BRAT I SESTRA

Bukerova nagrada 2024!

Samanta Harvi nas u romanu U orbiti vodi na Međunarodnu svemirsku stanicu, gde šest astronauta tokom jednog dana šesnaest puta obiđe Zemlju. Dok obavljaju eksperimente i prikupljaju podatke, oni posmatraju kontinente i okeane, pustinje i glečere, planinske vrhove i oluje.

Iz njihove neobične perspektive Zemlja se ukazuje istovremeno kao beskrajno veličanstvena i zapanjujuće krhka i ranjiva. U orbiti, dakle, nije roman o svemiru koliko je roman o Zemlji i ljudima koji na njoj žive. U beskrajnom ponavljanju izlazaka i zalazaka sunca, u vestima koje stižu sa planete, u sećanjima, snovima, strahovima i razgovorima astronauta, Harvi otvara velika pitanja o prolaznosti, vremenu, ljubavi, gubitku, prirodi i mestu čoveka u svetu.

Jurij Vitaljevič Mamlejev (1931–2015) predstavlja sasvim osobenu pojavu u ruskoj književnosti. Njegovo književno stvaralaštvo, koje počinje da se razvija još pedesetih godina XX veka, dugo je bilo dostupno isključivo u samizdatu, budući da njegova dela u Sovjetskom Savezu nisu mogla biti objavljivana. Razlozi za to, međutim, nisu bili političke, već pre svega estetske prirode.

Mamlejevljev stan u Južinskoj ulici u Moskvi postao je mesto okupljanja intelektualaca zainteresovanih za ezoterijska i okultna učenja, kao i za filozofiju tradicionalizma. Oko njega se formirao takozvani „Južinski kružok“, iz čijeg su intelektualnog i kulturnog okruženja proistekle brojne pojave i pokreti od značaja za rusku kulturu.

Godine 1974. Mamlejev je emigrirao i naredne godine proveo u Sjedinjenim Američkim Državama i Francuskoj. Kako je sam zapisao u svojim „Uspomenama“, jedan od osnovnih razloga njegovog odlaska bio je da svoju književnost predstavi široj publici. Na Zapadu, kao i u krugovima ruske emigracije, stekao je priznanje kao jedan od najznačajnijih i najoriginalnijih predstavnika nezvanične ruske književnosti.

Uprkos tome što je već bio afirmisan u Francuskoj, a prethodno i u Sjedinjenim Američkim Državama, Mamlejev se, nakon političkih promena koje su usledile tokom perestrojke, među prvima vratio u Rusiju. Tokom devedesetih godina i kasnije objavljena su gotovo sva njegova dela, uključujući i njegova filozofska spisateljska ostvarenja.

Roman „Lutajuće vreme“ prvi je roman koji je Mamlejev napisao nakon povratka u Rusiju. Kritičar Dmitrij Oljšanski ocenio ga je kao delo koje je „od skromnog pokušaja“ preraslo u „grandiozno remek-delo“, nazivajući ga i „knjigom koja se naslanja na Braću Karamazove“ i „možda prvim ruskim romanom posle Arhipelaga GULAG koji će biti popularan na Zapadu“. I Mamlejevljev biograf Eduard Lukojanov ističe ovaj roman kao svog trenutnog favorita među Mamlejevljevim delima. Sličan stav, kako se čini, deli i nemali broj savremenih čitalaca i književnih influensera.

Midlseks autora Džefrija Judžinidisa je raskošna, epska porodična saga i roman o odrastanju koji je 2003. godine nagrađen Pulicerovom nagradom za književnost.

Knjiga prati Kala Stefanidisa, rođenog kao devojčica Kaliopa, grčko-američkog diplomatu koji ima redak oblik interseksualnosti (pseudohermafroditizam). Zbog specifične genetske mutacije, Kal je odgajan kao devojčica, da bi tek u tinejdžerskim godinama shvatio da je zapravo muškarac.

Roman je podeljen na dve velike, neraskidive celine:

• Istorija porodice i putovanje gena: Da bi Kal objasnio svoje rođenje, on se vraća tri generacije unazad, na početak 20. veka. Priča počinje 1922. godine u Maloj Aziji (Smirna/Bursa), odakle njegovi baba i deda, grčki emigranti, beže pred ratnim razaranjima u Ameriku. Oni sa sobom u Detroit donose mračnu porodičnu tajnu, ali i recesivni gen koji će decenijama kasnije oblikovati Kalov život.

• Kalovo odrastanje i samospoznaja: Ovaj deo prati život u Detroitu tokom 60-ih i 70-ih godina prošlog veka – kroz zlatno doba auto-industrije, prohibiciju i rasne nemire. Fokus je na Kaliopinom detinjstvu, njenom telu koje se menja drugačije od tela njenih vršnjakinja, emotivnim krizama, te konačnom begu u San Francisko gde prihvata svoj pravi identitet i postaje Kal.

Glavne teme romana:

• Identitet i pol: Preispitivanje društvenih i bioloških granica muškog i ženskog roda kroz prizmu lika koji ne upada u binarne okvire.
• Imigrantsko iskustvo: Kako izgleda potraga za „američkim snom“, asimilacija u novo društvo i večiti balans između očuvanja sopstvenih korena i pripadanja novom svetu.
• Genetika naspram slobodne volje: Pitanje koliko nas određuje ono što smo biološki i porodično nasledili, a koliko sami biramo svoj put.

Midlseks je drugi roman Džefrija Judžinidisa, autora Samoubistva nevinosti.

Knjiga koja je osvojila Pulicerovu nagradu i srca čitalaca širom sveta uzbudljivo je i dirljivo delo o odrastanju, identitetu i hrabrosti da zavolimo ono što jesmo.

Prihvativši se izazovne teme interseksualnosti u vreme kada je o njoj retko pisano s razumevanjem, Judžinidis je stvorio delo oslobođeno senzacionalizma i jeftine dramatizacije. Glavni junak Kal, odgajan kao devojčica a odrastao kao muškarac, nije tragična figura niti kuriozitet, već oštrouman i neodoljivo duhovit pripovedač, čije iskustvo preispituje uvrežene predstave o polu i rodu. Međutim, svesti Midlseks samo na roman o identitetu značilo bi prevideti njegovu raskošnu širinu.

Neka mesta promeni odlazak.

Posle dvadeset godina provedenih u inostranstvu, žena se vraća u Prag, grad koji je napustila u trenutku istorijskog preokreta. Tamo sasvim slučajno susreće muškarca iz svoje mladosti, takođe povratnika, sa kojim deli iskustvo odlaska i dugog odsustva. Pred njima se ponovo otvara pitanje ljubavne priče koja je prekinuta gotovo čim je počela, a potom izgubljena u vrtlogu vremena i istorije. Ali posle dve decenije, njihova sećanja više nisu ista.

Verujemo da ono što pamtimo delimo sa ljudima koje smo voleli, da smo iste trenutke doživeli na isti način i da zajedničko sećanje može premostiti godine razdvojenosti. Međutim, svako od nas nosi sopstvenu verziju prošlosti. Tek kada se vratimo, poput Odiseja na Itaku, shvatamo koliko su se u međuvremenu promenili i mesto i ljudi — ali i mi sami.

Neznanje je polifono i duboko dirljivo delo o povratku koji ne donosi ono što smo od njega očekivali, o susretu sećanja i zaborava i o tihoj spoznaji da se prošlost ne može obnoviti prostim povratkom. Jer mesto koje smo nekada nazivali domom možda više ne postoji — osim u sećanju koje smo o njemu sačuvali.

Neke trenutke promeni žurba.

Jedne letnje noći, u starom zamku pretvorenom u hotel, ukrštaju se putevi turista, ljubavnika, intelektualaca i slučajnih prolaznika. Svako od njih dolazi sa sopstvenim željama, malim strategijama zavođenja, taštine ili bekstva. Njihove priče prepliću se sa prizorima iz 18. veka, iz vremena kada je zavođenje bilo spor ritual, igra pogleda, čekanja i odlaganja — a ne brza razmena znakova bez posledica.

Dok jedni tragaju za avanturom koja treba da se dogodi odmah i nestane jednako brzo, drugi pokušavaju da zaustave vreme, da produže trenutak i sačuvaju ga od brzine koja sve pretvara u prolaznu uspomenu. Tokom jedne noći ispunjene ironijom, nesporazumima i komičnim promašajima, njihove sudbine počinju da se ogledaju jedna u drugoj. Ono što počinje kao ljubavna igra lako prerasta u grotesku, dok ono što bi trebalo da ostane uspomena iščezava pre nego što je uopšte stiglo da se dogodi.

Sporost je duhovit i istovremeno gorak roman o prolaznim susretima, promašenim željama i svetu koji je izgubio sposobnost da zastane. U njemu se brzina savremenog života sudara sa čežnjom za vremenom koje bi trajalo dovoljno dugo da jedan trenutak zaista postane uspomena.

Neke ljude promeni pogled.

Na jednoj plaži, među telima koja bezbrižno upijaju sunce, žena iznenada postaje svesna da je više niko ne primećuje. U pokušaju da joj vrati izgubljeno samopouzdanje, njen partner započinje naizgled bezazlenu igru: šalje joj anonimna ljubavna pisma, predstavljajući se kao tajanstveni nepoznati obožavalac. Ali ono što počinje kao nežna obmana ubrzo prelazi granicu između igre, fantazije i stvarnosti.

Kako pisma postaju sve smelija, a identitet njihovog autora sve neizvesniji, žena počinje da preispituje ne samo ljude oko sebe već i sopstvenu sliku o sebi. Muškarac, sve dublje uvučen u igru koju je sam osmislio, polako gubi kontrolu nad pričom. Njihov odnos počinje da se raspada pod teretom sumnji, pogrešnih tumačenja i prećutanih želja, sve dok više nije jasno ko koga zaista vidi — i da li uopšte gledaju istu osobu.

Identitet je precizan i uznemirujući roman o ljubavi oblikovanoj tuđim pogledima, o maskama iza kojih pokušavamo da sakrijemo ono što jesmo i o trenutku kada slika koju imamo o sebi počne da se razlikuje od onoga što smo postali.

Koliko dugo možemo da bežimo od tuge i da li se od prošlosti zaista može isplivati?

Marisa još kao devojčica ostaje bez majke, a život joj se iz korena menja kada je otac, morski biolog, odvodi na malo tajlandsko ostrvo u Andamanskom moru. Tamo upoznaje Arijel i između dve devojčice rađa se duboko prijateljstvo. Zajedno otkrivaju koralne grebene, šume i plaže, uče da rone i odrastaju u zajednici istraživača okruženoj morem i prirodom.

Ali jedan talas zauvek prekida njihovo zajedničko detinjstvo. Arijel nestaje, a Marisa ostaje sa gubitkom koji će nastaviti da je prati i mnogo godina kasnije.

Kao odrasla žena, Marisa živi u Njujorku i pokušava da pronađe svoje mesto u svetu. Tokom dva presudna dana, dok se gradu približava nova oluja, uspomene koje je dugo potiskivala počinju da izbijaju na površinu. Prošlost i sadašnjost se prepliću, a Marisa mora da se suoči sa onim što je izgubila i sa pitanjem da li se sa tugom ikada zaista završava.

Pod vodom je emotivan roman o prijateljstvu, odrastanju, gubitku i sećanju, ali i o pokušaju da nastavimo dalje kada nas prošlost i dalje oblikuje. Tara K. Menon povezuje intimnu priču jedne žene sa snažnim slikama mora, prirode i oluje, stvarajući roman o tome kako se tuga menja kroz vreme, ali ne nestaje u potpunosti.

Ovo je knjiga za čitaoce koji vole emotivne, atmosferične romane o prijateljstvu, traumama iz detinjstva i potrazi za sopstvenim mestom u svetu.

Zar ne postoji neka tanana svilena nit koja povezuje živote predodređene da se sretnu? U onim neizbežnim trenucima tame možeš pomisliti da je tu nevidljivu nit umesto anđela ispleo pauk da te uvuče u smrtonosnu zamku, ali znaš šta mislim, na kraju krajeva? Da moramo prihvatiti tu našu krhkost, jer naše biće ionako lebdi između svetlosti i senke.

Postoje trenuci u životu kada osetimo potrebu da zastanemo i osvrnemo se na naše postojanje, na putovanje koje nas je, čak i u teškim trenucima, dovelo do toga da osećamo zahvalnost i poštovanje prema onima koji su delili sa nama sve avanture, iskušenja i spoznaje.
I baš zato Kjara, na pragu svog šezdesetog rođendana, odlučuje da napiše tri pisma – svojim ćerkama i voljenom mužu. Sva tri pisma na neki su način ljubavna, jer različitim jezicima izražavaju to nepobedivo i misteriozno osećanje koje nas neraskidivo povezuje, otvarajući tajna vrata u našim srcima za koja nismo ni znali da postoje.

Trideset godina nakon romana Idi kuda te srce vodi, Suzana Tamaro se vraća knjigom koja će nas osvojiti, utešiti i izlečiti.

Drugi o knjizi

„Predivno. Duboko i nimalo banalno istraživanje ljudske duše. Kao da čitamo sopstvene misli i dopuštamo da na površinu isplivaju naše strepnje i ono što smo želeli da sakrijemo čak i od sebe. I shvatamo da su naše sumnje zapravo iste one koje nosi svako ljudsko biće.“ – ibs.

„Knjiga u kojoj ćete podvući bezbroj rečenica koje odjekuju u našem životu i našoj duši.“ – Amazon

Važne napomene

Trideset godina nakon romana Idi kuda te srce vodi, Suzana Tamaro vraća se epistolarnoj formi i ispisuje novu, duboko emotivnu priču o porodici, ljubavi i potrazi za smislom.

Za čitaoce koji vole emotivne i duboke romane o porodici, ljubavi, složenim međugeneracijskim odnosima i važnim životnim pitanjima.

O autoru
Suzana Tamaro rođena je 1957. godine u Trstu. Osim što se uspešno bavi pisanjem, radila je i u filmskoj industriji. Njen roman Idi kuda te srce vodi je nakon velikog uspeha u Italiji preveden na 35 jezika i prodat u skoro 20 miliona primeraka širom sveta. Uz Ime ruže Umberta Eka, najprodavanija je italijanska knjiga XX veka.

Od istog autora
Vulkan je prethodno objavio romane ove autorke Velika ljubavna priča, Tigrica i akrobata i Idi kuda te srce vodi.

Malo je romana, a posebno prvenaca, koji suvereno nastupaju sa položaja zavičajne topografije, a sveopšteg dometa, u spoju lokalnog i globalnog, urbanog i ruralnog – od Beograda do Guče i nazad. Put od istine jednog vremena i zemlje koja je slavila iluziju, preko laži, do neizvesnog sutra. Ako ta država nije sazrela, junaci knjige jesu. A opet, njihov je svet u dubokoj krizi, sa mogućim srećnim završetkom. Makar privremeno. Duhovita pričljivost, gradski žargon, statičan roud roman koji koči u mestu, obični životi u previranju, mlada pamet, rokenrol… - Vladislav Bajac Bekmanovski kolokvijalni jezik, svakodnevni likovi sa dubljim istinama, naizgled trivijalni životi koji u sebi kriju dublje smislove. „Postmoderna?“, kaže jedan od njih, „Da, da, znam... to je ono kada nije važno šta se radi, nego šta se priča.“
Vreme je konobar života koji isporučuje račun; Broćin roman gleda u taj ceh i razmišlja da li je ostalo za bakšiš, pre puta za fajront… - Lazar Džamić

Satantango – Ples sporog propadanja

U blatnjavoj, kišom natopljenoj pustari, na propalom imanju iz koga je život odavno iscurio, preostali stanovnici čekaju nešto što bi moglo da ih uveri da se iz njihovog sveta još može pobeći. Umesto toga stiže vest da se vraća Irimija – čovek za koga se nije znalo da li je mrtav, da li je prorok, varalica ili samo vešt gospodar tuđih slabosti. Njegov povratak pokreće uspavanu zajednicu i ono što je nekada bila nada sada se pretvara u kolektivnu zabludu.

Satantango je roman o svetu koji se raspada sporo, gotovo svečano: kroz alkohol, sitne izdaje, pohlepu, strah, zlovolju i očaj ljudi koji još veruju da ih neko drugi može spasiti – pre svega od njih samih, a potom i od ustrojstva sveta. Krasnahorkai gradi zatvoren prostor bez pravog izlaza, u kome vreme ne teče nego kruži, vraćajući likove na iste misli, iste greške i iste oblike samouništenja.

Struktura romana prati ritam tanga – korak napred, korak nazad, privid kretanja i neumitni povratak početku.
Satantango, debi Lasla Krasnahorkaija – dobitnika Nobelove nagrade za književnost 2025. godine i
jednog od najznačajnijih pisaca savremene književnosti – hipnotička je, mračna i zastrašujuće precizna knjiga o obmani, čekanju i ljudskoj potrebi da se i u najdubljem blatu otkrije mesija.

Po ovom romanu Bela Tar je snimio istoimeni film, jedno od velikih dela moderne kinematografije.

„Moja jedina krivica bila je u tome što sam se usudila da budem slobodna i nezavisna u svetu kojim vladaju muškarci. Optužili su me za špijunažu, iako se sve moje ’znanje’ svodilo na ogovaranja po salonima i kuloarima visoke klase.“

Paulo Koeljo u ovom romanu udahnjuje nov život jednoj od najtajanstvenijih žena u istoriji – čuvenoj Mati Hari.

Ko se krio iza ove neuhvatljive legende? Samosvesna i fascinantna, očaravala je publiku svojim plesom i opčinjavala najmoćnije muškarce te epohe.

Koeljo ulazi duboko u njenu dušu, dajući joj reč kroz intimno, poslednje pismo iz zatvorske ćelije. U njemu ona rekonstruiše svoj nesvakidašnji put: od skromne devojčice Margarete Zele iz holandske provincije do egzotične plesačice koja je živela i volela isključivo po sopstvenim pravilima, izrastajući na taj način u pravu pionirku ženske emancipacije. Za razliku od većine žena svog vremena, imala je jasan san: da osvoji evropske scene i sama izgradi sopstvenu slobodu.

„Koeljo je priču o Mati Hari pretočio u sažet, ali izuzetno snažan roman.“ – Los Angeles Times

„Upečatljivo ostvarenje... Čitaoci će do same završnice verovati da pred sobom imaju autentična pisma Mate Hari.“
– Publishers Weekly

„Koeljo je naslikao portret žene koju je sopstveno doba najpre uništilo, a potom uzdiglo u večnu legendu.“ – Paste Magazine

Bestseler autor čije su knjige prodate u više od 320 miliona primeraka.

Ono što važi u ljubavi, važi i u ratu. Poraz u jednoj bici, ili gubitak svega što mislimo da posedujemo, donosi nam trenutke tuge. Ali kada ti trenuci prođu, otkrivamo nepoznatu snagu koja se krije u svakome od nas, snagu koja nas iznenađuje i zbog koje ćemo više poštovati sebe.

Četrnaesti je jul 1099. Pred kapijama Jerusalima stoji vojska krstaša koji će napasti u zoru. Unutar zidina drevnog grada okupili su se muškarci i žene svih uzrasta i svih veroispovesti kako bi čuli mudre reči tajanstvenog čoveka poznatog kao Kopt. Sazvao je građane da istinom odgovori na njihove strahove. Ljudi mu postavljaju pitanja o porazu i samoći, borbi i promeni, lepoti i pronalaženju sopstvenog puta, ali i ljubavi, strahu, mudrosti i onome što ih čeka u budućnosti... Odgovori koje su dobili odjekuju i danas jer govore o ljudskim vrednostima koje su opstale kroz vreme.

„Ova knjiga nas oslobađa i daje nam volju da idemo napred, jer kakav god da je ishod naših postupaka – život je dar i ne sme se rasipati!“ – babelio.com

„Koeljove knjige nas vode na čudesno putovanje ne samo u srž pripovesti već i ka smislu samootkrivanja.“ – Stark Insider