SAVELIJEVI DANI

Zatekavši u svom poštanskom sandučetu tekst s nazivom „Savelijevi dani“, po navici sam pokušao da pogodim o čemu govori. Asocijacije su išle u dva pravca – u pravcu istorijske i u pravcu seoske proze. Imaju li se u vidu „Dani Turbinih“, pre će biti – istorijske. Ispostavilo se da je roman o mačku. Posle nekoliko prvih pasusa, već nisam mogao da se odvojim od čitanja. I stvar uopšte nije bila u mačku (mačke beskrajno volim), već u odlikama samog teksta. U njemu nije bilo ničega od onog što obično odlikuje pisce početnike – ovde je zvučao moćan, spokojan glas majstora.
Vlasnik toga glasa je Grigorije Služitelj, glumac Studija pozorišne umetnosti.

Kada sam docnije pretpostavio da to, verovatno, nije njegov prvi roman, odgovorio je da je – prvi. Eto, ima na polju pozorišne umetnosti i toga. Ne znam kako je to moguće.
Uostalom, ovde nije u pitanju tek studio – Ženovačovo pozorište. On ima osobeno uho za književnost. Veći deo predstava Sergeja Vasiljeviča zapravo su dramatizacije književnih tekstova. Nisam baš uveren u to da će ovo pozorište u punom sastavu ući sutra u rusku književnost, ali sama činjenica da je autor „Savelijevih dana“ odande – jeste simptomatična. Glumci i pisci veoma liče: i jedni, i drugi glume nečiji život. Različito, ali glume. Pisci se zavlače u kožu vojnika, frizera, predsednika – i privremeno postaju i jedan, i drugi, i treći. U svakom tekstu koji pišu, prinuđeni su da igraju apsolutno sve uloge. Njihova igra prestaje s tačkom stavljenom u tekstu. Kod glumaca, naprotiv, ona počinje upravo u tom trenutku. Pisci su troma bića, s jakim nepostavljenim glasovima. Gestovi su im bezvredni. Svesni toga, oni nerado čitaju svoje tekstove u prisutstvu glumaca. Škrtim scenskim sredstvima (spušten pogled, podignuta obrva) glumci saopštavaju piscima svoje mišljenje o njihovim interpretatorskim osobinama.
Ujedno, ni pisanje tekstova od strane glumaca nije baš naročito raširena pojava. Glumci znaju da će u takvim slučajevima pisci, bez obzira na oskudnost mimike, uvek pronaći u sebi izraz nekakve vedre tuge. Jasno razgra ničenje sfera delatnosti jeste uslov simbioze pisaca i glumaca.
Ali biva i tako da se talentovani glumac i talentovani pisac sjedinjuju u jednoj ličnosti. I tada oba dara počinju da delaju zajenički, pojačavajući i negujući jedan drugog. Tako se desilo kod Grigorija Služitelja. Kao stručnjak za književnost, ne napuštam pokušaje da objasnim rađanje pisca u punoj stvaralačkoj zrelosti. Mogao bih da pretpostavim da izgovaranje dobrih tekstova sa scene vaspitava književni stil u čoveku – nezavisno od toga piše li on ili ne. Ali (ne kao stručnjak za književnost) mislim da istinski dar zapravo nema objašnjenja.
Mačke nisu nova tema u književnosti. Neću nabrajati sve one koji su pisali o ovim drevnim i neprikosnovenim životinjama, iako ih evidentiram u mislima. Neću takođe govoriti ni o tome da se iza mačaka svaki put naziru ljudi, i čak neću spomenuti oneobičavanje po Šklovskom. Reći ću samo to da su Služiteljevi junaci – ma ko bili, mačke ili ljudi – pravi. Usamljenici i patnici, oni koji se smeju i koji vole. Ljubav u ovom romanu zaslužuje posebne reči. Ona je – tako se nekako desilo – platonska. Najuzvišenija od svih ljubavi. Čitajući „Savelijeve dane“, shvatao sam kako me pohodi misao o tome da je u ovom romanu autor postao istinski mačak. Zanimanje nekarakteristično za žitelja prestonice, može se reći – egzotično, ali za pisca – veoma važno. Svojim romanom autor je dokazao da od sada može da se preobrati u bilo koga, a mi, koji sedimo u parteru, mi ćemo, zadržavši dah, pratiti njegova preobraćanja.
Plakaćemo i smejati se. I radovati se tome što se u našoj književnosti pojavio ovakav Savelije.
Pa, i ovakav Grigorije, naravno.