Proizvodi

Zoja je otišla. S drugim. U neku daleku zemlju. Da li je volela Lisjena? U svakom slučaju, to mu je govorila. Tri godine su se kretali u svom malom pariskom književnom krugu, koji za sebe misli da je veliki. Sreću ih i drugi parovi, manje više takođe osuđeni da nestanu. Svako od njih daje svoje objašnjenje, pravda se, traži izmirenje. Prolaze meseci, ja ostajem. Ovo je francuska romansa.

Stara sreća me guši. Proteruje me iz sadašnjosti, zabranjuje mi budućnost. Lisjen, Francuz, romanopisac, kome je majka bila Turkinja, 68 godina, izludeo je od bola otkako ga je napustila supruga Zoje, urednica, poreklom Italijanka, 33 godine.

Tuga zamagljuje hronologiju prošlosti. U kratkim poglavljima, Lisjen rekonstruiše svoju ekipu iz Sen-Žermen de Prea, koju čine tri šezdesetogodišnja prijatelja koji su u vezi sa mladim tridesetogodišnjakinjama, koji su igrom slučaja svi pisci: njegov prijatelj iz detinjstva Bob, poznati pevač, živi sa mladom Ruskinjom Natašom; Lisjenova dva urednika, Erik, koji živi sa Gvendolin, Slovakinjom poreklom iz Konga, i Gijom, koji živi sa Marijom, Grkinjom.

Samoća, napuštenost, smrt koja vreba, pisanje da bi se preživelo, ljubavne igre i igre sudbine, moguće šeme i kombinacije između pisaca, spisateljica i izdavača, izdavačica, ludilo koje predstavljaju književne nagrade, incestuozni karakter malog sveta pariske književne scene: stimulišuće opustošeni Beson u ovoj knjizi obrađuje mnoge teme na način koji je čas očajan čas komičan, a posebno briljira pri samoponižavanju i prepuštanju, a pritom i dalje ume sa rečima (Italijanka je bila moja bolničarka pre nego što je postala moja pogrebnica, starost je adolescencija bez budućnosti, strast: neinteligentna komedija koja je pošla naopako).

Rolan Garos nije stadion, to je hram. Novak Đoković nije igrač, on je sveštenik.

Loptica, to je đavo koga oba protivnika grubo šalju jedan drugome s nadom da se prokletnica neće vratiti na njihovu stranu. Novak je Blizanac, kao Puškin, i obojica, u neku ruku, pišu na isti način: brzo i dobro.

Pojavio se na licu zemlje u najgorem trenutku – ali i u najboljem za jednog spasitelja – u vreme 3. balkanskih ratova (1992–1999). Prvi put u Evropi, posle više godina, uz reč „srpski” bilo je i pohvalnih prideva. Sportski komentatori nisu mogli da govore drugačije. Činilo se da Novak, nalik čudesnom Bodlerovom oblaku, lebdi nad istorijskim dramama koje su prolazile preko njegove divne zemlje. Odjednom se u novine i televizijske dnevnike u Beogradu ponovo vratila lakoća – ona lakoća koju isporučuju veliki snabdevači, umetnici i sportisti. Novak je u srpsku pesmu ponovo uneo lake i zavodljive refrene koji su bili nestali.

Tenis je rat – zar loptica ne leti brzinom metka – rat u kojem niko ne gine, i to je veliki napredak u poređenju s normalnim ratovima, to jest s nenormalnim ratovima. I ovde ima pobeda i poraza, ali ni jedni ni drugi nisu krvavi.

Jugoslavija je bila velika sportska nacija, a Srbija nastavlja da zaposeda stadione, verovatno je to ono što se zove Velika Srbija. Njen pastir je Novak, sa svojom velikom torbom u kojoj je njegovo oružje: reketi.

Na planu krstaških okršaja s nevernicima, Beson plete svoju neobičnu, lascivnu ljubavnu priču. U tipičnom besonovskom maniru, s reljefnim likovima, neobičnim obrtima i duhovitim dijalozima.