Proizvodi

Nobelova nagrada za književnost 2019.

Objavljena 1969, ova zbirka Petera Handkea, nobelovca i jednog od najprovokativnijih pisaca našeg vremena, donosi tekstove koji nisu ni nalik onome što se do tada podrazumevalo pod poezijom: sastav fudbalskog tima, informacije o redu vožnje, nabrajanja klišea i svakodnevnih fraza – sve ono što čini našu svakodnevicu, a što Handke preobražava u književnost. Time pokazuje da umetnost ne nastaje u „uzvišenom jeziku“, već u samoj svesti o jeziku, u pomaku kojim obično postaje neobično.

Handkeova knjiga je istovremeno provokacija i ozbiljna meditacija o samom jeziku – u kojem, poput Mebijusove trake, unutrašnje i spoljašnje prestaju da se razlikuju: spoljašnji svet opažamo i opisujemo jezikom, a taj isti jezik oblikuje našu svest. Iza ove Handkeove subverzivne jezičke igre izranja ozbiljno pitanje: Da li su naše misli zaista naše ili se izražavamo „tuđim“ rečenicama, gotovim obrascima koje nesvesno ponavljamo?

Zbirka je po objavljivanju izazvala skandal i oduševljenje u isto vreme – i upravo su ove podeljene reakcije imale očekivan rezultat: knjiga je postala bestseler, a danas se smatra kultnim delom koje je zauvek proširilo pojam onoga što književnost može biti.

Godine 1998, dok se nad Jugoslavijom nadvijala pretnja bombardovanja, Peter Handke je bio jedan od retkih stranih gostiju Smederevske pesničke jeseni i laureat Zlatnog ključa grada. Tom prilikom objavljeno je prvo srpsko izdanje njegove zbirke Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta, u izboru i prevodu Zlatka Krasnog. Novo izdanje donosi celovit prevod sa nemačkog jezika, dopunjen pesmama koje su izostavljene u prvom izdanju, sada u prepevu Jana Krasnog.

U nekom neodređenom trenutku 21. veka moćna bankarka – istovremeno obožavana i prezrena, prepoznata i izviždana na aerodromima širom sveta – rešava da angažuje pisca iz Manče da ispriča njenu životnu priču. Na putu ka autoru, koji vodi preko Sijera de Gredosa, nailazi na znakove neobjavljenog rata: eskadrile vojnih aviona, izbeglice koje se skrivaju u neobičnim, improvizovanim skloništima i gradove čiji stanovnici pokazuju bizarne psihološke traume. Suprotno očekivanjima, ova kraljica finansijskog sveta ima talenat koji se ne uklapa u korporativnu estetiku: izuzetnu prijemčivost za slike, ne one filtrirane i upakovane za masovnu upotrebu, brendirane vizije koje nam isporučuju mediji, već slike što izranjaju u pokretu. Tako čitaoci učestvuju u putovanju junakinje ne kroz trivijalnu identifikaciju s njom, već na umetničkom nivou: kao da prisustvujemo stvaranju žene koja putuje i sveta koji se pred njom otvara.

U snažnom kontrastu s medijskim slikama, ovaj roman putovanja, koji je istovremeno suptilna satira, ali i Handkeov umetnički manifest, nudi nam mnoštvo alternativnih slika – unutrašnjih prepisa treperave, transcendentne lepote spoljašnjeg sveta, koji počinjemo da naziremo kroz gustu elektronsku maglu što ga obavija.

„Handkeova moć zapažanja i prividno nehajan ton, u kojem svaka reč nosi neophodnu težinu, i dalje podjednako hipnotišu... Njegov ljubopitljiv pogled, izbrušen vremenom i disciplinom, čitaocima ponovo otvara vrata u svet prepun čudesne i iznenađujuće neobičnosti.“
– New York Times Book Review

„Umetnička snaga jezika Petera Handkea neprevaziđena je među savremenim piscima.“ – Bookforum

Handkeov pariski dnevniki od novembra 1974 do marta 1977.

Dobitnik međunarodne nagrade za dramsko stvaralaštvo „Henrik Ibzen“

Vi ne učestvujete u igri. Ovde vama smeštaju igru.

Nobelova nagrada za književnost 2019.

Psovanje publike • Predskazanje • Samokažnjavanje • Pozivi upomoć • Kaspar • Čas tokom kojeg nismo znali ništa jedni o drugima • Podzemni bluz • Zašto kuhinja? • Još uvek oluja • Lepi dani u Aranhuezu • Zdenjek Adamec

Peter Handke pojavio se na pozorišnoj sceni 1966. s kontroverznom dramom Psovanje publike, koju je napisao u dvadeset drugoj godini. Pojavio se najedanput kao neko ko postavlja dijagnozu aktuelnom stanju pozorišta i secira očekivanja publike o tome šta bi trebalo da se igra u pozorištu. Handke ne samo da se ne drži aristotelovskih pravila tradicionalnog pozorišta, on ruši čak i iluzorni karakter modernih komada: gledaocu se razbija iluzija da je uopšte u pozorištu.

Gledalac: ili biva ispsovan od glumaca što je uopšte i došao na predstavu; ili je podvrgnut nekoj drugoj „verbalnoj torturi“; ili je prebačen iz pozorišta napolje, na trg kojim se kreću prolaznici, dakle, napolje u život, jer napolju se dešavaju stvari, a ne u pozorištu; ili gledalac uistinu postaje svedok ostavinskih rasprava i svađa u porodici, baš kako se to i dešava u porodici; ili se na sceni gleda performans nizanja kuhinjskih situacija predstavljenih samo kao signalno gestikuliranje na sržnom prostoru života ukućana; ili je premešten u kafanu, u kojoj se odvijaju najživlje, ili najbesmislenije, ili najbesramnije rasprave o politici, ekonomiji, migracijama, patnjama, ljubavima...

U ovom izboru Handkeovih drama, koji je sačinio Žarko Radaković, čitalac će sagledati na koji način radikalni otklon od tradicionalnih formi i izraženo nepoverenje prema iluzionističkom pozorištu, koje pasivizira publiku, autora nagone na iznalaženje uvek novih formi, što je očito od njegove prve pa sve do poslednje drame Zdenjek Adamec (2020).

U prvom delu četvoroknjižja geolog Valentin Zorger, koji se na Aljasci, daleko od doma i porodice, izgubio u poslu, sada se sprema na povratak kući. Put za Evropu je dug, on vodi kroz velike gradove Amerike, sve do grada svih gradova, gde će Zorger konačno formulisati zakon svojih postupaka koji čini njegov povratak u Evropu neminovnim.

„Po povratku u Evropu bila mi je potrebna dnevna doza napisanog; i ponovo sam čitao mnogo toga.“ Prva rečenica Pouke Sent Viktoara, drugog dela četvoroknjižja, identifikuje Zorgera kao projekciju autora, pisca koji poput geologa, ali sada u potrazi za redefinisanjem sebe i svoje umetnosti, kreće u istraživanje planine koju je Sezan – „učitelj čovečanstva današnjice“ – uvek iznova slikao.

U Detinjoj povesti Handke piše o periodu kada ga je supruga napustila i ostavila s malim detetom. Daleko od bilo kakve patetike, ali i svake pedagoške namere, pripovedač usvaja neutralni stav istoričara. Detinja povest je, tako, istorija deteta o kojem brine „odrasli“. Ali detinjstvo kod Handkea nije čist, iskonski početak – ne odabire se priča o detinjstvu da bi nova nevina usta potvrdila staru istinu.

Detinjstvo, pre svega, znači slabost, a slabost je biti u otporu, rastrzan, rasredišten, biti uvek tamo gde nismo. „Vraćaj se kući u tuđinu. Samo si tamo ovde…“, uzvikuje Gregoru (autorovom alter egu) starica u dramskoj poemi Kroz sela.

Spori povratak kući predstavlja prekretnicu u Handkeovoj književnosti: okretanje prirodi i materijalnosti sveta, gde je put mesto za „epski korak“, koji se odvaja od duge tradicije ratne i osvajačke epike (od Homera) i mir čini privlačnim.

„Potresno i snažno... sa svežinom koju samo izvanredan pisac može da pruži.“
– Los Angeles Times

Nobelova nagrada za književnost 2019.

„Godinu kroz noć ispričana”, Peter Handke, kontroverzni austrijski nobelovac, pisao je tako što se ustajao iz polusna, i zapisivao fantazmagorične misli koje bi mu u takvom stanju navirale u svijest.

„Naš pisac je godinama ustajao iz svog polusna kako bi zapiso misao što mu se poput kakve paslike obrazovala pred unutrašnjom olovkom. Zatim bi to uneo u svoje beleške i ostavio kao svedoka veze između nemirnog sna, burne jave, i spisateljskog nagona.”
Izvod iz predgovora Jana Krasnog

„Čist suštinski život koji sija u najsitnijem detalju.“ – Klaudio Magris

NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST 2019.

Mislite šta god hoćete. Što više budete imali da kažete o meni, to ću biti slobodnija od vas. Ponekad mi se čini kao da ono novo što smo saznali o nekome istog trena i prestaje da važi. Ako ubuduće neko krene da mi objašnjava kakva sam – čak i ako želi da mi laska ili da me ohrabri – neću dozvoliti tu drskost.

Bez očiglednog razloga, a pod uticajem „prosvetljenja“ koje ne želi da objašnjava, Marijana traži od svog muža da je napusti, da ode i ostavi je samu sa osmogodišnjim detetom. I evo je, konačno „slobodne“, kako najpre proživljava trenutke panike nemirno tumarajući po sobama koje počinju da je guše. Vraća se i na stari posao prevoditeljke s francuskog, ali dok sedi u kući za pisaćom mašinom, nije u stanju da kuca. Tišina u stanu je iscrpljuje, pa izlazi u šetnje, posećuje svoju prijateljicu Francisku. I tako dan za danom, iz časa u čas, ono što je počelo kao bekstvo od zastrašujuće praznine života postepeno postaje istinsko oslobođenje.

Odbacujući prestupničke forme šezdesetih, Handkeova nemilosrdna ali delikatna pripovedačka mašina usvojila je objektivan i ravnodušan pogled filmske kamere. Priča o Marijani i Brunu u celosti je sastavljena od golim okom neprimetnih prizora suptilnosti, koje bi mnogi otpisali kao nebitne a koji, umesto toga, određuju više od svega sreću ili nesreću pojedinca: sitni pokreti, pogledi, tonovi glasa iz stranice u stranicu integrišu se u nezaboravan portret žene na pragu „dugog perioda samoće“.

„Visoka literatura. Nekonvencionalna, čudna, zadivljujuća.“
– Nordkurier

U zemlji se za tog voćara govorilo da je posednut, i to „ne samo jednim nego raznim, mnogim, čak bezbrojnim demonima“. Preko dana on se šeta mestom, govori tiho nemuštim jezikom, ponekad urla i plaši seljane svojim uvredama, tiradama, proročanstvima. Noći provodi u svom šatoru pored groblja. Jedino se njegova sestra brine o njemu, roditelji odavno više nisu živi. Ona ga posmatra kako priča sa životinjama i ne može da poveruje da anđeoska pesma koju čuje dolazi iz njegovog grla.

Tog dana sestra ga je pratila do jezera na čijoj se suprotnoj obali nalazi druga zemlja. Nekoliko muškaraca je upravo izvlačilo ribarski čamac, jedan od njih ga je pogledao kako ga „nikad niko nije pogledao“ – i demoni su smesta izašli iz njega. „Tako sam se oslobođen svojih demona… zaputio u drugu zemlju na drugoj strani jezera.“

Peter Handke ispisuje priču o poetskom preobražaju, o oslobođenju središta čovekove prirode, tog „neiskorenjivog otpora“, bez kojeg nema ničeg osim „večito bezdušnog bića“.

„Remek-delo u malom formatu.“
– Die Presse

„Magično srećan, preporođen, na kraju i oženjen – ne može biti lepšeg junaka. Pa ipak ovaj tekst ostaje – i to je autorova namera – donekle neproziran i zagonetan. Zato ga obavezno pročitajte barem dva puta!“
– WDR

„Jedna od najboljih i najvažnijih knjiga našeg vremena.“ Karl Uve Knausgor

Majka Petera Handkea bila je nevidljiva žena. Celog života, koji je zahvatao nacističku eru, rat i posleratnu potrošačku ekonomiju, borila se da ne pokazuje osećanja, samo da bi stigla do strašnog zaključka: „Uopšte više nisam ljudsko biće.“ U nesreći obično postoji želja da se iz nje izađe, dok je nesreća Marije Handke bila totalna, nesreća bez želja, koja ju je mogla odvesti jedino ka samoubistvu. U 51. godini ubila se prekomernom dozom tableta za spavanje.

Nekoliko nedelja po njenoj smrti, Peter Handke počinje da beleži ono što zna, ili misli da zna, o svojoj majci, da ispisuje stranice o njenom životu i smrti pre nego što ga prevladaju „krajnja potreba za saopštavanjem i krajnja onemelost“. Pa ipak, iskustvo neizrecivog, koje označava tugu i ljubav, leži u srcu ove kratke i duboko potresne knjige, možda najboljeg dostignuća velikog savremenog pisca.

„Dok uživanje, ako je to prava reč, u čitanju Handkea proizlazi iz egzistencijalnih pretpostavki njegove priče, važno je shvatiti da samoubistvo – stvarnost, a ne ideja – nije egzistencijalna dilema, već krajnji, tragični ishod patnje.“ Los Angeles Times

„Handkeovo remek-delo. Sažet, pa ipak začudno detaljan portret majke, kojoj su istorija i životne okolnosti gotovo izbrisali identitet.“ New York Review of Books

„Veličanstvena ljubavna priča.“ Der Bund

Tragajući za svojom ženom Juditom, bezimeni junak romana, mladi Austrijanac u Americi, dolazi do hotela u Providensu, gde ga na portirnici čeka pismo: „U Njujorku sam. Ujedno te molim da me ne tražiš, ne bi bilo dobro da me pronađeš.“ S vremenom, međutim, postaje jasno da Judita zapravo njega progoni s namerom da ga ubije. On provodi dan u Njujorku, zatim odlazi u Filadelfiju, gde će mu se pridružiti stara ljubav sa svojom dvogodišnjom ćerkom. Voze se zajedno do Sent Luisa, a potom, da bi umakao nemilosrdnoj Juditi, on kreće na zapad ka Tusonu i otud ka Oregonu. Na obali Tihog okeana srešće svoju ženu sa pištoljem u ruci.

„Handke ispisuje i opisuje bezizlazni ljubavni lavirint, u kojem se dvoje susreću i gube, beže jedno od drugog samo da bi se iznova sreli. Jer je prava ljubav jedino ona u kojoj je čitav život – neprestano – na kocki.“ Vladimir Tabašević

Nobelova nagrada za književnost 2019.

„Najbolje Handkeovo delo. Veličanstveni autobiografski roman koji definiše ulogu pisca.“ Der Spiegel

Porodin, centralna Srbija, nešto pre ponoći. Sedam osoba približava se obali reke na kojoj je usidren brod Moravska noć. U svoj plutajući dom pozvao ih je pisac koji je odlučio da se povuče sa književne scene. Sedmorica prijatelja ne znaju zašto su pozvani tako iznenada: neke je probudio telefon, neke kucanje glasnika na vrata ili kamenčić bačen na prozor. Još veće iznenađenje čeka ih na brodu, gde ih ovaj ozloglašeni ženomrzac dočekuje u društvu jedne žene. Ko je ta žena? Njegova ljubavnica? Prostitutka? Ili možda asistentkinja? Pitanja naviru, ali pisac ne želi još ništa da govori, čitava noć je pred njim. Duga noć u kojoj će pričati o svom „kružnom putovanju“ od Balkana do Španije, Nemačke i Austrije, o putu koji je prevalio u potrazi za sopstvenim korenima, ali i bežeći od žene koja ga progoni da bi mu došla glave. A možda je to baš ova žena koja zajedno s njima dočekuje svitanje?

Moćna, živopisna, ispovedna, ali istovremeno i satirična, Moravska noć istražuje svest i sećanja pisca na zalasku karijere, idući tragom njegovih strahova, besova i zadovoljstava, koji su neodvojivi od novije istorije Srednje Evrope.

„Čuveni austrijski pisac osvrće se u ovoj elegičnoj pripovesti na svoje delo i na užasno stoleće. Moravska noć je delom duboko promišljanje istorije, a delom naprosto predivno napisana priča… Veličanstveno!“ Kirkus Reviews

Nobelova nagrada za književnost 2019.

„Po snazi izraza, viziji i širini, još od Beketa nije bilo takvog pisca kakav je Peter Handke.“ Saturday Review

Bivši golman Jozef Bloh ostaje sada i bez posla na gradilištu. Luta Bečom, provodi dane odlazeći u bioskop, čitajući novine, telefonirajući... Bez ikakvog jasnog motiva ubija bioskopsku blagajnicu sa kojom je prethodno proveo noć i odlazi autobusom u pogranično područje. Umišlja da ga ljudi prate, špijuniraju, igraju se s njim, čudno se ponašaju, čudne stvari govore... Kao golman pred igračem koji izvodi penal, Bloh u grčevitom strahu pokušava da protumači pokrete protivnika i odbrani udarac.

Nobelova nagrada za književnost dodeljena je Peteru Handkeu 2019. „zbog uticajnog rada koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog postojanja.“ U kontekstu ovog obrazloženja Golmanov strah od penala jedno je od najreprezentativnijih Handkeovih dela.

„Na samom početku svog stvaralaštva Handke je bio enfant terrible evropske avangarde, svodeći sve društvene, psihološke i istorijske kategorije iskustva na svojevrsni lingvistički konstrukt. Sada se smatra jednim od najvećih savremenih pisaca.“ New York Times

„… doslednost pisca i najglasnije izrečena potreba da se ostane živ, doživljena u tekstu Popodne Pisca, uzoran su podstrek drugima da pišu (baš zainat unapred trasiranom porazu) i da čitaju (baš zainat novocivilazicijskim vizijama o umiranju knjige).

A malo koji pisac danas, ne samo na nemačkom govornom području – poput Handkea – u tolikoj meri podstiče na Čitanje, a posebno na Pisanje (taj vid delovanja ovog veoma plodotvornog pisca jeste poglavlje koje ovde tek treba da počne)…“

Žarko Radaković

Neobično dugo je Pisac stajo na raskrsnici. Kao da je njemu, kome delatnošću nije bio propisan nikakav životni red, bila potrebna ideja, čak i za neka još tako majušna dnevna kretanja – ona je onda došla sa pomišlju da poveže oba, periferiju i centar; pešačiti kroz centar pa napolje na periferiju. Nije li ga upravo za pisaćim stolom vuklo da dođe u blizinu ljudi? I nije li tu postojalo i ono drugo zaricanje, uvek prezirano, da bar jednom dnevno pređe preko reke na čijoj su drugoj strani počinjale novije četvrti grada? Sa planom puta dođe i radost usputnosti.

......


Peter Handke jedan je od najznačajnijih savremenih pisaca nemačkog jezika. Rođen je 1942. godine u Grifenu, u Austriji, a odrastao je u Istočnom Berlinu. Studije u Gracu napušta 1965. godine, nakon objavljenog svog prvog romana Stršljeni, kako bi se potpuno posvetio pisanju.

Piše romane, priče, eseje i druge prozne tekstove. Režirao je tri filma, a sa Vimom Vendersom sarađivao je na scenariju za film Nebo nad Berlinom.

Dobitnik je brojnih književnih i pozorišnih nagrada, među kojima su nagrade Franc Kafka i Georg Bihner, Ibzenova nagrada i druge.

„Bez Petera Handkea nemoguće je zamisliti nemačku književnost.“ Die Zeit

Veliki pad obuhvata jedan dan – od jutra do kasnih večernjih sati – u životu ostarelog glumca koji iz predgrađa metropole kreće u centar da mu predsednik države uruči prestižnu nagradu. Na tom putu sreće se sa beskućnicima i imigrantima, potom dolazi do napuštene pruge, gde ga policajci nakratko zaustavljaju zbog sumnje da je terorista. Ništa nije bolje ni kada kroči u samo srce grada u kojem su ljudi otuđeni i pod pogubnim uticajem savremene tehnologije.

Junakova šetnja je delom hodočašće delom krstaški pohod ispunjen dubokim promišljanjem o svetu u kojem živimo.

„Maestralna analiza našeg doba.“ Žarko Radaković

„Kakvo veliko umetničko ostvarenje.“ Die Zeit

„Ako se na nemačkom jeziku još piše svetska književnost, onda je piše Peter Handke.“ Peter Ham