NEČOVEK

Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana.
Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti...



Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).