Ksenija Matović u svojoj novoj zbirci pesama Karatoč, u 49 kratkih pesama, u duhu haiku poezije, peva o trenucima u kojima je snažno doživela prirodu, sa željom da zabeleži to stanje i da ga poveže sa tajnama svoje duše. U vreme kad neoliberalni profit sigurno i beskrupulozno pokorava svet, Ksenija svojim pesmama himnično veliča moć nepokorive prirode. Zato u njenim stihovima nema ljudi; more i obala su tu, ali nema ribara. Njena poezija je pomalo zatvorena, hermetična, ona traži pažljivog, posvećenog i senzitivnog čitaoca, udubljenog i obrazovanog. Njeni deskriptivni pejzaži su negde između Dalijevih mrtvih priroda i Lubardinih mediteranskih slika. Sve je u pokretu, bez umora, njene zvučne figure asonance pune su samoglasnika, njeni oksimoroni su efektniasonance pune su samoglasnika, njeni oksimoroni su efektni: mrtve reči, mleko noći, kolevka, nedonosnica, crno sunce…
