NA KRAJU SVETA S PINGVINIMA

Sandro Veronezi (Sandro Veronesi), italijanski pisac i publicista, rođen je u Firenci 1959. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u istom gradu. Jedan je od najznačajnijih pisaca svoje generacije u Italiji. Objavio je više proznih knjiga (romana, priča, eseja, putopisa). Dobitnik je nekoliko književnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Romani Tihi haos i Kolibri (Akademska knjiga) nagrađeni su najvišom italijanskom književnom nagradom „Strega“. Književni nedeljnik La lettura – Corriere della sera izabrao je roman Kolibri za knjigu godine 2019.

Opis:
Još jedno toplo leto, 1972, Versilija, toskanska obala. Điđo Belandi, dečak iz Vinčija, kao i svake godine provodi ga s roditeljima i mlađom sestrom u iznajmljenoj letnjoj kući. Ima 12 godina i mada se zanima isključivo za sport, za njega već pristiže vreme novih otkrića: čitanja stripova, slušanja popularne muzike, a onda, u prisustvu jedne radoznale devojčice, Astel – i zavodljive moći reči kao i čari – prevođenja... Jer, Điđo je dvojezičan (mama mu je Irkinja) a Astel željna tog drugog jezika.
I dok iščekuje sportski događaj sezone – Olimpijske igre u Minhenu, a njegova se mlada ličnost razmahuje u idealima prve ljubavi, Điđo i ne sluti da ide u susret nečemu nepovratnom i sudbinskom, što će munjevito staviti tačku na svu tu blagodat, a njegov život podeliti na „pre i posle“. Taj događaj vremenski se poklapa sa tragičnim napadom na minhenskim Olimpijskim igrama: naslov romana zajednički je imenitelj pojedinačne, „male“ priče i istorijske zbilje.
Pred nama je živa slika kako jednog prohujalog trenutka Italije 70-ih, tako i kraja onog doba nevinosti – naspram nepronicljivih peripetija okruženja i porodice kojima smo kao deca uslovljeni.
Belandi, sada već s vetrometine svojih zrelih godina, minucioznom rekonstrukcijom sećanja nastoji da otkrije da li je on, onakav kakav je bio, mogao da promeni tok događaja. Tražeći odgovore kroz pripovedanje, u usporavanjima – a onda i ubrzanjima – prelazi dug put do onoga što Veronezi naziva prihvatanje, kao svojevrsni čin – reklo bi se – nečeg herojskog, u ljudskom biću.

Japanski bestseler koji slavi lepotu cveća i snagu novih početaka.

Šta ako se najveće životne promene kriju upravo tamo gde ih najmanje očekujemo? U romanu Mala cvećara u Tokiju, Jukihisa Jamamoto donosi toplu i dirljivu priču o pronalaženju smisla, nade i unutrašnjeg mira kroz svet cveća.

Dvadesetčetvorogodišnja Kikuko Kimina iscrpljena je zahtevnim poslom i osećajem da je izgubila pravac u životu. Nakon sukoba sa šefom, sasvim slučajno dobija priliku da radi u cvećari Kavarazaki, gde upoznaje sasvim drugačiji način posmatranja sveta. Dok pomaže mušterijama da pronađu pravo cveće za posebne životne trenutke, Kikuko otkriva i jezik cveća – simboliku magnolije, suncokreta, mimoze, hrizanteme, trešnjinog cveta, đurđevka i karanfila, čije poruke govore o ljubavi, nadi, zahvalnosti, dostojanstvu i sećanju.

Ovaj nežan roman pokazuje kako ono što na prvi pogled izgleda kao korak unazad često postaje najvažniji korak ka srećnijem i ispunjenijem životu. Kroz svakodnevne susrete, male gestove pažnje i tihe trenutke lepote, autor podseća da se prava snaga često krije u jednostavnosti.

Mala cvećara u Tokiju je inspirativna priča o novim počecima, ljudskoj dobroti i isceljujućoj moći prirode. Idealna je za ljubitelje japanske književnosti i romana koji donose utehu, toplinu i veru da i posle najtežih trenutaka život može procvetati.

„Mala cvećara u Tokiju književna je ikebana u kojoj je svaki element složen sa izuzetnom preciznošću.“ – nakanapie.pl

„Predivan japanski roman koji nudi utehu i podseća da život donosi divna iznenađenja upravo kada su nam najpotrebnija.“ – Goodreads

„Razliva se u srcu žar milostive sreće“ je prva rečenica prvog zapisa, pred manastirom Bešenovom, i najavljuje kakva je ovo knjiga: putopis u kome se ne beleže kilometri nego treptaji. U dvadesetak kratkih zapisa Radojka Nikić Milinović vodi čitaoca dvema mapama koje se neprestano preklapaju, mapom svetinja i mapom sveta. Na prvoj su Cetinjski manastir, Prizren („Žubor vekova isijava kroz vreme“), Sveti Pantelejmon iz Nereza, manastiri Lešje i Lovnica, crkva u Donjoj Kamenici, grob Svetog Save u Velikom Trnovu i Jaši, grad Svete Petke, „svetiteljke srpskog porekla“; na drugoj Rim „u naručju sunca“, Lugano, Provansa u mirisu lavande, Barselona, Kipar, Egipat, Tunis. Između njih stoje i mesta tihe tuge, poput Prebilovaca – jer ovo putničko oko ne bira samo lepotu, nego i sećanje. U pogovoru „Lepota duhovnog sveta“ Maja Belegišanin precizno imenuje dva pola ovog pisanja: konkretni, sa istorijskim i geografskim podacima, i „apstraktni, mistični i metafizički“ – zapisi su često građeni od dva pasusa, opisa i uzvišene misli. Njihova lirska proza, sa dugim rečenicama, poređenjima i sinestezijama, „priziva onu svetlost isihazma i tišinu kojom se dostiže kontemplacija; zato je najbolje ove putopise čitati mirno, polako.“

Aliks Votson je u životu naučila makar jednu važnu lekciju: za razliku od ljudi, knjige vas nikada neće izneveriti. Sa tri posla od kojih jedva sastavlja kraj sa krajem i sve više shvatajući da je fakultet samo nedostižan san, Aliks noću traži utočište u čitaonici Bostonske biblioteke, izmeštajući se u svoje omiljene naučnofantastične romane i maštajući o dalekim svetovima. A onda jednog dana nailazi na skrivena vrata i upoznaje Bibliotekarku, zaštitnicu tajne biblioteke u kojoj očajni i izgubljeni beže i započinju nove živote… unutar svojih omiljenih knjiga. Postoje tri osnovna pravila: autorstvo nad knjigom mora biti u javnom domenu, ne može se postati imenovani lik u priči, i ne sme se promeniti tok radnje. Ali kada tajanstveni neprijatelj zapreti da uništi biblioteku, Aliks započinje svoje bekstvo od raskošnih devetnaestovekovnih salona Džejn Ostin, preko neosvetljenih uličica Londona Šerloka Holmsa, sve do raskošnih zabava Velikog Getsbija kojima teku reke šampanjca, dok opasnost neminovno postaje sve bliža…

U veseloj posleratnoj atmosferi savezničke pobede u Evropi, Kal Dženkins, čovek čija najveća rana ne potiče iz rata već iz činjenice da nije bio sposoban da u njemu uopšte i učestvuje, doživljava jedan trenutak koji menja ceo njegov život. Taj trenutak deli sa Margaret Solt, ženom rešenom da pobegne od svoje prošlosti. Kal je u braku sa Beki, čije duhovne sposobnosti pomažu živima da komuniciraju sa mrtvima, dok je Margaretin muž, Feliks, u mornarici, navodno živ i zdrav – sve dok telegram ne donese drugačije vesti. Ono što je započelo kao trenutna slabost prerasta u složenu tajnu koja na neočekivane načine zauvek povezuje sva četiri života. Dok njihov mali grad u Ohaju menja svoje lice tokom posleratnog ekonomskog buma, porodice Solt i Dženkins ostaju neraskidivo povezane, a posledice davnih odluka počinju da izlaze na površinu, oblikujući njihove živote na načine koji će nepovratno uticati na narednu generaciju. Raskošan ali intiman, prožet dubokim emocijama i nezaboravnim likovima, roman Kesten je priča koja će vas povesti na emotivno putovanje kroz svet ljubavi, odanosti, žrtve i oproštaja.

VIKTOR PELJEVIN Moskva, 22. 11. 1962.

Najpoznatiji ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija ‘P’, Sveta knjiga vukodlaka, Brojevi, KGBT +, Otkid...

Preveden je na sve glavne svetske jezike. Ikona mladih ljudi, proglašen je za najuticajnijeg književnika Rusije. Živi po budističkim manastirima, uglavnom u Nepalu i Južnoj Koreji.

„Jedina prava ruska književna tradicija je pisati dobre knjige na način kako to još niko nije radio.“ - Viktor Peljevin

Peti Peljevinov roman Brojevi, uz roman Generation ‘P’, verovatno je najbolje književno delo o ruskoj tranziciji devedesetih godina HH veka i novim ruskim tajkunima. Junak romana Stjopa dolazi u potpuno nemoguće situacije pri pokušaju da ubije svog glavnog konkurenta. . . Peljevin je prevazišao samog sebe u jednom od najsumanutijih romana moderne ruske književnosti.

„. . . Prodorno „i-aaa“ koje je Srakandajev ispuštao u intervalu od nekoliko sekundi, postalo je nešto poput zvučnih tapeta. Nešto se desilo s njegovim vidom – izgleda da su počele halucinacije. U jednom trenutku ispred njega su bila ljudska leđa na kojima su se tresle naslage sala, a u sledećem je savršeno jasno video da pumpom za bicikl pumpa velikog debelog zeca koji iz nekog razloga dreči kao magarac.

Sa portreta na stočiću, dobrodušno se osmehujući, gledao ga je Putin u kimonu. Jasno, nije gledao bahanaliju u sobi, nego nekud u daljinu – tamo gde su se protezala zelena prostranstva Evroazije, olovna voda Atlantika i žute dine arapskih pustinja. I očigledno nije razmišljao o njemu i Srakandajevu, nego o nečem važnom, putinovskom. Ali Stjopa nije sumnjao da krajičkom oka Putin vidi ne samo svetske požare i bure, nego i Srakandajeva i njega, i da ne odobrava naročito ono što se dešava u prostoriji, mada, naravno, neće kažnjavati zbog toga – prošla su ta vremena.

A za to što će mu posle ovog što se desilo biti dozvoljeno da i dalje živi, i ne samo da gmiže negde u mraku, nego da diše punim plućima, ne plašeći se ni hajke ni noćnog kucanja na vrata, osetio je takvu zahvalnost prema novim vremenima, takvo poverenje, takvu nežnost, da su te emocije, dosegavši nezamislivi zenit, prirodno prerasle u nezaustavljiv ljubavni grč...

VIKTOR PELjEVIN Moskva, 22. 11. 1962.

Najpoznatiji ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija ‘P’, Sveta knjiga vukodlaka, Brojevi, KGBT +, Otkid

Preveden je na sve glavne svetske jezike. Ikona mladih ljudi, proglašen je za najuticajnijeg književnika Rusije. Živi po budističkim manastirima, uglavnom u Nepalu i Južnoj Koreji.

„Jedina prava ruska književna tradicija je pisati dobre knjige na način kako to još niko nije radio.“ -Viktor Peljevin

Četvrti Peljevinov roman Generation ‘P’, kao i njegov roman Brojevi verovatno su najbolja književna dela o ruskoj tranziciji devedesetih godina HH veka i novim ruskim tajkunima. Junak romana Vavilen Tatarski radi u industriji reklame i neočekivanim sticajem okolnosti dospeva u sam centar fantazmagorije. . .

„Mnogo od onog što je Morkovin govorio Tatarski uopšte nije razumeo. Jedino što je jasno shvatio iz razgovora bila je šema funkcionisanja biznisa u eri prvobitne akumulacije, i njena veza sa reklamom.

– Generalno – govorio je Morkovin – dešava se otprilike sledeće. Čovek uzme kredit. Za taj novac iznajmljuje ofis, kupuje džip čiroki i osam kartona smirnofa. Kad smirnof nestane, ispostavi se da je džip slupan, ofis ispovraćan, a kredit treba da se vrati. Onda uzima drugi kredit – triput veći od prvog. Njime se otplaćuje prvi kredit, kupuje se džip grand čiroki i šesnaest kartona absoluta. Kad absolut. . .
– Razumeo sam – prekinuo ga je Tatarski. – I šta na kraju?
– Dve varijante. Ako je banka kojoj je čovek dužan kriminalna, njega u nekom trenutku ubiju. Pošto drugih banaka kod nas nema, obično tako i biva. Ako je čovek, naprotiv, i sâm kriminalac, onda poslednji kredit prebacuje na Državnu banku, a čovek proglašava sopstveni bankrot. . . “ Generation P

VIKTOR PELjEVIN Moskva, 22. 11. 1962.

Najpoznatiji ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P, Sveta knjiga vukodlaka, Brojevi, KGBT +, Otkid.

Preveden je na sve glavne svetske jezike. Ikona mladih ljudi, proglašen je za najuticajnijeg književnika Rusije. Živi po budističkim manastirima, uglavnom u Nepalu i Južnoj Koreji.

„Jedina prava ruska književna tradicija je pisati dobre knjige na način kako to još niko nije radio.“ Viktor Peljevin

Glavni lik u romanu Sveta knjiga vukodlaka je lisica-devojka A Huli. U Kini i Japanu česte su priče o ženskim demonima-lisicama („Priče kiše i meseca“ (LOM, 2006); „Čudesne priče drevne Kine“ (LOM, 2006) u kojima ove nimfe zavode i sluđuju muškarce. Peljevin ovde ide dalje i pravi ljubavnu priču A Huli i vukodlaka.

„Evo u potpunosti izloženog tajnog metoda, poznatog u starini kao rep praznine:

1. Vukodlak mora prvo da sazna šta je ljubav. Svet, koji po inerciji stvaramo iz dana u dan, pun je zla. Ali mi ne možemo da raskinemo taj začarani krug, zato što ne umemo da stvaramo ništa drugo. Ljubav ima sasvim drugačiju prirodu, i baš zato je nje tako malo u našem životu. Tačnije, naš život je takav baš zato što u njemu nema ljubavi. A ono što ljudi smatraju ljubavlju, u većini slučajeva je telesna privlačnost i roditeljski instinkt, pomnožen sa socijalnom sujetom. Vukodlače, nemoj da postaneš nalik na bezrepog majmuna. Pamti ko si!

2. Kada vukodlak shvati šta je ljubav, može da napusti ovu dimenziju. Ali prethodno mora da izravna sve svoje račune: da zahvali onima koji su mu pomogli na putu i da pomogne onima kojima je pomoć potrebna. Zatim vukodlak mora deset dana da posti, misleći o nedostižnoj tajni sveta i njegovoj beskrajnoj lepoti. . . “ - Sveta knjiga vukodlaka

Svako zna da nema napretka ako se previše gleda unazad. Kao da se u čoveku nešto zamrzne.

Četrnaestogodišnja Bili odrasta u skromnom soliterskom naselju, gde novca često nema dovoljno ni za najosnovnije, ali njena majka Marika uspeva da svakodnevicu ispuni toplinom, maštom i osećajem da je sreća moguća uprkos svim teškoćama. Njihov svet, satkan od sitnih radosti i velike ljubavi, iznenada se menja dolaskom bake iz Mađarske, a Bili ostaje suočena sa gubitkom koji će je naterati da preispita sve što je do tada znala o sebi i svojoj porodici.

Vođena pitanjima na koja više nema ko da odgovori, kreće na putovanje starim nisanom u potrazi za ocem kojeg nikada nije upoznala. Dok kilometri prolaze, pred njom se polako otkriva porodična prošlost, a uspomene, prećutane istine i davno donete odluke dobijaju sasvim novo značenje. Istovremeno, Bili pokušava da razume i neobjašnjivu čežnju za morem koje nikada nije videla, ali koje joj se uporno vraća u snovima.

Rajski vrt je dirljiv roman o odrastanju, porodičnim tajnama i potrazi za sopstvenim identitetom. Elena Fišer donosi emotivnu priču o ljubavi, gubitku i hrabrosti da se krene dalje, pokazujući da put ka budućnosti često vodi kroz suočavanje sa prošlošću. Ovo je roman koji nežnim, ali snažnim glasom govori o porodici, pripadanju i nadi da svako od nas može pronaći mesto koje će nazvati svojim.

Sreća je ravnoteža između onoga što imamo i onoga što zaista jesmo.

Kristijan ima sve što bi mnogi poželeli. Uspešan je agent za nekretnine, živi u raskošnoj vili, vozi luksuzni automobil i upravo je zaključio posao karijere. Ipak, umesto očekivanog osećaja ispunjenosti, suočava se sa prazninom koja ga navodi da preispita sve ono za čim je godinama težio.

Kada počne da dobija tajanstvene anonimne poruke, odlučuje da ih prati, ne sluteći da će ga odvesti na putovanje koje će promeniti njegov pogled na život. U društvu riđeg mačka Džošue, koji postaje njegov verni saputnik, Kristijan otkriva svet netaknute prirode, neobičnih susreta i ljudi čije će priče zauvek promeniti njegov način razmišljanja.

Na tom putu shvatiće da sreća ne leži u stalnoj potrazi za uspehom, već u prihvatanju sebe, pronalaženju unutrašnjeg mira i ponovnom uspostavljanju ravnoteže između onoga što želimo i onoga što nam je zaista potrebno.

Topao, inspirativan i duboko promišljen roman o vrednostima koje često zaboravljamo u užurbanom svetu.

Drugi o knjizi

„Fascinantna knjiga u kojoj sam mnogo uživao.“
– Papa Franja

Zašto pročitati ovu knjigu?
Inspirativna priča o potrazi za istinskom srećom.
Prvi roman poznatog italijanskog psihologa Tomasa Leončinija.
Bestseler u Italiji, preveden na više svetskih jezika.
Roman koji podstiče na razmišljanje o životnim prioritetima i pravim vrednostima.
O autoru

Tomas Leončini je italijanski psiholog, pisac i novinar, rođen 1985. godine u La Speciji. Autor je više zapaženih publicističkih dela, među kojima su Born Liquid (Rođeni tečni), nastala u saradnji sa Zigmuntom Baumanom, kao i Bog je mlad, koju je napisao zajedno sa papom Franjom. Predaje psihoanalizu na Školi za specijalizaciju lekara i psihologa Psihomed.

Ovo je njegov prvi roman, koji je nakon objavljivanja postao bestseler u Italiji.

Ako vam se dopala ova knjiga...

Od istog autora dostupni su i naslovi Snažno kao život, tečno kao ljubav i Ikigai u ljubavi, koji je napisao zajedno sa Kenom Mogijem. Ljubiteljima toplih, inspirativnih priča preporučujemo i romane Pas koji je pratio zvezde i Dečak i magarac.

Tokiju, među krošnjama rascvetalih trešanja, nazire se ulaz u jedan mali kafić.

Evo šta treba da uradiš:

Uđi u kafić u četvrtak.
Sačekaj da otkuca tri po podne.
Naruči toplu čokoladu.
Posmatraj ženu koja piše za stolom.

Jer nešto neočekivano samo što se nije dogodilo…


Tokio. Skriven u hladu trešanja, nalazi se mali kafić, a u njemu, svakog četvrtka tačno u tri po podne, tajanstvena žena uvek bira isto mesto. Seda, naručuje šolju tople čokolade i piše pisma. Nekad sa osmehom na licu, nekad sa suzom koja joj klizi niz obraz. Niko ne zna ko je ona, niti kome su upućene njene reči. Ipak, njeno prisustvo ispunjava ovaj prostor nečim posebnim, kao da će se svakog časa dogoditi nešto jedinstveno, nešto neočekivano. Dok se miris tople čokolade širi prostorijom, svaki gost suočava se sa sopstvenim mislima. Sa kajanjem i propuštenim prilikama. Sa rečima koje nikada nisu izgovorili i onima koje su izrekli prebrzo. Sa strahovima, izborima i nadom da sutra ipak može biti bolje. Jer u zagrljaju toplog napitka, u kafiću drugačijem od svih drugih, čak i umorna duša može ponovo pronaći boju i svetlost.

Drugi o knjizi

„Četvrtak sa ukusom čokolade je podsetnik da uteha i nežnost još postoje u malim trenucima – ponekad jednostavno u toploj šolji među dlanovima.“ – LifeSheLoves

„Četvrtak je početak druge polovine nedelje. Osetila sam kako me je ovo čitanje obnovilo i umirilo.“

„Navelo me je da shvatim koliko magično utičemo jedni na druge, a da toga često nismo ni svesni.“

Japanski moderni klasik najprodavanije autorke „isceljujuće fikcije“

Ova knjiga savršena je za sve kojima treba topla, nežna priča o svakodnevici i malim trenucima koji nas drže iznad vode – posebno za one koji žele knjigu posle koje će se osećati malo lakše i utešeno.

O autoru
Mičiko Aojama rođena je 1970. godine u prefekturi Aiči na ostrvu Honšu u Japanu. Nakon fakulteta, započela je novinarsku karijeru kao reporterka za jedan japanski dnevni list u Sidneju, a potom se preselila u Tokio gde je radila kao urednica magazina. Njena knjiga Sve dok ne otvoriš tu knjigu bila je nominovana za Nagradu japanskih knjižara, časopis Tajm ju je proglasio knjigom godine, postala je bestseler na listama Tajma i Njujork tajmsa, a takođe je bila i knjiga meseca. Do sada je prodata u dva miliona primeraka i objavljena je u više od trideset zemalja. Njen najnoviji roman, The Recovery Hippo at Hinode Park, biće uskoro objavljen međunarodno. Aojama trenutno živi u Jokohami u Japanu.

Od istog autora
Vulkan je prethodno objavio roman Dok ne otvoriš tu knjigu ove autorke. Slični autori su Tošikazu Kavaguči, Durijan Sukegava, Riku Onda, Laura Imaj Mesina itd.

Roman Krv je samo voda autorke Jane Micenkove donosi iskrenu, duboku i povremeno tragikomičnu priču o savremenoj porodici koja se polako, ali neumitno urušava pod teretom neostvarenih ambicija, otuđenja i neiskazanih patnji. Kroz vešto isprepletene perspektive oca, majke i njihove trinaestogodišnje ćerke Klare, autorka nas uvodi u svet u kome su zajednički trenuci tišine postali bedem odbrane od surove stvarnosti, a dom — samo prolazna stanica u kojoj svako vodi svoju intimnu bitku. Majka, glumica zarobljena u provinsijskom putujućem pozorištu, beži od prosečnosti u alkohol i destrukciju; otac, zarobljen u teškim fabričkim smenama, pokušava da pronađe unutrašnji mir kroz pecanje i budistički stoicizam kako ne bi potpuno poludeo; dok Klara, nevidljiva devojčica iz zadnje klupe, kroz svoje crteže beleži grotesknu realnost odrastanja i vršnjačkog nasilja, tražeći sopstveni glas u svetu koji je ne primećuje. Ova potresna psihološka drama vešto demistifikuje staru izreku da „krv nije voda“, pokazujući kako porodične veze mogu biti istovremeno i najčvršći okovi i najkrhkije niti koje se pod pritiskom lako kidaju. Sa izuzetnim darom za detalje i psihološku karakterizaciju likova, Micenkova ispisuje priču koja ne nudi lažna obećanja i jeftinu utehu. Umesto toga, ona čitaocu daje sirov, autentičan i duboko empatičan uvid u ljudsku nesavršenost, ostavljajući nas pred pitanjem: da li je uopšte moguće zaceliti i zalepiti jedan već potpuno slomljen život, ili je jedini način da se spasimo — da zauvek odemo? Zdenka Valent Belić