KUĆA NA JEZERU

Ukrajina, 2022. godine. Dok se zemlja približava istorijskom preokretu, tri žene kreću na put koji spaja potragu za ljubavlju, slobodom, porodicom i jednim gotovo nemogućim naučnim zadatkom.

Jeva je biolog i samotnjak koji živi u mobilnoj laboratoriji i putuje širom Ukrajine pokušavajući da sačuva retke vrste puževa. Porodica želi da se skrasi i uda, ali Jeva već izlazi sa brojnim muškarcima. Njeni sastanci, međutim, nemaju mnogo veze sa romantikom. Ona upoznaje Zapadnjake koji dolaze u Ukrajinu u potrazi za navodno tradicionalnim suprugama i koristi taj neobičan svet kako bi finansirala svoj naučni rad.

U isto vreme, sestre Nastja i Solomija rade u rastućoj industriji romantičnih tura, glumeći potencijalnu nevestu i njenu prevoditeljku. Iza toga kriju sasvim drugačiji cilj. Tragaju za svojom nestalom majkom, poznatom aktivistkinjom koja se godinama borila upravo protiv takvih putovanja.

Njihove sudbine uskoro se ukrštaju i pretvaraju u neobično putovanje kroz Ukrajinu. Tri besne i odlučne žene, grupa otetih udvarača i Leviša, poslednji puž svoje vrste, kreću putem na kojem ništa ne ide po planu. A onda ruska invazija menja sve.

Poslednji primerak vrste je savremeni roman koji spaja crni humor, porodičnu dramu i društvenu satiru sa pričom o ženama koje pokušavaju da zadrže kontrolu nad sopstvenim životima u svetu punom očekivanja, stereotipa i političkih potresa.

Marija Reva kroz originalne junakinje i neočekivane situacije istražuje ljubav, identitet, žensku nezavisnost, porodicu i pitanje šta smo spremni da učinimo da bismo sačuvali ono do čega nam je zaista stalo. Smešten u savremenu Ukrajinu, roman intimne sudbine svojih junakinja povezuje sa velikim istorijskim događajima, stvarajući neobičnu, inteligentnu i emotivno snažnu priču.

To je knjiga za čitaoce koji vole nekonvencionalne romane sa upečatljivim likovima, britkim humorom i snažnim društvenim kontekstom.

Ovaj roman je biografija, autobiografija, roman putovanje, roman toka svesti, psihološki roman, a ispričan je kroz vrtoglavu spiralu događaja, likova, dubokih preispitivanja i intimnih patnji, u gustom prepletu misli, osećanja i dubokih potreba jednog junaka iz XIX i drugog iz XX veka – Fjodora Mihajloviča Dostojevskog i samog Leonida Cipkina, lekara po struci i izuzetnog poznavaoca stvaralaštva Dostojevskog i njegovog rastrzanog života. Ovo delo je i svojevrstan prikaz, više utisak, o ruskim književnicima polovinom XIX veka, i o najpoznatijim disidentima sedamdesetih godina XX veka. Jezička i sintaksička sredstva kojima se Cipkin služi izvanredno prate njegovu priču i svedoče o izuzetnom književnom daru, pronicljivosti i senzibilitetu, koje nažalost više nije imao prilike da iskaže: samo nedelju dana pošto mu je roman prvi put objavljen, u Sjedinjenim Državama, Leonid Cipkin je preminuo u Moskvi, u Sovjetskom Savezu iz koga mu nikada nisu dozvolili da ode, gde nije mogao da objavljuje niti da radi. Srce mu je stalo na njegov 56. rođendan 1982. godine.

Natali je tradicionalna Amerikanka, influenserka koja živi na farmi kako se nekad živelo: šarmantna seoska kuća, muž zgodni kauboj, šestoro dražesne dece; jutra im počinju tako što ona veselo skuplja jaja dok muž pomuze kravu. Pa šta ako iza tih savršenih kulisa postoji armija dadilja i asistenata? Ono što osam miliona Natalinih pratilaca ne zna, ne može im ni naškoditi, zar ne? Sve do jutra kada se probudi u devetnaestom veku u životu koji nije njen. Njenu kuhinju greje pucketava vatra umesto struje, njena deca su prljava i čudna, a od nje se očekuje da cepa drva i pere odeću na ruke dok joj prsti ne prokrvare. Je li ovo nekakav surovi rijaliti šou? Putovanje kroz vreme? Ili je Bog testira? Vrlo brzo Natali shvata dve stvari: ovo nije njen lep život i mora da pobegne svim sredstvima.

Istraživač Noel Evart Odel, sa ostrva Vajt, otkrio je na vrhu Mont Everesta fosil majušnog Leuntorocita, morske životinje stare više od četiri stotine i pedeset miliona godina, čiji se život okončao onoga dana kada je tektonska usna poljubila nezasita usta indijskog potkontinenta.

U nekom drugom registru, istraživač Nikolas Fleming pronašao je potopljeni grad Pavlopetri, koji je više od pet hiljada godina pod vodom, ali su ipak njegova gluva zvona ostala netaknuta, kao njegova utopljena groblja, otisci kolena na daskama u crkvi na kojima se kleči…

To su otisci vremena, drage moje dame i gospodo, kao i draga moja deco. Ostaćete razočarani ako Vam to budem rekao, ali ja sam proveo sve ove godine lažući. Ali, u uzroku ove laži leži razlog zbog kojeg sam ja danas ovde.

(odlomak iz romana)

Kada mu je dijagnostikovano ozbiljno srčano oboljenje, jedan mladić odlučuje da napiše Knjigu svog života – i to da je napiše, bukvalno, srcem. Treba mu trideset godina da završi ovaj poduhvat, gladujući, trpeći nemaštinu i živeći na kredit, čekajući da izmiri dugove kad Knjiga bude objavljena. Čim je završi, šalje stranice iskucane na pisaćoj mašini svom izdavaču, a on ih nikad ne dobija. Očaj vodi pisca i njegovu ženu, njihove prijatelje i komšije u grozničavu potragu po svim poštanskim ispostavama na svetu, sve dok izdavač ne obznani da je konačno primio knjigu. Samo što to nije bila Knjiga… Tada počinju da pljušte knjige potpisane imenom pisca i narod počinje da čita neobuzdano, pretvorivši čitanje u fenomen na globalnom nivou. - Knez Wratcharsky

Četrdeset i kusur godina nakon 1974. Republika Kipar odlučila je da identifikuje kosti pacijenata psihijatrijske bolnice Atalasa, koji su poginuli tokom turskog bombardovanja ustanove. Međutim, pojavila su se mnoga pitanja. Da li su njihovi rođaci još bili živi kako bi dali krv na analizu? I ako jesu, da li bi želeli da učestvuju u tome? Mnogi dugogodišnji stanari bili su napušteni i zaboravljeni u psihijatrijskoj bolnici, čak i od svojih najbližih, kao posledica društvenih predrasuda tog vremena. A čiji bi se identitet utvrđivao? Osobe pre njenog zatvaranja ili posle? Neki od pacijenata, sopstvenom logikom i pod teretom svojih problema, sami su sebe lišili identiteta.

Roman govori o životu unutar psihijatrijske bolnice tokom decenije koja je prethodila (1964–1974), oslikava tu drugu mikrozajednicu, u kojoj se, pod drugačijim uslovima – između ludila i onoga što se smatra razumom – ogledaju i prelamaju sve pojave šireg društvenog okvira: ljubav, dobro, zlo, politika, mir, rat.

Jedna nevidljiva nit razdvaja ta dva polja, razum i ludilo, dok prolaze godine te sudbonosne decenije, a naši junaci lebde iznad nje. Uostalom, u tim godinama se odigravaju izuzetno važni događaji i njihove krajnje manifestacije pojavljuju se kao presudno raskršće 20. veka – na Kipru, u Grčkoj, u svetu.

Alisa više nije dete. Dok odrasta, sve češće je zaokupljaju pitanja o budućnosti planete i opstanku čovečanstva. Zašto ljudi ratuju? Zašto uništavaju Zemlju, životinje i prirodu? Možemo li, uprkos svim našim razlikama, naučiti da živimo zajedno, a da ne uništimo svet u kojem živimo? I da li je takav svet uopšte moguć?

U potrazi za odgovorima, Alisa će zakoračiti u čudesni svet ideja i putovati kroz vekove i civilizacije, upoznajući neke od najuticajnijih filozofa i mislilaca svih vremena — od Sokrata do Konfučija, od Epikura do Bude. Posetiće Platonovu pećinu, pratiće Hipatiju ulicama Aleksandrije, zaplesati sa Rusoom i razgovarati sa Dekartom, Ničeom, Frojdom i mnogim drugima.

Sa dnevnikom ispunjenim mislima i citatima, Alisa će postepeno otkrivati kako su se kroz istoriju menjale ideje o čoveku, svetu i smislu života. A kada se vrati u svoje vreme, biće spremna da se suoči sa izazovima koji nisu samo njeni — već pripadaju svima nama.

Od Akropolja u Atini do obala Ganga, od Sinajske pustinje do salona prosvetiteljstva, Rože-Pol Droa vodi nas kroz istoriju filozofije u romanu koji na uzbudljiv i pristupačan način istražuje velike ideje i pomaže nam da bolje razumemo svet u kojem živimo.

Glavna junakinja Magda raste sa bratom, ocem alkoholičarem, submisivnom majkom i dominantnom bakicom u starom trosobnom stanu u malom gradu na istoku Slovačke. Radnju uokviruje sahrana majke i to je okidač za neprekinutu struju uspomena. Ove uspomene predstavljaju jednu namerno haotičnu i nesavršenu hronologiju u kojoj neiskusan čitalac lako može da se izgubi. Priča teče u naizgled nezavršenim složenicama čiji je zadatak da čitaoca sve vreme drže u stanju blage napetosti i ne ostavljaju momenat za predah. Magda prolazi kroz detinjstvo, odrastanje, starenje, hrabro nosi svoje ožiljke, razbijena kolena, mokre papuče, kroz devedesete godine, komšiluke, kafane, obdaništa i škole, uz Mariju Kalas i – jednu Bakicu. Obična slovačka porodica. Priča izrečena u jednom dahu, skoro ispljunuta. Bez konkretnih početaka i bez jednoznačnih srećnih završetaka. Bez završetaka. Ivana Gibova je napisala knjigu o prećutanom i tradicionalno prihvaćenom porodičnom nasilju, neizgovorenoj hijerarhiji, o zavisnostima. O potrebi da se sazre prebrzo i pobegne, ali istovremeno o nemogućnosti da se postane zapravo i stvarno odraslim. O jednoj porodici kakvu svako od nas poznaje. O porodici kakvoj su kod nas sva prava zagarantovana. Tradicionalnoj i nikakvoj drugačijoj.

Bestseler Sunday Timesa
Porodična saga za 21. vek

Porodica Flin je sve samo ne obična.

Ketrin i Bad pokušavaju da održe brak koji se raspada, dok njihove tri ćerke svaka na svoj način klize u haos: Abigejl izlazi sa mladićem poznatim kao Gari Genocid, Luiza vodi tajnu prepisku sa onlajn teroristom, a najmlađa Harper tvrdi da neko – ili nešto – nadgleda njihov mali grad.

Kada Harperova opsesija misterioznim brodskim kontejnerom počne da razotkriva tragove mnogo veće kriminalne priče povezane sa moćnim milijarderom Polom Alabasterom, porodične svađe odjednom postaju najmanji problem. Flinovi se nalaze usred opasnosti koja bi mogla da ih potpuno rasturi – ili konačno ponovo poveže.

Ispričan kroz više glasova, Izgubljena jagnjad je brz, nepredvidiv i crnohumoran roman o porodici koja se voli čak i kada jedva podnosi samu sebe. Medlin Keš spaja porodičnu dramu, društvenu satiru i elemente trilera u priču punu apsurdnih situacija, neobičnih likova i iznenađujuće mnogo nežnosti.

To je roman za čitaoce koji vole disfunkcionalne porodice, britak humor, ekscentrične junake i priče koje iza haosa kriju mnogo srca.

„Stil Medlin Keš nosi melodiju duboko ukorenjene empatije i suzdržanog apsurda.“
– Washington Post

„Samouvereno i razigrano!“
– Boston Globe

Nežna i neodoljiva priča o plišanom medvediću sa velikim srcem.

Ovo je priča o plišanom medvediću rođenom davne 1921. godine u Batu, kada mu je Alis Šeridan prišila drugo oko, ali i sakrila u njega tajnu. Tako počinje neverovatno putovanje Henrija N. Brauna kroz burni dvadeseti vek, ispunjen ratovima i mirom, gubicima i novim počecima, nadom i razočaranjima. Kroz Evropu, kroz ljudske sudbine i istorijske prekretnice, Henri svet posmatra očima mede, ali ga razume srcem koje nikada ne prestaje da voli. Za njega, nežnog i inteligentnog, tišina nikada nije predstavljala prepreku. Iako ne može da govori ni da se pomera, on zna da ljubav ima svoj jezik – onaj u kojem su reči suvišne, a najvažnije poruke izgovaraju se srcem. Prelazeći iz ruke u ruku, od deteta do deteta, on uči svakog koga sretne da za ljubav, ponekad, nisu potrebne reči.

„Saosećanje, nežnost i humor izdvajaju ovu neobičnu priču i čine je toplom i dirljivom sagom.“ – Publisher's Weekly

Pre nego što je napisala priču o Henriju N. Braunu, Ane Helene Bubencer objavljivala je knjige pod dva različita pseudonima – Ameli Fihte i Lena Frej. Čudesni život mede Henrija je njen prvi roman objavljen pod sopstvenim imenom.

Ane Helene Bubencer studirala je skandinavistiku, anglistiku i germanistiku u Frajburgu i Oslu, a nekoliko godina radila je kao urednica u izdavačkim kućama. Živela je u vinogradu na obali reke Mozel, gde je radila kao samostalna književnica i prevoditeljka, a takođe je moderirala književne događaje sa skandinavskim autorima. Preminula je od ALS-a u jesen 2022. godine.

Topla priča o iskrenoj naklonosti, moći japanske kuhinje kao jezika srca i sreći koja se rađa iz jednostavnih stvari i neočekivanih susreta.

Juko je promenila mnogo prezimena i mnogo porodica. Još kao dete ostala je bez majke, selila se iz jednog doma u drugi, ali se nikada nije osećala usamljeno. Svaki put, neko je kuvao za nju, dočekao je pod svojim krovom, pokazao joj da ljubav može imati različite oblike. Ali kada se Juko zaljubi i odluči da se uda, suočava se sa problemom: njen poslednji otac ne odobrava veridbu.

Pre nego što kaže „da“, Juko želi da ga po svaku cenu ubedi da je muškarac kog je izabrala pravi i zato kreće na putovanje kroz vreme, rešena da poseti sve svoje porodice i dobije blagoslov od svake od njih. Ovi susreti doneće joj neočekivana otkrića i pomoći će joj da se suoči sa svojim osećanjima i otkrije istinu o svojoj prošlosti.

„Sugurno će biti hit među čitaocima isceljujuće proze. Ovaj šarmantni japanski roman odiše toplinom, a svojim humorom i dobrotom oduševiće širok krug čitalaca.“ – Library Journal

„Predivna, nežna, topla i nadahnjujuća priča o radosnom putovanju jedne devojčice kroz težak život ka ispunjenju i unutrašnjem miru. Ona je oličenje istrajnosti pred nedaćama i optimizma uprkos svim životnim izazovima.“ – Reading the West


Japanski književni fenomen. Ovaj roman osvojio je prestižnu nagradu Japan Booksellers' Award i adaptiran je u veoma popularan japanski film.

O autoru:

Maiko Seo je rođena u Osaki 1974. godine. Počela je svoju književnu karijeru 2001. godine, i od tada je objavila nekoliko priznatih romana. Njena dela prevedena su na nekoliko jezika i adaptirana su u nekoliko filmova i serija.

Rođena u Beču 1905. godine, Ester Naht prolazi kroz teške životne udarce već u najranijem detinjstvu. Nakon gubitka oca tokom puta za Ameriku, po dolasku u Portland ostaje i bez majke, koja strada kao žrtva antisemitizma. Potpuno sama, Ester završava u sirotištu doktora Larča. Usled duboko ukorenjenih predrasuda i nedostatka jevrejskih porodica u Mejnu, čini se da joj je sudbina odvojenosti od doma i porodice unapred zapečaćena.

Prekretnica nastupa u njenoj četrnaestoj godini, kada je usvaja porodica Vinslou — ugledni dobročinitelji iz Nove Engleske vođeni uverenjem da su ljudskost i dobrota iznad bilo kog porekla. Uz njih Ester konačno spoznaje toplinu i pripadnost, ali unutrašnji poziv za otkrivanjem sopstvenih korena odvedi je natrag u Beč. Kroz olujna istorijska previranja, njen životni put nastavlja da se oblikuje sve do Jerusalima 1981. godine.

Kraljica Ester je dirljiva i raskošna priča o tome da pravu porodicu ne čini uvek krvna veza, već oni koji nam pruže ruku kada nam je najteže. Džon Irving još jednom potvrđuje svoj status virtuoznog pripovedača, stvarajući delo prožeto emocijama, moralnom složenošću i prepoznatljivim humorom.

„Raskoša i melanholičan roman obogaćen mračnim humorom, dubokim saosećanjem i dikensovskim omažima. Irving maestralno spaja moralnu složenost i emocionalnu istinu u delo koje se ne zaboravlja.“ — Booklist

„Priča ispunjena neponovljivim likovima, vrhunski ispričana i prožeta beskrajnim razumevanjem za ljudsku sudbinu.“ — NPR

Knjiga Staza paukovih gnezda Itala Kalvina postavlja sasvim jednostavno pitanje: koliko ste često probali da rat posmatrate očima deteta?
U vremenu u kom su sukobi postali titrajuće slike na ekranima, Staza paukovih gnezda Itala Kalvina vraćaju nas na mesto gde je sve mnogo bliže, sirovije i neshvatljivije. Tamo gde odrasli vode svoje beskrajne sukobe, a deca pokušavaju da im pronađu smisao.

No, pročitate li ovaj roman, videćete da se ipak nije puno toga promenilo od Drugog svetskog rata. Da su se odrasli uvek delili, po kafanama i na bojištima, u partizanskim četama ili protiv njih, da su se gložili među sobom samo zato što, po shvatanju jednog malog dečaka Pina: drugog razloga nije moglo ni biti, sem što su bili odrasli.

Možemo vam mi reći i da je ovo jedan od prvih romana italijanskog neorealizma, da sa sobom nosi ideje promene i drugačijeg odnosa prema svetu i ratu koji mu prethodi, da stoji postojano uz filmove De Sike i Viskontija, da Pin jednako luta među velikima kao i svi mali ljudi, ali vam to ništa neće značiti ukoliko niste spremni da prihvatite da i vi živite u svetu u kom ne možemo naći put do paukovih gnezda i da ih još jedino čitanjem možemo i tražiti.

O autoru

Italo Kalvino (1923–1985) bio je italijanski pisac i novinar. Pisao je romane i priče, a bio je i angažovani intelektualac. U svoja dela uključivao je različite ideje pozajmljene iz prirodnih nauka, semiotike, strukturalizma i lingvistike. Kalvinova privrženost svemu što je jednostavno, nekonvencionalno, neracionalno, ispoljilo se i u načinu pripovedanja. On nikada ne insistira na moralističkom kontekstu, nije didaktičan ni deklarativan, tako da filozofiji i moralu, koji tvore pozadinu njegovih književnih ostvarenja, daje maštovitu, narativnu formu.

Dobitnik je mnogih književnih nagrada i priznanja, bio je predlagan i za Nobelovu nagradu.

Najvažnija dela su mu Palomar, Kosmikomike i Ako jedne zimske noći neki putnik.