NAČINI POVRATKA KUĆI

Načini povratka kući su roman o generaciji dece koja su učila da čitaju i pišu dok su njihovi roditelji bili saučesnici ili žrtve Pinočeove diktature u Čileu osamdesetih godina.

O generaciji koja se našla potpuno skrajnuta i zbunjena zbog važnosti svojih roditelja i njihove borbe protiv diktature ili za nju, zbog veličine uloge koju je roditeljima dodelio istorijski trenutak, ostavljajući deci trajni osećaj sporednih ličnosti. Sambra toj generaciji daje njen vlastiti glas, pokušavajući da ga nametne zvaničnim verzijama. Polazeći od iskustva devetogodišnjeg dečaka, on u ovom antiistorijskom romanu, s prizvukom melanholične ironije piše o sporednim ličnostima, o nostalgiji za nedoživljenim, o sravnjivanju računa i poimanju onoga što se zaista dogodilo. Piše čistu i lepu prozu, jezikom kojim književnost ispisuju sinovi i kćeri.

„Dok su odrasli ginuli ili ubijali, mi smo po svojim ćoškovima crtali. Dok se zemlja raspadala na parčiće učili smo da govorimo, da hodamo, da pravimo avione i brodove od papira. Dok se roman događao, mi smo se igrali žmurke, skrivanja, nestajanja.“

Dvadeset godina kasnije, isti taj dečak, sada mladi pisac, preispituje prošlost, ali i ulogu pisanja. On govori o potrebi da se piše i o beskorisnosti pisanja, o licu i naličju romana, o neophodnosti književnosti i onome što ne može biti njena tema.

Ovo je roman o roditeljima i deci, o ranjivosti, o nestalima, o krivici, o osećanju krivice zbog nemanja krivice, o vremenu straha i vremenu postavljanja pitanja, o nemogućnosti da se bude neutralan. I o poricanju. Iznad svega o poricanju.