ROMAN

Vladimir Kazakov je rođen u Moskvi, u porodici ruskog, jermenskog i poljskog porekla. Isključen iz vojne škole 1956, izbačen s Pedagoške akademije 1958, radio na Čukotki i Kolimi na manuelnim poslovima. Od 1965. posvećuje se pisanju. Stvara u duhu ruske avangarde i književnosti apsurda, pod uticajem Hlebnjikova, Harmsa i Vedenskog, sa zaumnim ekskursima i eksperimentalnim žanrovskim spajanjem poezije, proze i drame. Čitanje Vladimira Kazakova otkrivanje je posebnog sveta nastalog iz autorove jezičke mašte – čudesnog, bajkovitog, iluzionističkog, efemernog, starovremskog, fantazmagoričnog, lirskog.

Moji susreti s Vladimirom Kazakovom prva je njegova objavljena knjiga, 1972 u Nemačkoj. Tekst se sastoji od niza proznih i dramskih minijatura, u duhu poetike futurizma.

„U čitaočevoj mašti se pojavljuje svet koji potiče iz piščeve uobrazilje, te samim tim stvara sopstvene norme i pravila spoznaje. U tom svetu najčešći motivi su noć, zvezde, kiša, vazduh, usamljenik, vrata, prozor, ćutanje, smrt. Kazakov zapravo pokušava da skrene našu pažnju bukvalno na svaku reč, da nas natera na sporo čitanje, razmišljanje i osluškivanje, da nas oslobodi od ustaljenog i očekivanog u književnom pripovedanju za novi doživljaj – doživljaj njegovog sveta.- Iz pogovora Kornelije Ičin

Prvi put sam ga video, mislim, 1956. godine. Poznanstvo se dogodilo potpuno slučajno. Mene zamalo da udare nečija kola. Vladimir Kazakov, koji se zatekao odmah pored, na vreme me povuče za kaput. Pogledao sam i video mladog čoveka od jedno osamnaest godina. Upoznali smo se i počeli da se viđamo. Kod njega mi se posebno dopadala sposobnost da sluša. I ja sam više voleo da slušam nego da govorim. Eto, on i ja smo sedeli i slušali jedan drugog. Onda je on iznenada nekuda nestao. Jedni su govorili da je na Kubanu. Drugi da je na Donu. Nakon nekoliko godina neočekivano se pojavio i nije bio sam, već sa ženom, Estonkom. Ona je predavala, mislim, muziku. Zbog toga nismo mogli da se viđamo često, a s vremenom smo skroz izgubili jedan drugog iz vida. Gde li je sada? Priča se da je Vladimir Kazakov ponovo na Donu. Ali sve je to tako neodređeno! Sećam se, jednom mi je rekao: Eto, videćeš, umreću pre tebe. Ko će ga znati.

Roza Leticija, neponovljiv, živopisan i upečatljiv ženski lik, u središtu je uzbudljive pripovesti o bogatoj milanskoj porodici koja je najburnije trenutke svoje istorije zabeležila na prelazu dva veka, u Severnoj Italiji i Americi. U trenutku kad odluči da uzde poslovnog carstva prepusti svojoj unuci Gloriji, Roza Leticija joj otkriva i uzbudljivu, bolnu i slavnu prošlost svoje porodice. Senka rodoskvrnuća, stvaranje industrijske imperije iznikle na velikoj prevari i ogromnoj upornosti, krvave boje rata, blistavi svet mode, ljubavna čežnja i neizrecive tajne moćnika udahnuli su život ovoj romantičnoj i snažnoj priči vrtoglavog ritma.

Penelope i Andreu povezuje osamnaest godina braka rođenog iz velike ljubavi i troje komplikovane, ali i divne dece. Ipak, umorna od njegovih nevera, sebičnosti i površnosti, Penelope odlučuje da napusti Andreu i suoči ga s problemima koji predstavljaju njenu svakodnevicu. Time će možda uspeti i da spase njihovu vezu...

Zaumni roman u duhu Harmsa i proze apsurda

Nadomak Milana, u prelepoj vili okruženoj parkom, žive tri pokolenja ugledne i imućne porodice Kantoni. Savršenstvo udobnog i naoko skladnog života samo je privid. Pod mirnom površinom kovitlaju se virovi nepomirljivih sukoba, netrepeljivosti i ludila. No nepisano pravilo porodice Kantoni je da se o mukama i nevoljama ne priča. Svako će svoje zakopati u dubini srca i živeće s njima onako kako mora i može. A onda jednog dana na tu živopisnu scenu stupa zanimljiva i jednako zagonetna Francuskinja. Savršena supruga, brižna majka i poslovna žena, Francuskinja Leoni savršeno se uklopila u običaje porodice Kantoni, toliko da i sama krije tajnu, koja je svake godine, na dan zimske kratkodnevnice, vodi u jednu ljupku varoš na jezeru Komo.