LEON MOREN, SVEŠTENIK

Devedesetdvogodišnja Florens Grin svesna je da joj se život polako bliži kraju. U želji da iza sebe ostavi nešto više od materijalnih stvari, piše pismo Ruti, devojci koja je odrasla u susednoj kući, objašnjavajući joj koje predmete želi da joj ostavi u nasleđe. Kroz priče o tim naizgled običnim stvarima postepeno se sklapa dirljiv i upečatljiv portret žene čiji je život bio ispunjen brojnim iskustvima, ljubavima i uspomenama.

Odlučna da preostalo vreme iskoristi na najbolji mogući način, Florens počinje da ostvaruje želje koje je godinama odlagala. Prvi put odlazi na pedikir, a zatim se odvažuje i na to da kosu oboji u plavo. Istovremeno, podstiče Rutu da preispita odluku o razvodu, poveravajući joj dugo skrivanu istinu o svom braku, koji je drugima delovao gotovo savršeno.

Dok se upušta u nova iskustva, Florens stiče prijatelje i unosi promene u živote ljudi koje susreće. Svojim postupcima i rečima prenosi im važnu životnu pouku: istinska sreća nalazi se u hrabrosti da živimo iskreno, otvorenog srca i bez odlaganja onoga što nam je zaista važno.

Prožet toplinom, suptilnim humorom i snažnim emocijama, po kojima je stvaralaštvo Elizabet Berg prepoznatljivo, roman Život: jedna ljubavna priča donosi nežan podsetnik da nikada nije kasno za promene, nova iskustva i male životne radosti. Bez obzira na godine i okolnosti, dokle god smo živi, imamo priliku da biramo kako ćemo živeti — a radost često dolazi onda kada se usudimo da život prihvatimo punim srcem.

Ovo nije knjiga o paklu.

Ovo je knjiga koja tvrdi da je pakao poredak sveta.

U Strindbergovom autobiografskom romanu Inferno (napisan na francuskom jeziku 1896-97. godine) zatičemo žestoku ispovest o ludilu, nauci, veri i kazni. To je knjiga u kojoj se znanje iz hemije pretvara u čistilište, ljubav u okultno znamenje, a patnja u jedini mogući dokaz postojanja nevidljive ruke.

Strindberg secira Boga, Lucifera, nauku, brak, telo i razum kao zapaljive supstance u opasnoj laboratoriji duše. Inferno je agonija čoveka koji gori od ambicije, krivice i otkrovenja, čoveka koji u svakom poniženju čuje presudu kosmosa.

Estrelju, poznatu kao Bleda, glad dovodi u madridsku javnu kuću. Njena izuzetna lepota i nevinost postaju predmet trgovine, dok ljubomorni verenik pokušava da je sačuva. Gazdarica Mari-Pepa, njen ljubavnik Badža i moćni markiz koji upravlja lancem bordela upliću se u sudbinu mlade devojke. U romanu Prostitutka španski naturalista Eduardo Lopes Bago prikazuje društvo u kojem siromaštvo, licemerje i novac povezuju aristokratiju i podzemlje. Potresna priča o iskorišćavanju, nepravdi, iskupljenju i osveti.

Pred vama je izbor pripovetki Šarlot Perkins Gilman, naslovljen po njenoj čuvenoj priči, koju mnogi smatraju remek-delom. Žute tapete su briljantna psihološka studija o depresiji, usamljenosti, patrijarhalnim stegama i ljudskoj krhkosti, u velikoj meri zasnovana na ličnom iskustvu. Mladu ženu, pod izgovorom da je leči, muž drži izolovanu u ogoljenoj sobi stare „amiti viljske“ kuće. Jedina dekoracija su oronule žute tapete, iz čijih šara vrebaju uznemirujuće puzajuće kreature. Jedna od prvih ali i najznačajnijih feminističkih knjiga, koju obožavaju i muškarci.

Neke tajne odbijaju da ostanu sakrivene.

Prošlost odbija da ostane zakopana. Sveto tlo naroda Sami zove na otpor.

Zavirite u svet Sami naroda (Laponci) kroz napet prikaz sukoba tradicije i korporativne pohlepe — u kom se očuvanje vekovnog uzgoja severnih jelena bori protiv razornog otvaranja rudnika — i otkrijte mračne, prećutkivane stranice švedske kolonizacije 17. veka, nasilno pokrštavanje i generacijski stid zbog kog su majke vekovima od svoje dece krile ko su i odakle potiču.

Ostavljena, trudna i sa slomljenim srcem, Majalis beži iz Dablina natrag u ledom okovani roditeljski dom u Laponiji. Ali umesto spokoja, dočekuju je tišina i gorke uspomene. Njena majka Maud je nedavno umrla, ostavivši iza sebe zaključane dnevnike koji razotkrivaju strašne porodične laži, potisnuti stid i davno skrivenu istinu o Majalisinom poreklu.

Dok preplašena pred izazovom samostalnog majčinstva pokušava da pripremi dom za svoje nerođeno dete, nad njenim zavičajem nadvija se opasnost. Pohlepna korporacija preteškom mašinerijom planira da raskopa svetu planinu radi otvaranja novog rudnika — direktno ugrožavajući vekovne rute seobe severnih jelena i opstanak naroda Sami. Majalis udružuje snage sa komšijama u bespoštednom otporu protiv industrijske pohlepe, shvatajući da ta ista planina već vekovima čuva krvavu tajnu.

Trka s vremenom u sadašnjosti prepliće se sa surovim 17. vekom i pričom o Nijeni. U doba kada su misionari spaljivali šamanske bubnjeve, otimali zemlju i mučenjem zatirali tradiciju starosedelaca, Nijena je na toj istoj planini prkosila moćnicima, spremna da plati najvišu cenu kako bi zaštitila svoju decu i obetve predaka.

Kroz dve brutalne, a dirljive sudbine, Majke pruža napetu i sočnu priču o mračnim porodičnim tajnama, generacijskim traumama i nepokornoj snazi majčinske ljubavi.

Knjiga predstavlja fascinantan i uzbudljiv spoj porodičnog trilera i istorijske drame, gde se kroz prepletene sudbine dve neumoljive žene razotkriva neispričana priča o drevnom šamanizmu, borbi naroda Sami za svetu zemlju i neukrotivoj snazi majčinske ljubavi.


„Blistavo lepa, silovita i višeslojna priča koja vas prodrma do same srži.“ — SVT

„Tina Harnesk piše sa neverovatnim žarom, stršću i silinom kakva se retko sreće.“ — Femina

Da li je zaborav greška uma ili jedini način da se preživi prošlost?

Povratak u zavičaj za arheologa Vahida Hamrasa pretvara se u noćnu moru. Rodno selo podeljeno je verskim ekstremizmom i starim mržnjama, a arheološko nalazište na kom radi postaje poprište krađe dragocenih starina i brutalnih ubistva. Kada policija usmeri istragu ka njemu, Vahid pokušava da rekonstruiše događaje, ali nailazi na sopstvenu amneziju — mračni lavirint potisnutih trauma, priviđenja i izmenjenih sećanja.

Smešten u turbulentni Alžir devedesetih godina, roman majstorski prepliće elemente kriminalističkog žanra i psihološke drame sa društvenom kritikom. Kroz motiv ukradenih artefakata, autor razotkriva kolektivne traume, uticaj kolonijalizma i večiti sukob između pamćenja i zaborava. U svetu gde nijedna uspomena nije nevina, čitalac mora sam sklapati slojeve istine.

Ovo izuzetno ostvarenje jedno je od najvažnijih dela novog talasa alžirske književnosti i našlo se u najužem izboru za Nagradu za arapski roman 2021. godine.

Abdelatif Uld Abdalah

(1988, Mostaganem – Alžir) istaknuti je savremeni alžirski pisac mlađe generacije koji stvara na arapskom jeziku. Po profesiji je arhitekta, što se često odražava u strukturi i detaljima njegovih narativa. Njegova ključna dela do sad jesu debitantski roman Van kontrole (2016), za koji je 2018. godine dobio prestižnu alžirsku nagradu „Ali Maaši” za mlade stvaraoce, Gizdanje (2018) i Hamurabijevo oko (2020), roman koji je 2021. godine ušao u uži izbor za Međunarodnu nagradu za arapski roman (IPAF). Uld Abdalah se ubraja u vodeće glasove novog talasa alžirske književnosti, mlađe generacije pisaca koji su se odmakli od isključivo istorijskih tema i uveli elemente psihološkog trilera i detektivske fikcije u savremenu arapsku prozu stvarajući takozvani arapski noar kao originalni prostor za postmodernističko promišljanje društvene i političke stvarnosti u arapskoj književnosti. Roman Hamurabijevo oko preveden je na italijanski i predstavlja prvo njegovo ostvarenje prevedeno na srpski jezik.

Ja sam Roman Monije – priča o nestajanju u doba kad sve ostaje zabeleženo
Dok se u romanu Deca su zakon bavila posledicama preteranog izlaganja dece na društvenim mrežama, u svojoj poslednjoj knjizi Ja sam Roman Monije Delfin de Vigan preispituje naš odnos prema tehnologiji, intimi i bliskosti.
Kroz knjigu nas vodi Toma, empatičan i dopadljiv lik, čiji se život preokrene kada mu nepoznata devojka ostavi svoj mobilni telefon i jednostavno nestane. Istražujući sadržaj njenog telefona kako bi shvatio ko je ona i zašto se rastala od predmeta koji nam je postao nezamenljiv, Toma u njenoj priči prepoznaje sopstvenu usamljenost, neprežaljene tuge i sve ono što je godinama potiskivao. Preko digitalnih fragmenata razvija prisnost sa osobom koju zapravo ne poznaje, nastojeći da razume zašto neki ljudi odluče da nestanu.
De Vigan nepogrešivo detektuje bolesti savremenog društva. Polazeći od pritiska stalne dostupnosti, roman otvara pitanja autentičnosti, iskrenosti i savremene povezanosti, podsećajući nas da je u svetu preplavljenom ekranima i digitalnim šumom saosećajnost i dalje jedini pravi put do drugog čoveka.

Francuska, šesnaesti vek: Kao naslednica aristokratskog bogatstva, Margarita je predodređena za život pun privilegija. Međutim, nakon što ostane bez roditelja, njen tajanstveni i nerazboriti staratelj Roberval ubrzano troši njeno nasledstvo a potom je prisiljava da pođe s njim na ekspediciju u nove francuske kolonije u Severnoj Americi. Usamljena i uplašena, Margarita se sprijateljuje sa slugom svog staratelja, i između njih se ubrzo razvija snažna privlačnost. No, kada njihov odnos bude otkriven, Roberval ih brutalno kažnjava i ostavlja na malom nenaseljenom ostrvu, bez nade za spas. Kako jesen prelazi u zimu a ostrvo sve više prekriva led, Margarita se iz sveta raskošnih haljina i bisera našla izložena na milost i nemilost prirode...

Inspirisan stvarnim životom heroine iz šesnaestog veka, roman Izola donosi nam vanvremensku priču o nadi, veri i neuništivoj volji za životom.

Kada četrnaestogodišnji Skipi, učenik prestižnog koledža u Dablinu, iznenada umre na podu jedne prodavnice krofni, niko ne ume da objasni kako je do toga došlo. Odgovor bi mogao da se krije u njegovom neobičnom prijateljstvu sa Ruprehtom van Dorenom, tinejdžerskim genijem opsednutim idejom da pomoću teorije desetodimenzionalnih struna otvori prolaz u paralelni univerzum. Ili je za Skipijevu smrt odgovoran Karl, problematični tinejdžer, diler droge i njegov ljubavni rival? A možda nešto zna i direktor škole, poznat kao Automator, šarmantan i neumoljiv čovek koji je rešio da od tradicionalnog koledža napravi ustanovu budućnosti.

Dok se komadići ove neobične slagalice polako spajaju, roman vodi čitaoca kroz svet adolescencije u kojem se naučna fantastika, crni humor i apsurd sudaraju sa mnogo ozbiljnijim pitanjima. Od kvantne fizike i drevnih irskih grobnih humki do bandži-džampa i poezije Roberta Frosta, priča neprestano skreće u neočekivanim pravcima, da bi se na kraju vratila onome što je zaista važno: koliko malo ponekad znamo o ljudima koji su nam najbliži i koliko često ne umemo da kažemo ono što bi trebalo.

„Skipi umire” je urnebesna ali istovremeno i potresna priča o odrastanju, prijateljstvu, ljubavi, izdaji i gubitku. To je roman o svetu koji odrasli pokušavaju da razumeju, svetu u kojem mladi ljudi tek uče kako da pronađu svoje mesto, ali i o onim retkim trenucima kada, uprkos svemu, uspevamo da pronađemo radost, bliskost i nešto nalik nadi.

Kada se senka nasilja nadvila na Kujudžakom, jedno detinjstvo zauvek je promenilo svoj tok. Alineke senke ne ostaju u prošlosti. Godinama kasnije, u malom svetu kojim vladaju tuđa pravila, ćutanje često govori više od reči, a nepravda se neprimetno uvlači u svakodnevni život. U takvom svetu jedan mladi čovek pokušava da pronađe svoje mesto i sačuva ono malo slobode koja mu pripada.

Naoružani kosilicama, đubrivom i Mocartom, trojica maleroznih baštovana kreću u svoju najvažniju misiju: da spasu poslednje dvorište od propasti. Kada ih slučajan susret s prelepom sopranistkinjom uvede u čudesnu „Mocartovu zonu“, počinje urnebesno i potpuno neočekivano putešestvije puno ljubavi, muzike i komičnih obrta.

Zaraziti se Mocartom je nadahnjujuća romantična komedija za sve koji veruju da se čak i iz najvećeg haosa može roditi nešto predivno.

Jurij Vitaljevič Mamlejev (1931–2015) predstavlja sasvim osobenu pojavu u ruskoj književnosti. Njegovo književno stvaralaštvo, koje počinje da se razvija još pedesetih godina XX veka, dugo je bilo dostupno isključivo u samizdatu, budući da njegova dela u Sovjetskom Savezu nisu mogla biti objavljivana. Razlozi za to, međutim, nisu bili političke, već pre svega estetske prirode.

Mamlejevljev stan u Južinskoj ulici u Moskvi postao je mesto okupljanja intelektualaca zainteresovanih za ezoterijska i okultna učenja, kao i za filozofiju tradicionalizma. Oko njega se formirao takozvani „Južinski kružok“, iz čijeg su intelektualnog i kulturnog okruženja proistekle brojne pojave i pokreti od značaja za rusku kulturu.

Godine 1974. Mamlejev je emigrirao i naredne godine proveo u Sjedinjenim Američkim Državama i Francuskoj. Kako je sam zapisao u svojim „Uspomenama“, jedan od osnovnih razloga njegovog odlaska bio je da svoju književnost predstavi široj publici. Na Zapadu, kao i u krugovima ruske emigracije, stekao je priznanje kao jedan od najznačajnijih i najoriginalnijih predstavnika nezvanične ruske književnosti.

Uprkos tome što je već bio afirmisan u Francuskoj, a prethodno i u Sjedinjenim Američkim Državama, Mamlejev se, nakon političkih promena koje su usledile tokom perestrojke, među prvima vratio u Rusiju. Tokom devedesetih godina i kasnije objavljena su gotovo sva njegova dela, uključujući i njegova filozofska spisateljska ostvarenja.

Roman „Lutajuće vreme“ prvi je roman koji je Mamlejev napisao nakon povratka u Rusiju. Kritičar Dmitrij Oljšanski ocenio ga je kao delo koje je „od skromnog pokušaja“ preraslo u „grandiozno remek-delo“, nazivajući ga i „knjigom koja se naslanja na Braću Karamazove“ i „možda prvim ruskim romanom posle Arhipelaga GULAG koji će biti popularan na Zapadu“. I Mamlejevljev biograf Eduard Lukojanov ističe ovaj roman kao svog trenutnog favorita među Mamlejevljevim delima. Sličan stav, kako se čini, deli i nemali broj savremenih čitalaca i književnih influensera.