Proizvodi

U Beogradu osećate stalno da je život teži ali i skupoceniji nego u mnogim drugim gradovima, da čovek ovde živi sa većim ulogom i težim rizikom, i da svi, i oni koji gube i oni koji dobijaju, imaju srazmerno više od života.

(…)

Beograd je bar jednim delom bio i neposredni predmet mog književnog rada. A pogotovu je sigurno da su mnoge godine života u Beogradu uticale na moj rad ne samo u formalnom pogledu nego i suštinski. Koliki je i kakav taj uticaj, to ne bih mogao da kažem, i to nije moje da merim i određujem, ali da postoji, to je sigurno. Može se reći da sam veći deo svoga svesnog života proveo u Beogradu. U svakom slučaju, glavninu svojih književnih radova napisao sam u njemu.
– Ivo Andrić

Oduvek je selo, zajedno sa svima ovim visinskim krajevima, brinulo brigu i mučilo muku zbog te soli. Između soli i čoveka, skupe a neophodne soli i kletog čoveka kome uvek nešto treba, ubacuje se ko god može i ko god stigne, i hrišćanski vlastelin i ta nova turska vera i vojska, i trgovac Dubrovčanin i prekupci po gradovima, i skeledžija na vodi i haramija na putu, i carina i trošarina, i slučajna šteta i nezgoda... I tako čovek stoji na ovoj goloj i vetrovitoj visiji, ore i kopa planinsku zemlju, lebdi i kapa nad stokom, a osoliti se čestito nema čim, jer svak od njegovog dela pomalo krnji, a on ne može ni od čijeg.

(…)

Kad bude već jesen, odem malo u moje selo. I tamo je život! Jesi li ti slušao kad puca cerovina u peći, a napolju mraz srce steže?

(…)

Činilo mi se da sam odjednom prenesen u daleko planinsko selo na prisojnoj i pokošenoj strani proplanka, i da sam za vrelog letnjeg dana ušao u neku seosku ostavu koja je sva od smrčeva drveta, ispunjena medom, mlekom, raznim voćem i sasušenim travama.
– Ivo Andrić

U očima ljudi sa kojima je radio, on je izgledao kao osobenjak, bolešljiv i nedruževan čovek koji živi za svoju dužnost i svoj posao, a lišen je smisla za pun život i njegove radosti. Samo oni sa kojima je dolazio u bliži dodir mogli su da naslute kakav je to bolesnik i nesrećnik bio.

(…)

Sa strahom (i taštim stidom) odavno sam primetio da ne razlikujem lako ni brzo zle ljude i postupke od dobrih, ni pametne od ludih. Nije teško zamisliti kako je kobno i opasno bilo, sa takvim nedostatkom, živeti kao čovek među ljudima. Kad se to zna i uzme u obzir, ne treba se ničemu čuditi.

(…)

To je čovek ozbiljan i opšte uvažen, odmerenog držanja, sabran i ćutljiv. On malo govori, a i od onog što kaže polovinu ne razumeš. Toliko su njegove misli iznad onog što mi obični ljudi znamo i možemo da shvatimo. Kad čuješ neku njegovu reč, ostaje ti samo da ideš zbunjen i postiđen kući, i da žališ što ti priroda nije dala njegovu darovitost i što nisi imao prilike da učiš one škole koje je on učio.

– Ivo Andrić

Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga, ni da živimo na moru. More nas privlači i očarava, ali se uvek, pre ili posle, pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. Taj je život slobodniji, lepši, pa možda i lakši od ovog našeg, ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći. Zbog toga se, živeći na moru, osećamo stalno kao rđave platiše, uljezi, varalice. S vremenom, to osećanje raste i biva sve življe i sve mučnije, dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu.

(…)

Silazak na more veća je pustolovina nego što mi to u našoj lakomislenosti mislimo. U prvi mah izgleda nam da se nije mnogo izmenilo. Nešto malo oko nas, a gotovo ništa u nama. Rastinje našeg kraja pratilo nas je sve do nadomak morske obale; tu se doduše ono menja, ali zemlja i kamen ostaju isti. Tome treba samo još dodati more, veliku količinu slane vode, sa neobičnim ribama ispod glatke ili nemirne površine. I to je sve.

– Ivo Andrić

Čim pređeš turski prag, nađeš se odjednom – ali odjednom! – u posve novoj sredini koja u najmanjoj mogućoj meri zavisi od spoljnjeg sveta, okružen mirom i samopouzdanjem utvrđenog, odvojenog i izdvojenog porodičnog života koji nam svojom tišinom govori da se sve zna (sve što treba znati!) i da nema potrebe da se išta pita, kazuje i tumači.

(…)

Teško je naći na Orijentu građevinu koja je cela lepa, čista, i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. Ali, s druge strane, ne postoji na Istoku građevina koja, ma kako oronula i zapuštena bila, nema bar pedalj zelene bašte, ili česmu žive vode, ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke.
– Ivo Andrić

Izabrana dela Ive Andrića sadrže 6 knjiga: „Gospođica“, „Na Drini ćuprija“, „Pripovetke I“, „Pripovetke II“, „Prokleta avlija“, „Travnička hronika“. Izbor i raspored pripovedaka u navedenim knjigama odraz je piščeve želje.

Gospođica Rajka Radaković jeste još jedna prepoznatljiva junakinja u galeriji likova Ive Andrića, nesvakidašnja po tome što je do danas ostala najautentičniji ženski lik tvrdice u okvirima srpske književnosti. Iza njenog tvrdičluka krije se strast prema sticanju novca – kao jedina životna težnja, smisao i svrha. Nakon što joj je otac na samrti ostavio zaveštanje da bi nadalje trebalo da živi usredsređena na štednju u svim aspektima egzistencije i da bude nemilosrdna prema ljudima, Gospođica sa nenavršenih petnaest godina stupa u svet izmenjena, nepoverljiva i drugačija od svojih vršnjaka, sa jednim jedinim uporištem – očevim rečima. S vremenom postaje sve zatvorenija za svet u kojem obitava, kao „kruška divljaka“. Pošto je usledila i smrt njenog ujaka, jedinog čoveka u kojem je prepoznala sve principe od kojih je odustala kada je prihvatila očeve reči kao jedinu moguću istinu, Gospođica je dopustila sebi izlet u ljubav sa Ratkom Ratkovićem. Međutim, kada se ispostavi da je to varka, ona će sva svoja htenja i delanja podrediti sticanju novca, suprostavljajući se tako svemu onome drugom što čini život.


Ivo Andrić je rođen 1892. godine u Travniku. Osnovnu školu završio je u Višegradu, koji je obeležio njegovo stvaralaštvo. Već kao đak Velike gimnazije u Sarajevu bio je pripadnik revolucionarnog pokreta Mlada Bosna i borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. Tokom 1920. godine započeo je diplomatsku karijeru postavljanjem u poslanstvu pri Vatikanu. Početkom 1923. godine postao je vicekonzul u Gracu, gde je upisao Filozofski fakultet i diplomirao 1924. godine odbranivši doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu. Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Celokupni iznos nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Preminuo je 13. marta 1975. godine u Beogradu.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem.

Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo. Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem. Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo.

Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

Ivo Andrić je u ovaj roman utkao priču o Mehmed-paši Sokoloviću, koji je kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen je.

S godinama je postao veliki vezir i odlučio je da na Drini u Višegradu izgradi veliki kameni most na jedanaest lukova kako bi spojio sebe nekadašnjeg sa sobom sadašnjim – i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto svoga porekla sa mestima svoga života. Ratne godine donele su velike promene.

Most na Drini oštećen je 1914. godine tokom povlačenja trupa Austrougarske monarhije. Od početka do kraja romana, odnosno od izgradnje mosta do njegovog oštećenja, proći će četiri veka, o kojima pisac pripoveda na stranicama ove knjige. Most na Drini ostaće simbol trajnog i neprolaznog.

Oko njega će se isplesti bezbroj priča o ljudima i njihovim sudbinama, kao i o istorijskim zbivanjima. Te priče i danas spajaju obalu prošlosti sa obalom sadašnjosti potvrđujući reči koje je Ivo Andrić zapisao u eseju Mostovi: Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.

Ivo Andrić je na jednom mestu u ovoj knjizi napisao kako oseća da se za svakog od nas, u samom trenutku našeg rođenja, plete zamka, malena i tanka, koja raste uporedo sa nama i jača sa našim godinama, pomera se za nama kao naša senka i čeka nas svuda. Uzaludni su svi čovekovi napori da se odvoji od te zamke i sagleda je u celosti kako bi je bolje shvatio i savladao. Ona nam je data kao nekakva tajna rođenja, duboko srasla sa životom. Nikada je nećemo tačno oceniti ni razumeti, ali ipak ćemo pokušavati da je dokučimo, misleći da ćemo tako doći do smisla. Ipak, ta zamka je samo povod da gledamo u čudo života širom otvorenih očiju. Svi predeli koje otkrijemo i sva lica koja susretnemo jesu znaci da život nije ništa drugo do neprestana potraga za sobom. Na stranicama pred vama sačuvani su piščevi dnevnički zapisi, beleške, utisci o prilikama, ljudima i putovanjima, ali i ideje koje su kasnije prerasle u zaokružene prozne celine. Posthumno objavljena, ova knjiga koju je Ivo Andrić pisao celoga života dragocena je zbog toga što pobuđuje nova čitanja i tumačenja njegovih dela.

U eseju Razgovor sa Gojom Ivo Andrić zapisao je da su proste i uboge sredine pozornice za čuda i velike stvari. Ta misao je značajna jer predstavlja osnovu za sagledavanje i razumevanje celokupne piščeve poetike, u okviru koje se posebno ističe Travnička hronika, delo čija je radnja smeštena između stešnjenih i uskih travničkih kasaba. I upravo tu, u Travniku, pronalazimo sliku sveta kao pozornice na kojoj se smenjuju sudbine sasvim običnih i malih ljudi. Međutim, na toj istoj pozornici istorija se rašila otkrivajući svoje naličje. Tako je zapodenuto pripovedanje i ispričana je priča u kojoj je Ivo Andrić postavio mnoga pitanja, ali i ono esencijalno – kako dokučiti smisao postojanja u svetu u kojem je ljudska sloboda ograničena i osujećena?

Naslov Prokleta avlija ima višeznačno simboličko značenje, ali jedna od prvih asocijacija jeste zatvor. U tom stambolskom zatvoru obreli su se i krivi i nedužni. To što će upravnik Karađoz kazati da tu nema nevinih svedoči o tome da je reč o prostoru koji je odvojen od ostatka sveta, ustrojen po unutrašnjim pravilima, potpuno drugačijim od stvarnih i opštevažećih. Prstenasta struktura, odnosno priča u priči zasniva se na kružnom smenjivanju pripovedača, pa se pripovedanje u ovom delu može zamisliti poput koncentričnih krugova koji se sužavaju do samoga jezgra u kojem se nalazi centralna priča o Džem-sultanu. O tragičnoj sudbini ovog istorijskog junaka iz XI veka pripoveda ćamil. Poistovećujući se sa njim, ćamil će javno reći: Ja sam to!, osvetljavajući tako vrlo značajno identitetsko pitanje. O ćamilu pripoveda Haim. Međutim, svi ovi junaci deo su fra-Petrovih sećanja iz Proklete avlije. Uspomenu na fra-Petra čuva bezimeni mladić sa početka ove priče – on posmatra snežnu utabanu stazu koja vodi do malog groblja, takođe prekrivenog snegom, na kojem se nalazi i fra-Petrov grob. Ovaj roman Ive Andrića ubraja se u jedan od najkraćih romana srpske književnosti i smatra se remek-delom upravo zato što je zaokružen na svim književnoumetničkim nivoima.

Povodom 50 godina od smrti Ive Andrića, Čigoja štampa predstavlja ekskluzivnu kolekciju od 101 priče o ženskim i muškim likovima iz opusa našeg nobelovca. Kolekcija će biti objavljena u 50 knjiga sa vrhunskim dizajnom – floralni motivi za priče sa ženskim likovima i ornamentalni formama za muške.

Prva galerija od 10 knjiga sadrži priče o Aniki, Mari Milosnici, Nevenki, Jeleni, Aliji Đerzelezu, Ćorkanu, Fra-Pertu, Fra-Marku, Mustafi Madžaru…

Knjiga pred čitaocem pruža uvid u šest najranijih piščevih beležnica i rukopisnih snopova – koje su se selile iz džepa njegovog studentskog kaputa, zatvoreničke košulje, diplomatskog fraka i na koncu iz radnog stola u ostavinsku rukopisnu riznicu – svedočeći o različitim fazama piščevog života i delanja. Ujedno, beleške donose jedinstven pogled u intimni svet osetljivog čoveka i velikog umetnika reči.

Andrićeve rane beležnice pružaju uvid u lični i umetnički razvoj mladog siromašnog studenta iz rubne provincije Monarhije, Bosne, koji je na krhkim plećima nosio deo tereta Sarajevskog atentata.

Andrićevo ispisivanje beležnica izvire iz uobičajenog manira pisaca da tokom mnogostrukog i viševrsnog književnog rada vodi jednu vrstu dnevnika o umetničkom stvaranju, o čitanju drugih autora i dijalogu sa njima, uz beleženje planova i skica za svoje zamisli, autobiografskih zapisa putopisnih i memoarskih crta, sentenci, narodnih mudrosti, lirskih zapisa, ostavljajući samosvojno svedočanstvo o menama u umetničkom biću na književnom putu i o sebi kao čoveku u svetu.

Ova knjiga predstavlja poseban događaj u proučavanju i predstavljanju Andrićevog dela jer su posle više od četiri decenije, u okviru jedne knjige pred čitaocem gotovo nepoznate Andrićeve beležnice.

Fra Marko Krneta je bio sestrić pokojnog biskupa fra Marijana Bogdanovića. Kako je bio jedino muško u familiji, biskup ga uze još kao dječaka u manastir, da uči i poslužuje. Ali i pored biskupove zaštite i pažnje, mladić nije napredovao nikako. Bio je svojeglav i tup, mucao je u govoru i prskao pljuvačkom, nit je imao glasa ni sluha, tukao je mlađe i nije slušao starije. Niko ga nije mogao odviknuti od čobanskih psovki. Samo su mu neprestano tješnjale pamuklije i kraćao habit.

– Nit utjera račvast kolac u zemlju, ni tvog fra Marka u sveti red – poručivao je biskup sestri, koja i umrije žaleći što joj i sin neće postati biskup.

Ogorčen, biskup odluči da pokuša još jedno: da ga pošalje u Rim, ne bi li se u tuđini dozvao i popravio.

Iz priče „U musafirhani“

Fra Petar je ležao, uzet ali rumen i veseo u licu. Iznad njegove glave rafovi puni sahadžijskog i tufegdžijskog alata. Po zidovima mnogo malih i velikih časovnika.

Kad bi naš razgovor zastao za trenutak, čulo se kako njihova klatna tkaju i zuje, strigu i cakću kroz tišinu. Jedan šareni turski sahat čuo se nad svima ostalima, kao kad neko bez prestanka muze smlečnu kravu i mlaz stalno šiba u vedro puno tople jomuže. S vremena na vreme, poneki od njih stane da iskucava neke svoje sate, bez veze sa našim vremenom i podelom dana.

Fra Petar tada redovno prekine razgovor i sluša napregnuto i gleda pažljivo, kao da je neko strano lice ušlo u sobu i da javlja nešto novo i važno. Kad se pod niskim svodom izgubi i poslednji zvuk, fra Petar nastavlja.

Iz priče „Čaša“

Stigle su nevjerovatne vijesti o njemačkoj pogibiji, o sječi raje i junaštvu Mustafe Madžara. Danas ga čekaju.

Vazdan ih varahu oblaci prašine sa druma. Tek oko ićindije stigoše prvi konjanici ispod Banjaluke, a u sam akšam Mustafa Madžar s trubama i barjacima. Bijaše pognut i nekud malen (jer u pričanjima i očekivanju bijaše porastao). Vas savijen, mrk i umotan, više je ličio na pobožna i učena putnika nego na Mustafu Madžara o kom se toliko pričalo i pjevalo.

Hiteći i ne obzirući se, projaha kroz gužvu, vrevu i klicanje. Ne okrenuvši se i ne rekavši nikom ništa, uđe u svoj čardak, a svjetina ostade pred avlijom gledajući kako se rastovaruju konji sa plijenom.

Odlomak iz priče

Prvi koji je igračicu vidio i počeo o njoj da govori, i koji je najviše ludosti i bruke zbog nje počinio, bio je Ćorkan. Sin Ciganke i nekog askera Anadolca, nesrećan bastard, on je bio i hamal i sluga i pomalo budala cijele kasabe. On je na svim svadbama i svečanostima oblačio nekakve zelene i crvene dronjke i veliku kapu sa lisičjim repom, i igrao i pio, kao čauš, do nesvijesti. On je služio svakom i za svaki posao, i gotovo da i nije stario; takvog su ga pamtili svi i takvog ga dodaje naraštaj naraštaju. On je posluživao i u cirkusu. Meo je, donosio piljevinu i vodu po danu, a čim padne mrak, on se prvi napije i suzna oka gleda igračicu na žici i rukom koja drhti udara takt sa muzikom.

Odlomak iz priče

Među posljednjima je stigao Đerzelez. Pjesma je išla pred njim. Na bijelu konju krvavih očiju, on je jahao ravnalukom, crvene su kite bile bijelca po očima, a dugi, čistim zlatom vezeni čevkeni na Đerzelezu sjali su i poigravali na vjetru. Dočekalo ga ćutanje, puno udivljenja i poštovanja. On je nosio slavu mnogih megdana i snagu koja je ulijevala strah; svi su bili čuli za njega, ali ga je malo ko vidio, jer je on projahao svoju mladost između Travnika i Stambola.

Oko kapije se sakupiše stranci i domaći. Sluge mu prihvatiše konja. Kad sjaha i pođe prema kapiji, vidjelo se da je neobično nizak i zdepast i da hoda sporo i raskoračeno kao ljudi koji nisu navikli da hode pješice.

Odlomak iz priče

U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak tak tak! Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.)

Odlomak iz priče

Ona je bila sirota devojka. Otac joj je bio mali činovnik nekog osiguravajućeg društva, upravo ono što se zove inkasant i što označava ne običnog nameštenika nego čoveka od poverenja i izvesne umešnosti. U kući su bile još tri sestre i jedan brat. Anica je bila najstarija. Ćutljiva, visoka i krupna, bele kože, bujne tamne kose i modrih očiju mirna pogleda, koji ne kazuje ništa od onoga što njena velika ali pravilna i sočna usta prećutkuju. Jedna od onih stasitih i snažnih devojaka koje se stalno boje da razviju i pokažu svoju lepotu i stide se oblika svoga tela, obaraju oči pred svačijim pogledom i, kad su u društvu, pripiju nogu uz nogu, grčevito stežu mišicama grudi, sve od neke bolne potrebe da se načine manje i slabije nego što jesu, kad već ne mogu da prođu nečujne i nevidljive pored ljudi.

Odlomak iz priče

Šest godina su stvari išle tako u Pamukovića kući. U tom vremenu Nikoli se rodila kći, pa još jedan sin. Njegova žena Nevenka, koja je prvih godina mnogo prepatila od Pamukovića, snašla se i navikla, kao da je potrebnom količinom patnje kupila pravo da je Pamukovići, najposle, primaju kao svoje čeljade. Nije više onako sitna i bleda, zgrčenih usta i plamenih očiju, kao nekad. Raskrupnjala se, smirila, ne sklanja se ni pred kim, hoda polagano i dostojanstveno, gleda pravo i jedva otvara usta pri govoru, kao svi Pamukovići oduvek. Između nje i muža već odavno nema reči ni sukoba. Taj odnos se ustalio kao dobre terazije.

Odlomak iz priče

To je bila ta vrsta ženska koju je on uvijek tražio, i naročito cijenio, i koja ga je jedino još privlačila. Bilo joj je nepunih šesnaest godina. Imala je velike oči golubinje boje, ugašena porculanskog sjaja, koje su se polagano kretale. Imala je sasvim svijetlu, tešku i tvrdu kosu, kakva se rijetko viđa kod žena iz ovih krajeva. I lice i ruke su joj bili obrasli, kao maškom, sitnim svijetlim maljama, koje su samo na suncu mogle da se vide. Što je na njoj bilo neobično, to je da i oni dijelovi kože koji nisu u stalnom dodiru sa vazduhom i svjetlom, u nje nisu jednolično bijeli i otužni, kao obično kod plavih žena, nego joj je sve tijelo imalo tu svijetlu a zarudjelu boju koja se mijenjala samo sa sjenkom u udubinama ili sa nejednakim i plahovitim strujanjem krvi, i tada bivala još zagasitija.

Proleće je te godine nastupalo sporo i ćudljivo. Kad je lepo, Anika izlazi u avliju, duboko diše, trepće očima; zamara je hodanje, a čim ode u sobu, prolazi je jeza i soba joj se čini hladna i mračna, i opet izlazi. A kad sunce zađe za avlijski zid, ona sa jezom beži od senke koja se duži, i penje se što može više, samo da još jednom vidi sunce. Kad naiđe studen dan sa susnežicom i mračnim nebom, Anika ostaje u sobi, naloži furunu i sedi pored nje gledajući u vatru. Raskopča nedra i položi ruku pod pazuho, malo niže, tamo gde se od mršavih devojačkih rebara počinju da odvajaju i izdižu grudi. Tu je koža zategnuta i najglađa na celom telu.

"Ne sećam se i ne bih mogao pouzdano odrediti kad sam počeo da pišem, jer se u meni moja prva želja za pisanjem i potreba za izrazom u toku vremena pomešala sa stvarnim počecima moga pisanja. Čini mi se da je uz prve knjige koje sam čitao, ili samo gledao, vezana i prva pomisao da nešto i sam napišem ili bar u mašti uobličim", piše Ivo Andrić na početku svoga dela Kako sam ulazio u svet knjige i književnosti. U ovoj knjizi nalazi se, pored pomenutog dela, još sedam pripovedaka našeg čuvenog nobelovca namenjenih deci. Kroz njih, Andrić nas uči o tajnama života, o tome da bol prolazi i da uvek bude bolje...

"Znakovi pored puta" nisu ispovest, ni hronologija jednog života već fragmenti životne i duhovne borbe.

Reč je o zbirci mudrosti koja iz generacije u generaciju predstavlja omiljeno štivo kojem se čitaoci uvek rado i iznova vraćaju. Prema autorovim rečima, on je u svoju džepnu beležnicu počeo zapisivati utiske i zapažanja još kao osamnaestogodišnjak.

Od tih zapisa, od kojih najstariji potiče iz 1916. godine, nastala je zbirka "Znakovi pored puta", riznica njegovih misli, crtica, zapažanja sa putovanja, u kojima se naš nobelovac bavio pitanjima života i smrti, razmišljanjima o umjetnosti i umjetnicima, književnom stvaralaštvu i poziciji pisca.

U svojim meditativnim zapisima, Andrić je bio zaokupljen i mislima o ženi i ljubavi, prijateljstvu, snovima...

Hronika čuvenog mosta na Drini, glavnog junaka Andrićeve višegradske sage tokom četiri stoleća svog postojanja, od gradnje turske ćuprije u XVI veku do austrijskog bombardovanja i Sarajevskog atentata, književno je remek-delo oblikovano kao niz priča, sazdanih od legendi i stvarnih događaja, od predanja i kazivanja poput Šeherezadinih priča iz 1001 noći. Ovaj niz priča, ulančen u skladan i nezadrživ tok poput nemirne Drine, kao simbola granice između dva sveta, s mostom koji ih spaja, oživljava nezaboravne likove višegradskih žitelja i njihovih osvajača, od slavnog graditelja ćuprije rodom iz Sokolovića, hajduka Radisava, sejmena Plevljaka, vlasnice hotela Lotike, do Ćorkana, Tome Galusa, Alihodže, nesrećnog Glasinčanina i drugih protagonista Andrićevog bosanskog karakazana…

Andrićeve višegradske staze, kojima je prolazio kao dečak u vreme školovanja kod svojih rođaka, usađivale su u budućem piscu spoznaju nemirnog i čudnovatog podneblja svog zavičaja, gde su se mešale kulture, nacije i vere, smenjivali sukobi i vlastodršci u zagrljaju burne i maćehinske istorije.

"Na grobu jedne majke piše: „Divna si nam bila - od rođenja - ljubljena nam majko - do viđenja"".

Na grobu Elijasa Kabilja piše: „Tako smo sami - živi i mrtvi - uvjek isto"", kao daleko sećanje na španski stih „¡Dios, como solos se quedan los muertos!""

Iza tih reči i slova nazirem mali i živi sefardski svet iz našeg detinjstva. Trgovce sa visokim fesovima na glavi, pognute nosače, sitne prodavce, zanatlije na ćepencima, njihove stare žene još u sefardskoj orijentalnoj nošnji, njihovu decu, dobro odevenu, bogatašku, i bednu, mršavu, sirotinjsku. Osećam miris njihovih avlija i čujem njihove žive grlene španske uzvike izmešane sa našim rečima. Svet koga više nema. A da ga nema, to kazuje i ovo groblje živim znacima i vidljivim tragovima velike drame jednog naroda.

Ivo Andrić"

Роман Проклятый двор (1954) считается пи сательским шедевром. К центральному, историческому сюжету XI века, повествующему о трагичной судьбе Джем-султана, Андрич читателя ведет через посредников, выстраивая сложную линию взаимосвязанных судеб.

Всех протагонистов Проклятого двора, несмотря на их различия, объединяет опыт тюрьмы, поэтому они, хоть и бессознательно, ощущают мир как тесное, ограниченное пространство.
Тюрьма – это средоточие зла империи, переживающей падение, но волей судьбы, здесь оказываются и люди, лишь немногим отличающиеся от остальных, а тюремная жизнь похожа на внешний мир: она тянется, не обращая внимания на судьбы людей, ее создающих.