Istina Konfucija, koji je postao patrijarh čitave kineske tradicije, uvek je neizrečeni večni kontinuitet produhovljenog života, nebeska tišina koja se meša u zemaljski žamor.
Ovu poetsku tezu teško bi bilo objasniti bez nekoliko veoma značajnih priznanja Konfucija koja sude čak i o onome o čemu je on ćutao (a i ne bi mogao da kaže čak i da je hteo).
