„Godo ne stiže. / Umesto da ga čekam, / hodam unazad.“ Prva haiku zbirka Radoja Radosavljevića drži se stroge japanske forme od sedamnaest slogova, ali u nju smešta prepoznatljivo svoj svet: prirodu i porodicu, školsku tablu i prazne džepove, Hrista smeštenog „u kutiju s praznim bocama“. Kako u recenziji piše Slađana Gvozdenović, biti bar malo drugačiji književna je opsesija ovog pisca – pa je i njegov haiku čas tradicionalan, čas satiričan, čas filozofski. Pedesetak minijatura koje se čitaju u dahu, a pamte dugo: stope u pesku koje vode „u duboko i mračno – a nema nazad“.
Brod „Galeb“, ploveća pozornica jugoslovenske istorije. Na pramcu i u svečanoj sali smenjuju se Tito i Jovanka, Dobrica Ćosić, ađutant Žeželj, lekar Papo, čovek iz Službe bezbednosti koji je „uvek tu“... Radoje Radosavljević, nagrađivani dramski pisac (nagrada „Slobodan Stojanović“), napisao je grotesku o čuvenoj plovidbi po zemljama Afrike – „najambicioznijoj i najpompeznijoj političkoj turneji“ – viđenu očima putnika koji su u nju verovali dok se nisu razočarali. Polazeći od svedočanstava samog Ćosića, ova drama duhovito i gorko secira mehanizam kulta ličnosti: šta se dešava kada se istorijska misija pretvori u grandioznu političku grotesku.
