Poezija Tina Ujevića predstavlja jedan od najviših dometa moderne književnosti na našim prostorima – sintezu duhovnog nemira epohe i pesnikove introspektivne potrage za smislom. Drugim rečima, njegova poezija je istovremeno i molitva i krik moderne duše, rastrzane i sumnjičave zbog ratova, egzila, društvenih lomova, a opet nepokolebljive u želji da dodirne neuhvatljive slike nedostupnih svetova, oslanjajući se na bogatu kulturnu baštinu i prevodeći jezik unutrašnje drame u stihove guste, ritmički rafinirane izražajnosti
Ujević nije bio pesnik jedne paradigme – u njegovim stihovima susreću se simbolizam, ekspresionizam, misticizam, a njegov lirski glas oscilira između lične patnje i univerzalnih uvida, između boemskog i buntovničkog rasapa i duboko etičkog samopreispitivanja. Krećući se tematski od uzvišene metafizike do svakodnevnih čežnja i poraza, pisao je sa gotovo asketskom posvećenošću jeziku – verujući da svaka reč mora da odmeri svoju težinu i melodiju. Rečima Mihajla Pantića, bio je „sužanj stiha i molitve, martir koji se ledi pred užasom sveta”.
