SNEG SVETOG PETRA

Beleška o piscu i delu

Sneg Svetog Petra treći je roman Lea Peruca (18821957) koji se pojavljuje pred našim čitaocima. Prilikom prvog objavljivanja, 1933. godine, prošao je slabo u poređenju sa njegovim ranijim bestselerima: nakon dolaska nacista na vlast, sve knjige Perucovog izdavača Zolnaja (Zsolnay) proglašene su nepoželjnim za distribuciju u nemačkim knjižarama, čime je krug njegovog čitalaštva uglavnom sveden na Austriju. Ponovnu recepciju doživeo je, zajedno sa ostalim Perucovim romanima, tek krajem osamdesetih godina prošlog veka. To je svakako šteta, jer se Sneg Svetog Petra bavi različitim temama koje su bile izuzetno aktuelne u doba njegovog nastanka, ali i decenijama kasnije, a motiv nagovešten u naslovu gotovo je vizionarski iskorišćen. Kasniji romani, od Švedskog konjanika do posthumno objavljenog Leonardovog Jude, nisu se bavili savremenim trenutkom.

***
U Snegu autor eksperimentiše ukrštajući različite književne tehnike i žanrovske elemente: slično kao i u nekim ranijim delima, Od devet do devet i Majstoru Sudnjeg dana, Peruc ovde virtuozno koristi lik nepouzdanog pripovedača, tako da se kroz nagoveštaje pružene u tekstu mogu izgraditi dva protivrečna čitanja romana – jedan u duhu psihološke fantastike, a drugi na granici sa naučnofantastičnim žanrom. Pažljivom čitaocu neće promaći trenuci kolebanja niti česte protivrečnosti u Ambergovom izveštaju, kao ni lajtmotivska upotreba određenih detalja – od pominjanja Zimske bajke preko nabavke autoklava do najvažnijeg, ponovnog iskrsavanja pitanja „Zašto vera u Boga nestaje sa ovoga sveta?“ koji pojačavaju pretpostavku da se radi o košmarnom snu. S druge strane, zaplet tog košmara je i suviše detaljno i logično razrađen da bi se tek tako odbacio.
Peruc, naime, opisuje donkihotski pokušaj barona fon Melhina da povrati religiju u savremeni svet. Baron pritom koristi čisto naučne metode: pokušava da sintetizuje ključni sastojak ražane glavnice, koji smatra neizostavnim pokretačem verskog zanosa kod ljudi, i da njegovu delotvornost isproba na svojim seljacima. Ne iznenađuje što je Peruc za baronove opite odabrao upravo ražanu glavnicu, iz koje je Albert Hofman nekoliko godina kasnije sintetisao lizerginsku kiselinu, potonji LSD – halucinogeni efekat ove gljive bio je poznat odranije, a zametak ideje o njenoj vezi sa verskim pokretima nalazimo već u Perucovom ranom romanu Od devet do devet.
Ovde, međutim, nije kraj Perucovoj veštoj konstrukciji niti njegovoj dalekovidosti: tako, baron planira da upravlja veštački probuđenom verom u Boga i da za novog nemačkog cara kruniše dalekog, nepoznatog potomka Fridriha II. Izbor ovog srednjovekovnog vladara i čitav niz antimodernih ideja koje baron zagovara zapravo živo podsećaju na ideje Štefana Georgea i njegovog kruga, a pre svega na Ernsta Kantorovica i njegovu uticajnu i popularnu biografiju Fridriha II. Tim putem Peruc prikriveno kritikuje kult ličnosti sa gotovo mesijanskim crtama, koji je tridesetih godina bio u oštrom usponu. Dok se u samom romanu kao nova vera našeg doba otvoreno imenuje samo „prevrat“, a pod uticajem droge seljaci postaju vatreni komunisti, i potpuno prećutkivanje druge ideologije koja je u tom trenutku uveliko ovladala Nemačkom poput verskog ludila – bilo je dovoljno indikativno za Perucove savremenike koji su umeli da čitaju između redova.
Iako idejno izuzetno „gusto“ i složeno štivo koje nagrađuje i ponovno čitanje, Sneg Svetog Petra istovremeno je pitak i uzbudljiv roman koji svojim čitaocima nudi vešto uklopljene crte različitih žanrova i, pomalo neočekivano, ljubavnu priču koja sve vreme treperi na granici između trivijalnog i tragičnog, u skladu sa dvostrukošću čitavog teksta.

Tijana Tropin