"Prvi, najvažniji savet – zaboravite rečnike! Manite se pravopisa, jer vam za čitanje i razumevanje ove knjige neće pomoći. Biti dosledan, poštovati bilo kakav kanon, za ovu knjigu je smrtna kazna. Tri tužna tigra (TTT) nije roman, nego poziv na avanturu...
U jeku popularnosti strukturalističkih tumačenja i Ekove teorije 'otvorenog dela', nazivali su ovu knjigu antiromanom, metaromanom, romanom-reka, prvim (i gotovo jedinim, uz delimični izuzetak Kortasarovog romana Školice) otvorenim delom latinskoameričke književnosti... U više prilika – i u onoj jedinoj kad smo uživo razgovarali – GKI je podvlačio da TTT nije roman u tradicionalnom smislu kao što to nisu Sternov Tristram Šendi ili Džojsova dela Uliks i Fineganovo bdenje. Nije slučajno što GKI pominje upravo ove eksperimentalne knjige sa kojima TTT ima mnogo toga zajedničkog. 'Voleo bih da se ova knjiga shvati kao velika pisana šala (...). Latinskoamerička književnost pati od preterane ozbiljnosti, od pompezne visokoparnosti. TTT bi da raskrsti sa tom pretencioznošcu. Dosta više svetih krava!', rekao je GKI doslovno u jednom intervjuu.
Možda bi najbolje bilo videti TTT takođe kao jedno remek-delo pop-kulture u vreme kad je pop-kultura stvarno menjala svet... Kad su napisane velike eksperimentalne knjige (ne samo) latinskoameričkog buma – Školice, Razgovor u Katedrali, Terra Nostra, Jesen patrijarha, Bestidna noćna ptica i – najbolja od njih – TTT."
Branko Anđić
