Proizvodi

Priča o novom talasu

Knjigom Bunt dece socijalizma o prvoj generaciji bendova novog talasa Dušan Vesić zaokružuje trilogiju o najvažnijim momentima jugoslovenske rok kulture. Pred vama je prva sistematska, detaljna priča o ovom periodu, neumoljiva hronika pisana karakterističnim Vesićevim stilom koji Branimir Štulić poredi sa borhesovskim, uz obilje zanimljivih i manje poznatih podataka. Vesić je ovde prisutan u dvostrukoj ulozi: on je u isto vreme neposredni posmatrač koji je iz blizine pratio novi talas tokom njegovog nastanka, vrhunca i gašenja, a ujedno i pažljivi i odmereni hroničar koji s vremenske, ali ne i emotivne distance dočarava, oživljava i približava kulturnu epohu precizno i živopisno. Onima pak koji to vreme ne pamte ova knjiga će u nekoliko poteza pera pokazati zašto se o tom periodu govori i neverovatnih četrdeset godina kasnije. Novi talas? Kao da je bio juče!

Azra • Električni orgazam • Film • Haustor • Idoli • Lačni Franz • Paket aranžman • Pankrti • Paraf • Parlament • Pekinška patka • Piloti • Prljavo kazalište • Šarlo Akrobata • Termiti

Štulić je odavno zaslužio da, osim klasičnim biografijama (kojih
ima već nekoliko), svojim obožavaocima, ali i najširoj javnosti bude predstavljen i kroz jednu
ovakvu knjigu – dokument o Džonijevoj poslednjoj turneji. Ona po mnogo čemu komunicira
na isti način i na istom nivou kao najbolje pesme i albumi Azre – govoreći veoma mnogo
kroz malo biranih reči i slika (onde poetskih, ovde fotografskih), koje svako može i mora da
provuče kroz filtere svog mišljenja, znanja i uverenja o tome ko je i šta je bio taj tajanstveni
»čovjek sa nemogućom dikcijom«, kako bi došao do njene poruke i suštine. U tom smislu,
uvodni tekst Dušana Vesića u potpunom je skladu sa vizuelnim delom, jer i najboljim
poznavaocima Štulića i njegovog opusa daje ogroman svežanj ključeva za njegovo bolje i
potpunije razumevanje. A fotografije Kamenka Pajića, osim vrhunskog zanatskog umeća
donose i jedan ogroman kvalitet, umnogome zaboravljen u vremenu ogromnog
informacionog zagađenja, u kome nam se čini da svi o svima znaju ili mogu znati sve.
Onima koji su iole pažljivije pratili Azru i Džonija (a takvih je veoma mnogo, kao i onih koji
će to tek činiti), biće već posle prvog prelistavanja savršeno jasno da je ove slike mogao
napraviti samo neko ko odlično poznaje i Štulića i njegove pesme i ko je, što je još vrednije,
umeo da na pravi način to što su umetnik i njegovo delo bili pretoči u kompetentno,
konzistentno, nadahnuto i kreativno viđenje kratkog ali značajnog trenutka u jednoj velikoj
karijeri.
(iz recenzije Vladimira Stakića)