MODRA KRV

Ja sam Roman Monije – priča o nestajanju u doba kad sve ostaje zabeleženo
Dok se u romanu Deca su zakon bavila posledicama preteranog izlaganja dece na društvenim mrežama, u svojoj poslednjoj knjizi Ja sam Roman Monije Delfin de Vigan preispituje naš odnos prema tehnologiji, intimi i bliskosti.
Kroz knjigu nas vodi Toma, empatičan i dopadljiv lik, čiji se život preokrene kada mu nepoznata devojka ostavi svoj mobilni telefon i jednostavno nestane. Istražujući sadržaj njenog telefona kako bi shvatio ko je ona i zašto se rastala od predmeta koji nam je postao nezamenljiv, Toma u njenoj priči prepoznaje sopstvenu usamljenost, neprežaljene tuge i sve ono što je godinama potiskivao. Preko digitalnih fragmenata razvija prisnost sa osobom koju zapravo ne poznaje, nastojeći da razume zašto neki ljudi odluče da nestanu.
De Vigan nepogrešivo detektuje bolesti savremenog društva. Polazeći od pritiska stalne dostupnosti, roman otvara pitanja autentičnosti, iskrenosti i savremene povezanosti, podsećajući nas da je u svetu preplavljenom ekranima i digitalnim šumom saosećajnost i dalje jedini pravi put do drugog čoveka.

Francuska, šesnaesti vek: Kao naslednica aristokratskog bogatstva, Margarita je predodređena za život pun privilegija. Međutim, nakon što ostane bez roditelja, njen tajanstveni i nerazboriti staratelj Roberval ubrzano troši njeno nasledstvo a potom je prisiljava da pođe s njim na ekspediciju u nove francuske kolonije u Severnoj Americi. Usamljena i uplašena, Margarita se sprijateljuje sa slugom svog staratelja, i između njih se ubrzo razvija snažna privlačnost. No, kada njihov odnos bude otkriven, Roberval ih brutalno kažnjava i ostavlja na malom nenaseljenom ostrvu, bez nade za spas. Kako jesen prelazi u zimu a ostrvo sve više prekriva led, Margarita se iz sveta raskošnih haljina i bisera našla izložena na milost i nemilost prirode...

Inspirisan stvarnim životom heroine iz šesnaestog veka, roman Izola donosi nam vanvremensku priču o nadi, veri i neuništivoj volji za životom.

Kada četrnaestogodišnji Skipi, učenik prestižnog koledža u Dablinu, iznenada umre na podu jedne prodavnice krofni, niko ne ume da objasni kako je do toga došlo. Odgovor bi mogao da se krije u njegovom neobičnom prijateljstvu sa Ruprehtom van Dorenom, tinejdžerskim genijem opsednutim idejom da pomoću teorije desetodimenzionalnih struna otvori prolaz u paralelni univerzum. Ili je za Skipijevu smrt odgovoran Karl, problematični tinejdžer, diler droge i njegov ljubavni rival? A možda nešto zna i direktor škole, poznat kao Automator, šarmantan i neumoljiv čovek koji je rešio da od tradicionalnog koledža napravi ustanovu budućnosti.

Dok se komadići ove neobične slagalice polako spajaju, roman vodi čitaoca kroz svet adolescencije u kojem se naučna fantastika, crni humor i apsurd sudaraju sa mnogo ozbiljnijim pitanjima. Od kvantne fizike i drevnih irskih grobnih humki do bandži-džampa i poezije Roberta Frosta, priča neprestano skreće u neočekivanim pravcima, da bi se na kraju vratila onome što je zaista važno: koliko malo ponekad znamo o ljudima koji su nam najbliži i koliko često ne umemo da kažemo ono što bi trebalo.

„Skipi umire” je urnebesna ali istovremeno i potresna priča o odrastanju, prijateljstvu, ljubavi, izdaji i gubitku. To je roman o svetu koji odrasli pokušavaju da razumeju, svetu u kojem mladi ljudi tek uče kako da pronađu svoje mesto, ali i o onim retkim trenucima kada, uprkos svemu, uspevamo da pronađemo radost, bliskost i nešto nalik nadi.

Kada se senka nasilja nadvila na Kujudžakom, jedno detinjstvo zauvek je promenilo svoj tok. Alineke senke ne ostaju u prošlosti. Godinama kasnije, u malom svetu kojim vladaju tuđa pravila, ćutanje često govori više od reči, a nepravda se neprimetno uvlači u svakodnevni život. U takvom svetu jedan mladi čovek pokušava da pronađe svoje mesto i sačuva ono malo slobode koja mu pripada.

Naoružani kosilicama, đubrivom i Mocartom, trojica maleroznih baštovana kreću u svoju najvažniju misiju: da spasu poslednje dvorište od propasti. Kada ih slučajan susret s prelepom sopranistkinjom uvede u čudesnu „Mocartovu zonu“, počinje urnebesno i potpuno neočekivano putešestvije puno ljubavi, muzike i komičnih obrta.

Zaraziti se Mocartom je nadahnjujuća romantična komedija za sve koji veruju da se čak i iz najvećeg haosa može roditi nešto predivno.

Jurij Vitaljevič Mamlejev (1931–2015) predstavlja sasvim osobenu pojavu u ruskoj književnosti. Njegovo književno stvaralaštvo, koje počinje da se razvija još pedesetih godina XX veka, dugo je bilo dostupno isključivo u samizdatu, budući da njegova dela u Sovjetskom Savezu nisu mogla biti objavljivana. Razlozi za to, međutim, nisu bili političke, već pre svega estetske prirode.

Mamlejevljev stan u Južinskoj ulici u Moskvi postao je mesto okupljanja intelektualaca zainteresovanih za ezoterijska i okultna učenja, kao i za filozofiju tradicionalizma. Oko njega se formirao takozvani „Južinski kružok“, iz čijeg su intelektualnog i kulturnog okruženja proistekle brojne pojave i pokreti od značaja za rusku kulturu.

Godine 1974. Mamlejev je emigrirao i naredne godine proveo u Sjedinjenim Američkim Državama i Francuskoj. Kako je sam zapisao u svojim „Uspomenama“, jedan od osnovnih razloga njegovog odlaska bio je da svoju književnost predstavi široj publici. Na Zapadu, kao i u krugovima ruske emigracije, stekao je priznanje kao jedan od najznačajnijih i najoriginalnijih predstavnika nezvanične ruske književnosti.

Uprkos tome što je već bio afirmisan u Francuskoj, a prethodno i u Sjedinjenim Američkim Državama, Mamlejev se, nakon političkih promena koje su usledile tokom perestrojke, među prvima vratio u Rusiju. Tokom devedesetih godina i kasnije objavljena su gotovo sva njegova dela, uključujući i njegova filozofska spisateljska ostvarenja.

Roman „Lutajuće vreme“ prvi je roman koji je Mamlejev napisao nakon povratka u Rusiju. Kritičar Dmitrij Oljšanski ocenio ga je kao delo koje je „od skromnog pokušaja“ preraslo u „grandiozno remek-delo“, nazivajući ga i „knjigom koja se naslanja na Braću Karamazove“ i „možda prvim ruskim romanom posle Arhipelaga GULAG koji će biti popularan na Zapadu“. I Mamlejevljev biograf Eduard Lukojanov ističe ovaj roman kao svog trenutnog favorita među Mamlejevljevim delima. Sličan stav, kako se čini, deli i nemali broj savremenih čitalaca i književnih influensera.

Midlseks autora Džefrija Judžinidisa je raskošna, epska porodična saga i roman o odrastanju koji je 2003. godine nagrađen Pulicerovom nagradom za književnost.

Knjiga prati Kala Stefanidisa, rođenog kao devojčica Kaliopa, grčko-američkog diplomatu koji ima redak oblik interseksualnosti (pseudohermafroditizam). Zbog specifične genetske mutacije, Kal je odgajan kao devojčica, da bi tek u tinejdžerskim godinama shvatio da je zapravo muškarac.

Roman je podeljen na dve velike, neraskidive celine:

• Istorija porodice i putovanje gena: Da bi Kal objasnio svoje rođenje, on se vraća tri generacije unazad, na početak 20. veka. Priča počinje 1922. godine u Maloj Aziji (Smirna/Bursa), odakle njegovi baba i deda, grčki emigranti, beže pred ratnim razaranjima u Ameriku. Oni sa sobom u Detroit donose mračnu porodičnu tajnu, ali i recesivni gen koji će decenijama kasnije oblikovati Kalov život.

• Kalovo odrastanje i samospoznaja: Ovaj deo prati život u Detroitu tokom 60-ih i 70-ih godina prošlog veka – kroz zlatno doba auto-industrije, prohibiciju i rasne nemire. Fokus je na Kaliopinom detinjstvu, njenom telu koje se menja drugačije od tela njenih vršnjakinja, emotivnim krizama, te konačnom begu u San Francisko gde prihvata svoj pravi identitet i postaje Kal.

Glavne teme romana:

• Identitet i pol: Preispitivanje društvenih i bioloških granica muškog i ženskog roda kroz prizmu lika koji ne upada u binarne okvire.
• Imigrantsko iskustvo: Kako izgleda potraga za „američkim snom“, asimilacija u novo društvo i večiti balans između očuvanja sopstvenih korena i pripadanja novom svetu.
• Genetika naspram slobodne volje: Pitanje koliko nas određuje ono što smo biološki i porodično nasledili, a koliko sami biramo svoj put.

Midlseks je drugi roman Džefrija Judžinidisa, autora Samoubistva nevinosti.

Knjiga koja je osvojila Pulicerovu nagradu i srca čitalaca širom sveta uzbudljivo je i dirljivo delo o odrastanju, identitetu i hrabrosti da zavolimo ono što jesmo.

Prihvativši se izazovne teme interseksualnosti u vreme kada je o njoj retko pisano s razumevanjem, Judžinidis je stvorio delo oslobođeno senzacionalizma i jeftine dramatizacije. Glavni junak Kal, odgajan kao devojčica a odrastao kao muškarac, nije tragična figura niti kuriozitet, već oštrouman i neodoljivo duhovit pripovedač, čije iskustvo preispituje uvrežene predstave o polu i rodu. Međutim, svesti Midlseks samo na roman o identitetu značilo bi prevideti njegovu raskošnu širinu.

Koliko toga iz jednog života može da stane u nekoliko sećanja – i šta se događa kada počnemo da ih gubimo?
Džek je penzionisani profesor matematike na pragu osamdesete. Jedne mračne jesenje večeri nalazi se sam u svojoj univerzitetskoj kancelariji, ispisuje brojeve po zidovima i pokušava da sastavi deliće prošlosti. Pamćenje ga sve češće izdaje, a on shvata da mu polako izmiču i uspomene i nezavisnost.

Postoji samo jedna osoba kojoj može da se obrati – njegova otuđena ćerka Malin. Pre nego što sećanja počnu zauvek da nestaju, Džek želi da joj ispriča ono što je predugo ostalo neizgovoreno. Njihov ponovni susret otvara prostor za bolna pitanja, potisnute uspomene i mogućnost pomirenja.

Jednačina života je emotivan roman o odnosu oca i ćerke, starenju, sećanju, porodičnim vezama i pokušaju da se prošlost razume dok još postoji vreme da se neke stvari isprave. Sofija Lundberj nežno i bez patetike govori o tome šta ostaje kada sećanja počnu da blede i koliko su naši najbliži važni u priči koju nazivamo životom.

Topao i dirljiv roman za čitaoce koji vole porodične priče, složene odnose i knjige o drugoj šansi, oproštaju i onome što u životu zaista vredi sačuvati.

O autorki
Sofija Lundberj je švedska autorka, najpoznatija po romanu Crveni adresar, koji je preveden na 33 jezika. Pre nego što se posvetila pisanju, radila je kao novinarka i urednica publikacija posvećenih psihologiji i razvoju dece.

Prevod sa švedskog: Nikola Perišić.

Ponekad je za novi početak dovoljno otići dovoljno daleko. Ali neke priče pronađu nas baš onda kada pokušavamo da pobegnemo od sopstvene.
Skaj nije sklona impulsivnim odlukama, ali kada na lutriji dobije priliku da za samo jedan evro kupi kućicu na grčkom ostrvu, odlučuje da rizikuje. Novi dom, mirno mesto i život daleko od svega poznatog deluju kao savršena prilika da počne ispočetka.
Stvarnost je, međutim, mnogo manje idilična. Kuća je oronula i zahteva ozbiljno renoviranje, a u pomoć joj priskaču Andreas, vešt i nenametljiv majstor, i komšije koje je polako uvode u život ostrvske zajednice.
Tokom radova Skaj u kaminu pronalazi svežanj starih pisama. Pripadala su Katarini, ženi čija je sudbina neraskidivo povezana sa ostrvom i događajima iz Drugog svetskog rata. Pisma otkrivaju priču o ljubavi, gubitku, strahu i hrabrosti iz vremena kada su nacisti stigli na ostrvo, ali i pokreću potragu za tajnom koju su meštani dugo nosili sa sobom.
Dok pokušava da otkrije šta se zaista dogodilo Katarini, Skaj se sve više povezuje sa novim ljudima, mestom i prošlošću koju nije očekivala da pronađe. Ali od sopstvene prošlosti ne može se pobeći tako lako, ma koliko daleko otišla.
Kuća skrivenih pisama je emotivan istorijski roman o novim počecima, porodici, ljubavi i tajnama koje povezuju generacije. Izi Brum spaja savremenu priču sa događajima iz Drugog svetskog rata i vodi čitaoca na grčko ostrvo puno sunca, starih kuća, neizgovorenih priča i ljudi koji polako postaju porodica.
Atmosfera Mediterana, skrivena pisma i dve vremenske linije čine ovaj roman posebno privlačnim ljubiteljima porodičnih saga, istorijskih ljubavnih priča i knjiga u kojima prošlost menja način na koji gledamo sadašnjost.

O autorki

Izi Brum je britanska autorka čiji su romani objavljeni na brojnim međunarodnim tržištima. Dobitnica je nagrade The Great British Write Off za kratku priču The Wedding Speech, kao i priznanja Udruženja britanskih pisaca ljubavnih romana za najbolji savremeni ljubavni roman One Thousand Stars and You.

Neka mesta promeni odlazak.

Posle dvadeset godina provedenih u inostranstvu, žena se vraća u Prag, grad koji je napustila u trenutku istorijskog preokreta. Tamo sasvim slučajno susreće muškarca iz svoje mladosti, takođe povratnika, sa kojim deli iskustvo odlaska i dugog odsustva. Pred njima se ponovo otvara pitanje ljubavne priče koja je prekinuta gotovo čim je počela, a potom izgubljena u vrtlogu vremena i istorije. Ali posle dve decenije, njihova sećanja više nisu ista.

Verujemo da ono što pamtimo delimo sa ljudima koje smo voleli, da smo iste trenutke doživeli na isti način i da zajedničko sećanje može premostiti godine razdvojenosti. Međutim, svako od nas nosi sopstvenu verziju prošlosti. Tek kada se vratimo, poput Odiseja na Itaku, shvatamo koliko su se u međuvremenu promenili i mesto i ljudi — ali i mi sami.

Neznanje je polifono i duboko dirljivo delo o povratku koji ne donosi ono što smo od njega očekivali, o susretu sećanja i zaborava i o tihoj spoznaji da se prošlost ne može obnoviti prostim povratkom. Jer mesto koje smo nekada nazivali domom možda više ne postoji — osim u sećanju koje smo o njemu sačuvali.

Neke trenutke promeni žurba.

Jedne letnje noći, u starom zamku pretvorenom u hotel, ukrštaju se putevi turista, ljubavnika, intelektualaca i slučajnih prolaznika. Svako od njih dolazi sa sopstvenim željama, malim strategijama zavođenja, taštine ili bekstva. Njihove priče prepliću se sa prizorima iz 18. veka, iz vremena kada je zavođenje bilo spor ritual, igra pogleda, čekanja i odlaganja — a ne brza razmena znakova bez posledica.

Dok jedni tragaju za avanturom koja treba da se dogodi odmah i nestane jednako brzo, drugi pokušavaju da zaustave vreme, da produže trenutak i sačuvaju ga od brzine koja sve pretvara u prolaznu uspomenu. Tokom jedne noći ispunjene ironijom, nesporazumima i komičnim promašajima, njihove sudbine počinju da se ogledaju jedna u drugoj. Ono što počinje kao ljubavna igra lako prerasta u grotesku, dok ono što bi trebalo da ostane uspomena iščezava pre nego što je uopšte stiglo da se dogodi.

Sporost je duhovit i istovremeno gorak roman o prolaznim susretima, promašenim željama i svetu koji je izgubio sposobnost da zastane. U njemu se brzina savremenog života sudara sa čežnjom za vremenom koje bi trajalo dovoljno dugo da jedan trenutak zaista postane uspomena.

Neke ljude promeni pogled.

Na jednoj plaži, među telima koja bezbrižno upijaju sunce, žena iznenada postaje svesna da je više niko ne primećuje. U pokušaju da joj vrati izgubljeno samopouzdanje, njen partner započinje naizgled bezazlenu igru: šalje joj anonimna ljubavna pisma, predstavljajući se kao tajanstveni nepoznati obožavalac. Ali ono što počinje kao nežna obmana ubrzo prelazi granicu između igre, fantazije i stvarnosti.

Kako pisma postaju sve smelija, a identitet njihovog autora sve neizvesniji, žena počinje da preispituje ne samo ljude oko sebe već i sopstvenu sliku o sebi. Muškarac, sve dublje uvučen u igru koju je sam osmislio, polako gubi kontrolu nad pričom. Njihov odnos počinje da se raspada pod teretom sumnji, pogrešnih tumačenja i prećutanih želja, sve dok više nije jasno ko koga zaista vidi — i da li uopšte gledaju istu osobu.

Identitet je precizan i uznemirujući roman o ljubavi oblikovanoj tuđim pogledima, o maskama iza kojih pokušavamo da sakrijemo ono što jesmo i o trenutku kada slika koju imamo o sebi počne da se razlikuje od onoga što smo postali.