Aleksandar Solženjicin je svoje književno stvaranje podredio strasnoj potrebi da, prema vlastitim rečima, bude “pamćenje, pamćenje naroda koji je doživeo veliku nesreću”. I u tome je uspeo: on zaista oličava pamćenje naroda koji je prošao golgotu Prvog svetskog rata, građanskog rata i revolucije, gulaga, Drugog svetskog rata…
Nezavršeni roman Voli revoluciju, napisan u zatvoru, govori o događajima koje je Solženjicin lično iskusio. Čvorovi autorove biografije probijaju se kroz tkivo priče. Prototip junaka Gleba Neržina, koji će potom biti junak romana U prvom krugu, zapravo je sam autor. Po svoj prilici, i Solženjicin je, kao i njegov mladi junak, sve svoje vrline i svu svoju mladalačku energiju stavio u službu lažnog idola, a suočavanje sa stvarnošću bilo je bolno i otrežnjujuće. Solženjicin je delo ostavio nezavršenim verovatno zato što je u njegovom radu prevagnula težnja da se do kraja posveti dokumentaristici. Bez obzira na to, ono samo potvrđuje da ga je napisala ruka majstora i velikog umetnika.
