznatiji i cenjeniji kao takvi).

Termin nadrealizam uzet je od Gijoma Apolinera koji je kao nadrealističku odredio svoju dramu Tiresijine dojke (napisana 1916, igrana 1917). U isto vreme istu reč je koristio i u programu za mjuzikl Parada Žana Koktoa i Erika Satija. Pamtimo i njegovu rečenicu: „Kada je čovek odlučio da oponaša hod izmislio je točak koji ne naliči nozi. Tako je, i ne znajući, stvorio nadrealizam.“