MAJČINI DAROVI

Kada je majka Sesilije Enger zbog demencije dospela u starački dom, okončalo se jedno razdoblje u autorkinom životu. Porodica je rešila da proda kuću u kojoj je Sesilije provela detinjstvo, jer o njoj više niko nije mogao ili hteo da vodi računa. Prilikom raspodele porodične imovine i razdvajanja dragocenih stvari od bespotrebnih predmeta, Sesilije je naišla na neobično otkriće – pronašla je svežanj belih listova ispisanih majčinim krasnopisom. Ispostavilo se da je reč o spiskovima božićnih poklona, darova i uzdarja, koje je majka, bez znanja ukućana, brižljivo popisivala tokom četiri decenije, od 1963. do 2003. godine. Time se otvorilo novo poglavlje u autorkinom životu, ali i sva poglavlja ove knjige. S polazištem u pomenutim spiskovima, Sesilije Enger ispisala je povest svoje porodice, koja seže daleko u prošlost, do kraja XIX veka.
Ovim zapaženim književnim ostvarenjem u isti mah je ispisala upečatljivu i dirljivu priču u kojoj je oslikala portret svoje majke, ujedno snažne, svojeglave i krhke, upadljivo drugačije majke koja ustaje protiv svake nepravde, koja se nepokolebljivo bori za prava uniženih i skrajnutih, i čija ličnost na kraju, protivno svemu onome kakva je nekada bila, postepeno iščezava u „maglovitom krajoliku“ Alchajmerove bolesti.
Roman Majčini darovi ne prikazuje samo koloplet različitih ljudskih sudbina, već se može čitati i kao kulturna istorija norveškog društva od 1963. godine do početaka novog milenijuma. U nastojanju da odgonetne prirodu darova i društveni značaj čina darivanja, autorka odgovore traži u antropološkim ogledima, u stihovima staronordijske Poetske Ede, u Rilkeovim esejima, i u doživljenoj stvarnosti. Ovaj nagrađivani autobiografski roman govori o darovima, gubicima i sećanjima, o porivu da se zaustavi vreme, i pokušaju da se bliske priče i osobe otrgnu od zaborava.