ROMAN

Pred vama je još jedno Dazaijevo mračno, ali istovremeno zanosno delo, puno humora, za sve one koji su sa uživanjem čitali romane Nečovek, Učenica, Pandorina kutija i druge.

Drugi svetski rat do srži je potresao Japan. Bitka je izgubljena, a američke snage su okupirale japansko tlo. Mladić po imenu Risuke, poznatiji pod nadimkom Ševa, prinuđen je da izgradi svoj život ispočetka nakon što se razboleo od tuberkuloze. Roditelji ga šalju u sanatorijum zvan „Dođo zdravlja“, gde se prepliću ljubavi, intrige, i interesi.

Priča o Jozou Obi nije gotova. Šta je u romanu Nečovek laž, a šta istina? Gde se krije pisac? Ludino cveće pripoveda o Jozoovim danima provedenim u primorskom sanatorijumu i pruža odgovor na to pitanje.

Kao mladić od oko 25 godina, važio je za poseban slučaj u pomenutoj ustanovi, gde se oporavljao nakon prvog pokušaja samoubistva, kao jedini preživeli od dvoje mladih, koje je policija izvukla iz mora. Dazai je, u stvari, 13 godina ranije (1935), pre Nečoveka, napisao još jedan kratak roman o svom, tada još nepoznatom, osetljivom i ženstvenom junaku.

Dok u Nečoveku, pisac prodire u najmračnije uglove ljudske svesti, u ovoj noveli ismeva te iste emocije: ludosti i teškoće u mladosti, ljubav, samomržnju i depresiju. Zbirka Ludino cveće je ujedno i mračno i duhovito delo, i pravi je biser u majstorskom opusu Osamu Dazaija.
Pored ovog kratkog romana, zbirka sadrži još šest pripovedaka savršno uklopljenih u celinu („Igračke”, „Bog laži”, „Lapot”, „Osam pogleda na Tokio”, „Novčanica”, „Čekićanje”) koje prate Dazaijev život od najranijih dana, pa sve do posleratnog perioda.

„Dobro, dosta više. Nije lepo sebe zajebavati. To dolazi od slomljenog ponosa. Zabijam klin u svoje telo pre nego što iko drugi stigne da to uradi. To je kukavički. Moram postati iskreniji. Skromniji. Jozo Oba. U redu, smejte se. Mačka koja se pretvara da je lav. Ko me provali, provali me. Ima i boljih imena, ali nisu za mene. Šta, da se nazovem – ja? Pa zar vam nisam napisao roman na proleće gde se isto zovem ja?“

Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piš-čev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji.

Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936) nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je ste-kao ugled vesnika novog senzibiliteta. Objavio je tri kraća romana: Novi Hamlet, Trči, Melos!, Cugaru, u kojima se ukrštaju antičko doba i savremena istorija, Istok i Zapad. Njegov poslednji roman Nečovek (1948) posvećen je agoniji otuđenog čoveka.

Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. „Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim”, razmišlja ona.

Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: „Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem”, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici...

Učenicu su poredili sa Lovcem u žitu, a paralele između ta dva dela su očigledne. Za glavnu junakinju iz Učenice koja posmatra svet oko sebe, skoro sve je depresivno (ona bi možda rekla „bezvezno”), od njenog sakatog psa („Ne mogu da podnesem koliko je jadan i bedan, i zbog toga sam okrutna prema njemu”), do prijateljica njene majke...

U japanskoj modernoj književnosti teško će se pronaći delo koje svojim kvalitetima, uverljivošću i zaokruženošću bolje i jasnije prikazuju sliku beznađa jedne ljudske duše.

„Izopštenik”, egzistira kao umetnička projekcija istine (gole i gorke, koja svojom nemilosrdnom stvarnošću i žestinom tera čitaoca da skrene pogled sa teksta) autorovog života i njegovih nejakih stremljenja da se izdigne iz moralne baruštine i sitnodušja u sebi i drugima.

Kroz oči Jozo Obe, Izopštenika, protagoniste i protijunaka, vidimo hladno i objektivno opisivanje Dazaijeve nakaradne stvarnosti, koja ga sudbinski neumoljivo prati još od najranijih godina. Autorova oštrica monološko-asocijativog tipa pripovedanja, putem kojeg protagonista sa teškom gorčinom evocira sećanja na svoje dečaštvo, struže po Dazaijevoj koži i ogoljava ga do njegove najtananije nutrine. Već sa prvom rečenicom: „Proveo sam život pun srama”, saznajemo da ovde nema jezičkog šarlatanstva i zaludnih pokušaja da se umetnički izraz učini prijemčivljijim i dopadljivijim.

Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana.
Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti...



Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Romanom Sunce na zalasku, objavljenim 1947. godine u poraženom i razrušenom Japanu, Osamu Dazai potvrdio se kao jedan od najznačajnijih pripovedača japanske književnosti druge polovine XX veka. Dazai je predstavnik književne struje libertan (buraiha), čiji su pisci bili buntovnici protiv moralne, kulturne i društvene konvencionalnosti.