UGRAĐIVANJE STRAHA

Dva državna službenika, govornik i majstor, prvi elegantan i slatkorečiv, drugi neotesan i mrzovoljan, pojavljuju se na vratima stana jedne samohrane majke koja živi sa svojim malim sinom. Pojavljuju se sa nalogom da ugrade u kuću strah, kao da je posredi plin, klima, kablovski internet ili neka slična uobičajena instalacija u svakom domaćinstvu.

Dijalozi, pridike o strahu i njegovoj poučnosti, ispresecani pričama, slikovitim pripovestima o tome kako je strah koristan za život (priča o majci koja odvodi svog sina u šumu i ostavlja ga tamo da ga pojedu vukovi, priča o silovanju jedne starice u jednoj pustoj gradskoj četvrti, o epidemiji izazvanoj nekim čudnim virusom, o jadnim siromasima koji pljačkaju ljude u javim prostorima, o biljki ljudožderki…) u osnovi čine sadržaj ovog dinamičnog romana, koji se po mnogim svojim karakteristikama, približava pozorišnom komadu. Situacija je vrlo jasna, sva tri dramska jedinstva su tu; prisutne su akcija, intriga, kriza, rasplet.

Očigledno je da se radnja romana odvija u Portugalu, ali se ove lokalne odredbe vrlo lako prevazilaze, te pitanja koja nam Zinkova naracija postavlja uzdižu ovu priču na globalni nivo, odnoseći se na savremeno društvo uopšte. Roman govori o sadašnjosti, o tome šta se dešava ovde i sada, o društvu u kome se strah širi sistematski, od kuće do kuće, od jedinke do jedinke, od građanina do građanina, koji ćuti i prihvata. Prihvata, jer ne želi da se protivi napretku, jer je dobar i želi dobro svima nama. A ugrađivanje straha je patriotski cilj, nešto što će doneti dobro svima. Doktrina, uterivanje straha, ućutkivanje štampe, ućutkivanje čitalaca, ućutkivanje glava koje misle.