PRIČA O GENĐIJU I DEO

Proučavanje japanske književnosti se ne može početi bez ovog dela koji će našim čitaocima biti ponuđeno u 4 toma, u prevodu sa starojapanskog. „Priča o Genđiju" nastala je na samom početku 11. veka iz pera spisateljice koju danas zovemo Murasaki Šikibu (970?-1014?). Iako je u pitanju pseudonim, te pravo ime autorke i dan danas ostaje nepoznato, njen genij je nepogrešivo prepoznatljiv. U svom delu je ujedinila i usavršila tri glavna toka dotadašnje japanske dvorske književnosti – fiktivni narativ, bogatu poetsku tradiciju, i dnevničku introspekciju. „Priča o Genđiju" ne samo što je najbolji predstavnik japanske narativne književnosti (monogatari), već u svom realizmu i opsegu, kojim prati veliku skupinu likova i njihovih potomaka kroz dugi niz godina, parira evropskim piscima kao što su Balzak ili Tolstoj. Delo je prošarano budističkim svetonazorom, kao i aluzijama na kineske klasike, što je obrazovanje koje je retko kojoj ženi tada bilo pruženo. Glavni junak ovog, kako se smatra prvog psihološkog romana u svetu, jeste princ Genđi, nepriznati sin japanskog cara. On, pored materijalnog bogatstva, veštine u umetnostima, i visokog porekla, poseduje i „zlosutnu“, skoro natprirodnu lepotu i neutaživu ljubav. Dok jednom stranom ličnosti priželjkuje zamonašenje, drugom već juri u sledeći odnos, poteran tom nezaustavljivom silom. Stoga se može reći i da je pravi junak ovog dela ljubav u svim svojim oblicima – ostvarena, neostvarena, kratka, duga, srećna, tragična...