ZAPOSEDNUTOST

U ljubavi uvek mora da postoji makar mikrodoza ljubomore, inače to nije ljubav. Kažu. Ali šta je u stvari ljubomora? Dokaz, deo karaktera, nesigurnost, društvena norma? Ili ovde uopšte nije reč o tome…

Ona je njega ostavila posle šest godina, jer nije htela da žive zajedno, nije htela da žrtvuje slobodu osvojenu posle braka.

Ipak, povremeno se viđaju, povremeno se čuju i sve je dobro dok on ne uvede nova pravila jer počinje život s drugom ženom.

I tada, sasvim iznenada, ta druga, nepoznata žena postaje glavna junakinjina misao, ispunjava joj dane, minute, ona se grozničavo usredsređuje na istraživanje ko je ta druga, prečešljava spiskove, okreće telefone, neprestano razmišlja o tome da li i njoj govori iste reči, kako da im se nekako osveti. Je li to ljubomora, koju bi istog momenta razvejao njegov povratak – nakon čega se, doduše, ne bi desilo ništa, oni ne bi bili ponovo zajedno – ili nešto posve drugo, nešto što skoro neprirodno pulsira u glavi, ispunjava svaki organ, svaki kutak vremena, mili po koži? Je li to ipak nešto što bi se najpre moglo nazvati zaposednutost…

Iako protagonistkinja uglavnom sve vreme razgovara sama sa sobom, njen unutrašnji monolog zapravo je razgovor s čitateljkama i čitaocima, i gotovo se neprimetno seli u čitalački unutrašnji monolog. Njena zaposednutost tako postaje i čitalačka, i tera naš razum da pogleda šta je iza njegovih ograničenja, kolika je, zapravo, snaga svesti naspram nesvesnog koje ograničenja ne poznaje.