ROMAN

Druga knjiga u serijalu Uhvati talas

Pet devojaka. Jedno nezaboravno leto. Tajna koja nikada nije prestala da boli.

Everi, Izabela, Odina, Li i Džozi imale su samo sedamnaest godina kada su se upoznale u školi surfovanja na malom ostrvu kraj obale Južne Karoline. To leto bilo je simbol slobode, mladalačke hrabrosti i obećanja o prijateljstvu koje će trajati zauvek. A onda je Džozi nestala. Bez traga, bez objašnjenja. I bez odgovora koji bi ih oslobodili krivice.

Deset godina kasnije, Izabela živi sama na istom ostrvu, u luksuznoj vili okruženoj netaknutom prirodom. Spolja gledano, njen život deluje mirno i savršeno, ali prošlost koju nikada nije razrešila i dalje je progoni. Kada se Everi iznenada pojavi i počne da postavlja pitanja koja niko nije želeo da čuje, stare rane se otvaraju, a istina postaje nemoguće potisnuti.

U njen život ulazi i Preston – novi komšija, uporan, šarmantan i odlučan da sruši zidove koje je Izabela godinama gradila. Dok se ostrvo ponovo pretvara u mesto susreta, sećanja i opasnih istina, jasno je jedno: ono što se dogodilo Džozi nikada nije ostalo u prošlosti. A istina, kada jednom ispliva na površinu, može uništiti sve.

Roman o prijateljstvu, krivici, ljubavi i tajnama koje čekaju pravi trenutak da izađu na videlo — savršen za čitaoce koji vole emotivne drame sa dozom misterije i romantike.

Žena sa tapeta Lore Džouns vodi čitaoca u mračni i uznemirujući svet Francuske s kraja 18. veka, u trenutku kada se stari poredak raspada, a revolucija menja sudbine zauvek.

U fabrici luksuznih tapeta nadomak Pariza ukrštaju se životi tri žene koje nemaju gotovo ništa zajedničko – osim tajne koja ih povezuje. Sestre Lara i Sofi započinju rad u radionici čiji zidovi kriju više od umetnosti. Na tapetama se ponavlja lik zagonetne žene, za koju se šapuće da predstavlja gospođu Oberst, preminulu pod nerazjašnjenim okolnostima. Dok Lara sve jasnije prepoznaje zastrašujuće sličnosti između sebe i tog lika, strah i opsesija počinju da brišu granicu između stvarnosti i privida.

S druge strane, Sofi se okreće revolucionarnim idejama i borbi za novi svet, dok Ortens, aristokratska supruga vlasnika fabrike, očajnički pokušava da sačuva privilegije u društvu koje se nezaustavljivo menja. Kako nasilje i nemiri zahvataju Francusku, tri ženska glasa osvetljavaju različite oblike borbe – za identitet, slobodu i goli opstanak.

Prožet simbolikom i napetom atmosferom, Žena sa tapeta spaja istorijsku fikciju i psihološki triler u priču o sudbini, ponavljanju prošlosti i pitanju da li se budućnost može izbeći ili je već ispisana.

Neke smo smakli u snu. Gotovo da smo im učinili uslugu. Jasno je da tamo nismo imali lekara. Smicali smo ih, dakle, prekidajući patnje koje ne bi imale nikakvog smisla. Zbog uništenih unutrašnjih organa ili neizlečivih rana. Samo trojica, koliko se sećam, prispela su vođena sudbinom koja im beše jasna. Jedan je smatrao da je brat moga oca. Zatvorili su se u štali, njih dvojica, da razgovaraju uz čašu viskija. Drugi je tražio Boga. A nisam zaboravio ni trećeg, starca sa zlatnim mamuzama. Reče da je došao da se sretne s mojom majkom. Ali o svojoj majci još nisam govorio.

*

Onaj ko ubije čoveka, meša se s njim zauvek. Osam godina nakon poslednjeg romana, Alesandro Bariko vraća se svom omiljenom vestern žanru, odnosno varijacijama koje dovode u pitanje same temelje tipiziranog prostora „Divljeg zapada“ i prepoznatljivih junaka. Pojam granice pomeren je ovde na liniju između vidljivog i nevidljivog, fizičkog i metafizičkog, života i smrti. Ako su prostori svojstveni vesternu, kao u filmu Serđa Leonea – beskrajne livade, gradici sa bordelom i salunom, indijanska sela, reka slatke vode, vrele pustinje... – ovaj metafizički vestern, kako je sam Bariko nazvao svoj roman, proširuje priču ka dubokom osećanju samoće jednog šerifa, usamljenog u mnoštvu živopisnih likova koji su samo sinonimi njegovog bolnog doživljaja života.

Istorijski roman o ruskim seobama na srpsko tlo započinje otkrićem u seoskom muzeju dnevničkih beležaka jugoslovenskog kompozitora ruskog porekla Alekseja Butakova. U Beograd je s talasom bele emigracije dospeo kao dete, potom stekao muzičko obrazovanje, uključio se u kulturni život beogradske scene, 1941. stao u odbranu Jugoslavije, da bi u nacističkom logoru za zarobljene oficire, uprkos sveopštem zlu, nastavio da stvara, pišući onde većinu svojih kompozicija.

Drugi pripovedni tok prati lični život, ljubavna iskustva i kreativna traganja Rite, ruske emigrantkinje našeg vremena, koja radi u školi za decu i odrasle emigrante najnovijeg talasa.

Između ta dva polja Zelinska na scenu izvodi plejadu značajnih ličnosti srpske kulture i umetnosti: Branislava Nušića, Stevana Hristića, Milicu Jakovljević Mir Jam, Stevana Jakovljevića, Rafaila i Nadu Blam…

Pred kraj postdiplomskih studija Ren Išida prima vest o iznenadnoj, nasilnoj smrti svoje sestre Keiko i odlazi u Akakavu da sredi njene poslove. Ubrzo preuzima njen posao u privatnoj školi i seli se u kuću bogatog političara, gde zauzvrat čita njegovoj katatoničnoj supruzi. Dok upoznaje ljude iz sestrinog života i vraća se njihovim zajedničkim uspomenama, Ren pokušava da otkrije šta se zaista dogodilo te noći, boreći se sa snovima i osećanjem praznine koje je Keikina smrt ostavila.

Ronja živi u Oslu, sa ocem i starijom sestrom Melisom. Božić je pred vratima, a njihov otac ostaje bez posla. Kada Ronja, uz malu pomoć školskog domara, pomogne ocu da dobije posao prodavca božićnih jelki, čini se da im se sreća napokon osmehnula. Frižider je pun, a otac se vraća kući nasmejan, prekriven iglicama jele.

Ali Zvezdana kapija, lokalna kafana, ima neodoljivu privlačnost i otac ubrzo napušta svoje obaveze. Devojčice odluče da preuzmu njegovo mesto, kako bi sebi obezbedile Božić o kakvom su oduvek sanjale. Tokom retkih pauza, u mraku norveškog decembra, sanjaju o svetlijem mestu punom dobrote i obilja – i otkrivaju da na svetu postoje ljudi koji bi im mogli pomoći. „Zvezdana kapija”, nežna priča o sestrinstvu i verovanju u dobrotu, odmah je proglašena čudesnim, modernim klasikom.

Fantastična priča u duhu H. K. Andersena i Astrid Lindgren koja se s pravom svrstava u sami vrh nordijske književnosti. – Fri Fagbevegelse

Čista božićna magija. – Dagbladet

Dirljiva priča, izuzetno lepo ispričana, koja će zasigurno dotaći srca brojnih čitalaca. – Daglas Stjuart

Blistava moderna bajka o teškoćama i hrabrosti, o dvema sestrama koje ne gube nadu. – Lili King

Naizgled jednostavna, naizgled nevina… Pročita se u jednom dahu, a ostaje u srcu. – Kler Mesud

Norveška božićna priča koja je poput savremene verzije Andersenove „Devojčice sa šibicama” (budite spremni na suze). Savršen poklon za Božić. – Dua Lipa, Service 95

Ako su vam se dopali „Čovek po imenu Uve” ili proza Kler Kigan, roman Ingvil H. Rishej pravi je izbor za vas – jedna od onih naizgled jednostavnih knjiga prepunih emocija i značenja. – Country & Town House

Ovaj nežni roman čini upravo ono što obećava – sija snažno uprkos tami. – Oprah’s Favorite Things

Sanjolika, potresna i iskrena priča koja priziva Andersenovu „Devojčicu sa šibicama”. – Merkur

Dirljiva i emotivna, vraća istinski osećaj božićnog duha.- Vogue

Flesh je snažan psihološki roman o odrastanju, traumi i potrazi za identitetom u savremenoj Evropi. Prateći život Ištvana, stidljivog tinejdžera koji sa majkom živi u mađarskom stambenom bloku, roman oslikava tiho, ali razorno iskustvo socijalne izolacije i emotivnog otuđenja. Kao pridošlica u novoj sredini, Ištvan ne uspeva da se uklopi u svet školskih rituala, što pokreće niz događaja koji trajno menjaju njegov život.

Tokom godina, kroz susrete sa neznancima čije su namere često dvosmislene, Ištvan prolazi kroz bolan proces lične transformacije. Udaljavajući se od detinjstva koje je naglo prekinuto, on se uspinje ka neočekivanom društvenom i profesionalnom uspehu, dok se istovremeno suočava sa potisnutim traumama i posledicama ranih gubitaka.

Kroz intimne scene koje obuhvataju više decenija, Flesh istražuje unutrašnji sukob pojedinca zarobljenog između ličnih slabosti i zahteva sveta koji ne može da kontroliše. U senci nasilja, apatije i neizvesnosti savremenog društva, napetost neumoljivo raste sve dok nova tragedija ne zapreti da uruši život koji je Ištvan izgradio. „Šturo i rezervisano na stranici, a raskošno u odjecima koje ostavlja” (NPR), Flesh je roman izuzetne emotivne snage koji ostavlja dugotrajan utisak i potvrđuje se kao relevantno delo savremene evropske književnosti.

Odlazim(o), novi roman Džulijana Barnsa, započinje na samoj ivici jednog života i otvara prostor za tiho, duboko razmišljanje o prolaznosti, sećanjima i ljubavi. Umesto da se zadrži na kraju, priča se širi u pitanje koje nas sve dotiče: šta zapravo ostaje iza nas — dela koja smo učinili, ljudi koje smo voleli ili uspomene koje nosimo?

Sa svojom prepoznatljivom preciznošću, suptilnim humorom i emocionalnom jasnoćom, Barns gradi smirenu, ali snažnu meditaciju o rastancima i onome što, uprkos svemu, traje. Ovo je roman o prihvatanju, o potrazi za unutrašnjim mirom i o nenametljivoj hrabrosti potrebnoj da se oprostimo — od drugih, od sopstvenih verzija i od sveta koji se polako menja.

Dete od stakla je nesvakidašnje hrabar dokumentarni roman. Marja Kangro bez zadrške uranja u najintimniji i najtraumatičniji trenutak života – suočavanje s nemogućom trudnoćom i gubitkom deteta. Ono što započinje kao dnevnik medicinskog procesa prerasta u brutalno iskren, ironičan i lucidno promišljen obračun sa smrću, telom, nadom, kulturom, religijom i svim našim pokušajima da u patnji pronađemo smisao.

Dugogodišnji partneri Adam i Sara nalaze neobično stvorenje dok se jedne noći vraćaju kući. Odlučuju da ga odnesu u kuću Adamove bake, planirajući da sutradan pozovu veterinara. Koliba se nalazi u Stepi, delu grada koji se postepeno pretvara u pustoš, gde je ostalo samo nekoliko hrabrih i neobičnih stanovnika.
To stvorenje nazovu Flora — iako ne liči ni na šta što su ikada videli, niti deluje potpuno živo. Ipak, Sara počinje da se vezuje za njega. Par odlučuje da ostane u Stepi i brine o Flori, uprkos svim preprekama.

Ova nežna i istovremeno zastrašujuća novela s distopijskim elementima istražuje teme roditeljstva i nove prirode koja nastaje u našim rukama.

Roman ovenčan Gonkurovom nagradom
Nagrada knjižara FNAC

U velikoj igri sudbine Mimo je izvukao loše karte. Rođen u siromaštvu, poveren je beznačajnom kamenorescu na šegrtovanje. Isprva niko nema poverenja u njega: nizak je rastom, kržljav, neugledan, ali iza takve spoljašnjosti krije se vajarski genije.

Nad Violom Orsini kao da bde sve dobre vile. Naslednica ugledne porodice, detinjstvo je provela u raskoši jednog đenovljanskog dvorca. Međutim, njena ambicija se ne miri sa mestom koje joj je namenjeno.

Mimo i Viola su mogli i da se ne sretnu. Oni se razumeju na prvi pogled i zaklinju se da se nikada neće rastati. Oni ne mogu da žive zajedno a ni da dugo ostanu daleko jedno od drugog.

Rame uz rame će svedočiti usponu fašizma i nemirima svetskih razmera tokom prve polovine 20. veka. Mimo će postati genijalni umetnik o kojeg se otima elita, a Viola će neumorno pokušavati da ostvari svoje snove kao emancipovana žena. Život će im ukrštati i razdvajati puteve, čas će biti prijatelji čas neprijatelji, ali nikada neće odustati jedno od drugog.

Ovo je roman pun žestine i sjaja, ispunjen blagošću i lepotom.

„Žan-Batist Andrea poseduje čudesan talenat.“
– Madame Le Figaro

„Suptilna i dobro izvedena freska Bdeti nad njom donosi priču o neočekivanom prijateljstvu i nastanku jednog izvanrednog umetničkog dela.“
– LesEchos

„Veličanstveno. Izuzetan pripovedač, lepa proza i nezaboravni junaci. Andrea zna da odvede čitaoca daleko. Veoma daleko.“
– Le Parisien

„Potresna priča između dvoje junaka koje sve razdvaja. Grandiozna izjava ljubavi Italiji.“
– Huffpost

„Ovo je ljubavni, pitoreskni i istorijski roman koji govori o osveti onako kako ju je Dima opisao.“
– Figaro

Uđite u voz koji vodi do mesta na kojem se stvaraju snovi…

Prošla je godina otkako je gospodin Dalogut zaposlio Peni u robnoj kući snova. Sa nepokolebljivom odlučnošću nosila se sa najrazličitijim zahtevima mušterija, proizvodima koji nestaju sa polica, bocama punim emocija i vagama koje mere težinu kapaka. Gospodin Dalogut saopštava joj da konačno može da dobije propusnicu za ulazak u Kompanijsku zonu – ekskluzivnu oblast kojoj mogu da pristupe samo radnici iz industrije snova sa najmanje godinu dana iskustva.

Pored posla na recepciji, Peni će morati da pomaže i odeljenju za reklamacije, brinući o onim stalnim mušterijama koje su, iz različitih razloga, razočarane i prestale da kupuju snove. Kako da ih ponovo osvoji i vrati im želju da sanjanju? Istovremeno istražuje Kompanijsku zonu i njene tajne: mesta gde se snovi proučavaju, osmišljavaju i gde se pronalaze sastojci neophodni za njihovo stvaranje; kao i perionicu Noktiluka, u kojoj se među pidžamama i spavaćicama okačenim da se suše kriju uspomene – i neko veoma poseban.

Nakon susreta sa umornim i obeshrabrenim sanjarima, Peni će shvatiti da su strpljenje i sposobnost da se sluša najvažnije vrline za ispunjenje njene misije.

„Čitaoci se ne mogu zasititi ove očaravajuće priče.“ – The Sun

„Divno putovanje u carstvo mašte, gde snovi sve čine boljim.“ – Daily Mail

„Veoma maštovito i mudro. Mnogo nam se dopala ova dirljiva avantura.“ – Heat Magazine

Ovaj roman je bestseler broj 1 u Južnoj Koreji i do sad se prodalo više od milion primeraka. Takođe je proglašen i za instant bestseler Saturday Times-a. Čitaoci širom sveta su oduševljeni. Ovo je drugi deo duologije.

O autoru:

Li Mi Je rođena je u Busanu u Južnoj Koreji 1990. godine. Nakon što je stekla diplomu iz nauke i inženjerstva na Univerzitetu u Busanu, radila je kao inženjer elektroničar za poluprovodnike u kompaniji Samsung Electronics. Njen debitantski roman Dalogut robna kuća snova objavljen je i u potpunosti finansiran putem programa grupnog finansiranja u Koreji 2020. godine i od tada privlači mnoge oduševljene čitaoce i pozitivne kritike.

Zapanjujuća ekološka distopija iz pera vrhunske turske spisateljice Oje Bajdar... Noć dece s psima nije samo roman — to je oštra opomena i duboka refleksija o svetu na ivici propasti. Smeštena otprilike trideset godina u budućnost, ova potresna priča istražuje razorne posledice klimatske krize, koje su zbrisale granice između pojedinca i društva. U svetu razorenom poplavama, upoznajemo ženu, intelektualku, čiji se naučni rad pretvorio u botaničku arheologiju — očajničku potragu za biljkama koje danas žive samo u arhivama i semenskim bankama. Dok se suočava sa razarajućim posledicama globalne katastrofe, njena unutrašnja borba sa moralom i tugom otkriva nam dubine ljudske ranjivosti. Tu je i Adam — tajanstveni akademik i anarhistički aktivista, koji u senkama ratnih zona nosi humanitarni plamen i bori se protiv nepravde. Njihova veza produbljuje intelektualno preobraćanje i emocionalni lom naše junakinje, izvodeći na videlo nerazrešene odnose sa sinom, koji je zauzeo drugačiji put — kao vođa radikalnog omladinskog pokreta „Deca sa psima”, buntovnika koji glasno odbacuju ćutnju i nepravdu sveta. Kroz priču ovog pokreta, roman progovara o otporu protiv klimatske nepravde, klasnog sloma i političkog pritiska, bodreći čitaoca da se suoči sa stvarnošću pre nego što bude kasno. Noć dece sa psima koristi moć naučne fantastike da nas probudi iz letargije i pozove na akciju. Ovo delo nije samo knjiga — to je glas savesti, ogoljena istina o tome kako vlast, poricanje i tišina razaraju samu suštinu ljudskosti. Kroz vešto ispletenu distopijsku viziju, Oja Bajdar baca oštru svetlost na našu sadašnjost, pozivajući nas da se borimo za budućnost.

Jedna fotografija, jedna dragocena uspomena, jedna prilika da se vratimo unazad…

Skriven u planinama između dva sveta, fotografski studio gospodina Hirasake nije obično mesto. Domaćin svakog posetioca dočekuje prateći precizan ritual, dok u bašti mali fenjeri svetle u krošnjama trešanja. Posetilac se polako budi, kao iz sna. Ljubazan čovek nudi mu šolju toplog čaja i nežno objašnjava da je pred njim još samo jedan, poslednji zadatak.

Hirasaka svakome predaje kutiju punu fotografija – jedna za svaki dan života. Posetilac sada mora izabrati one koje nose najdragocenije uspomene i koje će biti smeštene u prelepu lampu. Na kraju, lampa će se zavrteti, a kroz treperavu svetlost pojaviće se svi najlepši trenuci, vodeći posetioca ka svetu koji čeka.

Ali baš kao stare, izbledele fotografije, i naše omiljene uspomene s godinama postaju mutne. Zato svako ko kroči u ovaj studio dobija priliku da se vrati u jedan izabrani dan i ponovo ga uslika – svež, jasan, živ.
Neobično dirljiva i prepuna mudrosti, ovo je priča o ljudima koji nas oblikuju i trenucima koji nas zauvek menjaju.

„Složena priča o čovečanstvu i o tome kako male interakcije mogu promeniti tok života.“ – Kirkus
„Hiragijeva prikazuje ljudskost likova u svojoj promišljenoj naraciji.“ – Asian Review of Books

O autoru

Sanaka Hiragi rođena je 1974. godine u prefekturi Kagava. Diplomirala je književnost na ženskom univerzitetu Kobe, i završila studije na Univerzitetu Himeji Dokio. Nakon što je sedam godina živela i radila u inostranstvu kao nastavnica japanskog jezika, njen debitantski roman, The Battle of Marriage Island, nominovan je za nagradu Konomis 2012. godine i izabran je za „Skriveni žad“ od strane urednika 2013. Ona je veliki obožavalac foto-aparata, fotografije i kimono umetnosti. Studio izgubljenih sećanja je njen prvi roman koji je objavljen na engleskom jeziku.

„Škola Topeka” Bena Lernera roman je o odrastanju, jeziku i moći govora, smešten u američki srednji zapad devedesetih godina. Prateći tinejdžera Adama Gordona, sina dvoje psihoanalitičara, Lerner precizno i nemilosrdno istražuje svet debate, muškog rivalstva i verbalne agresije, u kojem reči postaju oružje, a pobeda često znači poniženje drugog. Kroz fragmentarnu, višeglasnu strukturu, roman povezuje ličnu priču sa širim društvenim procesima — usponom toksične muškosti, erozijom javnog diskursa i kulturom u kojoj je sposobnost manipulacije jezikom važnija od istine. „Škola Topeka” istovremeno je bildungsroman, intelektualna analiza i politička dijagnoza savremene Amerike. Oštar, autorefleksivan i ambiciozan u pogledu forme, ovaj roman potvrđuje Bena Lernera kao jednog od najznačajnijih savremenih američkih pisaca.

Roman Huk talasa jednog od najpoznatijih japanskih pisaca Jukija Mišime odvija se na malenom ostrvu Utajima, u zalivu Ise. Iako je ostrvo u romanu izmišljeno, ono zaista postoji.

Mišima ga je izabrao jer se tamo i dalje čuvao tradicionalni japanski način života, daleko od urbanog posleratnog Japana. Naizgled jednostavna priča o čistoj ljubavi između mladog ribara i devojke-ronioca (ama), pretvara se u bajkovitu i dirljivu meditaciju o postojanosti, čednosti i ljudskoj hrabrosti.

Ispod površine nežnog romana kriju se duboka značenja o prirodi lepote, požrtvovanja i skladu između čoveka i mora.

Trideset devet žena i jedna devojčica godinama su zatočene u podzemnom bunkeru, bez sećanja na to kako su u njega dospele.

U besmislenoj okrutnosti njihovog zatočeništva odjekuje surovost logora, mučna svakodnevica i lišenost svega što čoveka čini čovekom. A ipak, Arpmanova bira da priču započne životom – u liku devojčice koja nikada nije upoznala spoljašnji svet. Ja, koja nikada nisam poznala čoveka je alegorijski i distopijski roman o ljudskoj otpornosti, prijateljstvu i solidarnosti.

Potresna i introspektivna priča o preživljavanju i traženju smisla u svetu iz kojeg su nestali i sigurnost i represija, ali u kom se i dalje može roditi nada.

U ovim smelim i ubedljivim pričama, Amaniti vešto hvata površnost, lažno bogatstvo, vulgarnost, lenjost i nesigurnost svog vremena. Stvara svet poput filma: mesta se materijalizuju, dijalog teče, misli govore, i sve to živi pred nama kao u filmu. Ali nikada ne prestaje da bude književnost. Upoznajemo heroje nove stvarnosti, konformističke i nepredvidive, one koji žive u velikim metropolama Evrope, sposobne da s lakoćom skoče sa skromnih težnji na brutalne zločine. Ove priče mešaju žanrove, na kraju pronalazeći svoju pravu zajedničku nit u grotesknom duhu komedije, gde se pedantno posmatranje stvarnosti meša sa neobuzdanom maštom, pretvarajući čak i smrt u blistavi spektakl. Ali čak i ako nemaju srećan kraj, ove priče nude nam nadu.

Priča koja će vas oraspoložiti, o lepim novim prijateljstvima i starim navikama, i o sreći koju pronalazimo kada bar malo usporimo u ovom brzom svetu.

Beskrajne neprospavane noći, nijedan slobodan vikend… Nakon što je godinama neumorno radila, Đongmin daje otkaz i zatvara se u kuću mesecima, odsečena od spoljašnjeg sveta.

Jednog vrelog avgustovskog jutra, pošto više nije mogla da podnese da čitav dan gleda u prazne zidove svog stana, odlučuje da izađe i u šetnji slučajno nailazi na lokalnu grnčarsku radionicu. Dočekuju je miris gline, nežna svetlost i aroma kafe, i zbog toga oseća kao da je ponovo rođena. Dok je vlasnica upoznaje sa drevnom veštinom stvaranja keramike, ona otkriva radost oblikovanja gline sopstvenim rukama. I baš kao što njene kreacije postaju sve lepše u vrelini peći, tako se i Đongminino srce polako topi u društvu redovnih posetilaca radionice.

Tužni tigar je duboko potresno delo u kom Než Sino sa zapanjujućom iskrenošću progovara o višegodišnjem seksualnom nasilju koje je trpela kao devojčica. U fragmentiranoj prozi, autorka uranja u vrtloge sećanja, rasvetljava slojeve zlostavljanja – svu njegovu monstruoznost i banalnost – i govori o društvenoj ravnodušnosti koja okružuje nasilje.

Sino piše s izuzetnom lucidnošću i književnom veštinom, majstorski se krećući kroz moralni prostor između perspektive žrtve i nasilnika. Koristeći reference iz literature, filozofije i psihoanalize, ona dekonstruiše sopstvenu priču i postavlja pitanja o prirodi zla, krivice i odgovornosti.

Upečatljivo, šokantno, ali neophodno delo, Tužni tigar je knjiga o snazi koja se krije u ranjivosti, o tišini koja vrišti i o hrabrosti da se suočimo s demonima – sopstvenim i tuđim.

Roman Vasilja Mahnoa „Večiti kalendar” je svojevrsna ukrajinska letopisna hronika, široka porodična saga u kojoj se prepliću, prožimaju, koegzistiraju i suprotstavljaju priče nekoliko ukrajinskih porodica od XVII veka do danas. Ovo je zemlja kroz koju prolaze narodi i pokolenja, ratovi i razne nevolje.

Konak suza: tekst za zadnje korice U skrivenom kutku ostrva Bujukada, Konak suza uzdiže se kao tihi svedok unutrašnje borbe jedne žene, koja se u burnim danima 1876. godine sukobljava sa vlastitim strahovima i nemilosrdnim pravilima svog vremena. Mlada žena, poslana na ostrvo pod izgovorom očuvanja časti svoje porodice, započinje novi život noseći težinu svoje tajne. Ipak, konak ne postaje samo njeno skrovište, već i lavirint koji pojačava teret prošlosti, neizvesnost budućnosti i čežnju za slobodom. U ovom zatvorenom svetu, njeni putevi ukrštaju se sa idealističkim i buntovnim mladićem po imenu Mehmed. Veza koja među njima nastaje nije obična ljubavna priča; to je iskra zajedničkog stava protiv strahova, zabrana i represivne atmosfere njihovog vremena. Zidovi Konaka suza svedoče i o njihovim unutrašnjim obračunima sa sobom, i o jačanju njihovih strasti. Šebnem Išiguzel oživljava jedno vreme sa prašnjavih polica istorije, prikazujući ga savremenom čitaocu kroz poznate emocije i jednostavnu istinu. Konak suza je roman o tome kako se odupreti svetu koji pokušava da uguši glas žena, o tome kako ne odustati od ljubavi i kako preuzeti vlasništvo nad sopstvenom pričom.

Sočni leš je književna senzacija, roman preveden na neverovatna 33 jezika!

Iznenadna pojava smrtonosnog virusa koji napada životinje nepovratno menja svet: od divljih zveri do kućnih ljubimaca – sve životinje moraju biti sistematski uništene, a njihovo meso više se ne sme jesti. Vlade širom sveta suočavaju se s nastalom situacijom donoseći radikalnu odluku – legalizuju uzgoj ljudskog mesa. Kanibalizam postaje industrijalizovan i normalizovan, a društvo počinje da se deli na dve grupe – one koji jedu i one koji su pojedeni.

Nakon što na poklon dobije „primerakˮ – ženu uzgojenu za ishranu – Markos, vegan zaposlen u klanici, suočiće se s dubokim moralnim preispitivanjima i biće primoran da sagleda sopstvenu ljudskost u okrutnom sistemu u kojem i sâm učestvuje. U ovoj nemilosrdnoj distopiji – podjednako brutalnoj koliko i suptilnoj, podjednako alegoričnoj koliko i realističnoj – Agustina Basterika pokreće snažne emocije i rasprave o izgledu sveta u budućnosti.

Da li će kapitalizam uvek pronaći novi resurs za eksploataciju, pa makar to bilo i sâmo čovečanstvo?

U Abraksasu Bogdan-Aleksandru Stanesku stvara duboko emotivnu i intelektualno izazovnu priču koja istražuje granice stvarnosti, identiteta i postojanja. Protagonista se suočava sa misterijama svog života i prošlosti, a autor nas vodi kroz lavirint unutrašnjih konflikata i filozofskih dilema. Knjiga se bavi pitanjima postojanja i nestajanja, istine i iluzije, otkrivajući kompleksne slojeve ljudske prirode i povezanosti s nepoznatim. Abraksas je roman koji se ne boji da postavi teška pitanja, izazivajući čitaoca da preispita vlastitu stvarnost i ulogu u svetu.

Knjiga je osvojila brojne nagrade poput: Nagrade Observator kultural za prozu, Nacionalne nagrade za prozu ’Ziarul de Jaši’, Nagradu Ion Kreanđa Akademije Rumunije, Knjiga godine 2022, dodeljena od strane časopisa Romanija literara.

Roman Abraksas je takođe bio nominovan za Nagradu Evropske unije za književnost.

Godine 1927, osmogodišnjoj Klari nestaje majka, čuvena spisateljica Bronvin Njukasl Fordam. Njen misteriozni nestanak ne samo da razbija porodicu, već gasi i nadu da će ikada biti preveden nastavak njenog najvažnijeg dela, napisanog na jeziku koji je sama izmislila.

Gotovo tri decenije kasnije, Klara mora pronaći hrabrost da otkrije istinu o svojoj majci, suoči se s bolnim tragovima prošlosti i spozna snagu prave
ljubavi i oproštaja.

Inspirisan stvarnom književnom misterijom, Priča koju je ostavila je očaravajući roman o izgubljenom rukopisu, nestaloj majci i kćerki koja traga za njenim senkama. Ispričan u lirskom i emotivnom stilu bestseler autorke Njujork tajmsa, ovaj roman je duboko dirljiva oda porodičnoj
baštini, neugasloj čežnji za majkom i večitoj privlačnosti tajni koje poput senki nastavljaju da oblikuju generacije.

Zlatno doba Vang Sijaoboa je provokativan, ironičan i pre svega duhovit roman o telesnosti i svakodnevnom životu u senci Kulturne revolucije. Mladi Vang Er, bivši student i čobanin u zabačenoj komuni, započinje vezu sa dvadesetšestogodišnjom lekarkom Čen Ćingjang, koja slovi kao „laka žena”. Njihova seksualna veza, ispripovedana u ispovednom, revidirajućem tonu priznanja Partiji, odiše sirovim humorom i nesputanom slobodom izraza.

Vangova naracija – duhovita, filozofska i krajnje autoironična – ruši tabue o seksualnosti u vreme diktature i zamenjuje patetiku lucidnom svešću o telu i društvu. Deset godina kasnije, Vang postaje profesor biologije, ali život pod režimom ostaje jednako apsurdan i nasilan. Javna poniženja oblikuju svakodnevicu. U svetu u kom dominiraju disciplina i nasilje, seks i žene postaju njegovi jedini prozori u slobodu.

Kroz šaroliku galeriju likova – Malu Džuanling, gospodina Hea, trockistu Lija – Sijaobo gradi portret generacije koja pokušava da sačuva zdrav razum u svetu koji ga je izgubio. Junaci ove knjige možda povremeno pristaju na pravila režima, ali samo da bi ga ismejali iznutra. Otpor nije spektakularan – on je tih, ciničan i ličan. Zlatno doba razara mitove o tzv. „literaturi o ožiljcima”, nudeći umesto toga drzak, erotski traktat na temu ljudskosti u totalitarnom sistemu. Oslobođeno patetike i lažne uzvišenosti, ovo delo postaje jedno od najvažnijih i najduhovitijih svedočenja o teškom poglavlju bogate kineske istorije."

U neimenovanom primorskom gradu, preplavljenom izbeglicama i podeljenom na bogate i siromašne zone, majka iz raseljene porodice, lutajući ka litici, očajnički doziva ime svoje nestale kćerke. Njena potraga traje sve dok je bol ne savlada i, iscrpljena, ne završi u morskoj provaliji. Preostala deca koju je ostavila za sobom sada su siročad. Tragediji prisustvuje druga žena — trudnica iz dalekog grada – koja će kasnije, boreći se s gubicima iz prošlosti, odbijati da rodi svoje mrtvo dete, verujući da, dokle god ga nosi u sebi, ono nije u potpunosti izgubljeno.

Isprepleten između ovih narativa, cirkularne kompozicije, roman tematizuje majčinstvo, raseljenost i traumu provučene kroz filter „crne rupe tuge”, gde iskustva teže ka singularnosti. Balsam Karam vešto prepliće vremena i identitete. Deca, jedini likovi sa imenima, stoje kao posveta stradalima. Singularnost Balsam Karam govori o gubitku i čežnji – o majci koja nedostaje svojoj deci, o deci koja nedostaju majci i o svima kojima nedostaje sopstvena zemlja dok pokušavaju da osete tlo nove domovine pod nogama.
oslovljava nevidljivo i nepriznato u svakodnev nom femininom iskustvu i postaje glasnogo- vornik ženske perspektive, senzibiliteta i načina razmišljanja. Prava tema ovih priča je ženstvo – ono što je paradigmatično za žensko postojanje, što nadilazi pojedinačne egzistencije i ulančava ih u niz svedočenja o tome šta znači biti žena. Nevelika zbirka priča obiluje brojnošću perspektiva, jer autorka život gleda širom otvorenih očiju i svojim pričama zaseca u rane slojevitog ženskog postojanja. Svetlana Kalezić stvaralački preobražava svakodnevne situacije u simbolička svedočanstva o proživljenom, proosećanom i shvaćenom, s lakoćom spaja tragično i komično, dramatično i svakodnevno, lirsko i dijaloško, pokazuje naličje posmatranih fenomena i govori o onome o čemu se retko ili nikako ne govori, a to, kako pokazuje ova raskošna zbirka priča, ni izdaleka nije seksualnost žene, već pre njena idiosinkratična osećajnost, ono što kultura tabuizira uravnilovkom ženskog identiteta – „žena-majka-domaćica”. U sve te uloge autorka proniče na originalan način, koji u čitaocu pobuđuje misao da se na tako prirodan način, možda, samo još diše."

„Hauards end“ E. M. Forstera jedno je od najznačajnijih dela edvardijanske književnosti – intimna, duhovita i pronicljiva studija o sudaru klasa, vrednosti i svetova na pragu modernog doba. Kroz sudbine sestara Šlegel i porodice Vilkok, Forster majstorski istražuje pitanje šta znači pripadati i kako se grade mostovi između ljudi čiji se pogledi na život čine nepomirljivim. Roman u kojem je legendarna rečenica „Samo poveži!“ postala moralni kompas čitave epohe, ostaje svež i danas: nežna, ironična kritika društva, ali i snažan poziv na razumevanje, empatiju i hrabrost da se bira sopstveni put. „Hauards end“ je klasik koji nas podseća da je prava kuća ona koju gradimo u odnosima sa drugima.

„Nemoguće je dočarati svu suptilnost, komediju i mudrost ovog prelepog romana.“
– Salman Ruždi

Kad se sve uzme u obzir, u osnovi sam se slagao sa svakom Marketinom tvrdnjom – kao i ona, i ja sam verovao čak i u revoluciju u Zapadnoj Evropi – samo jednu stvar nisam odobravao: što se oseća zadovoljnom i srećnom dok ja patim za njom. Stoga sam kupio razglednicu i (da je povredim, šokiram, zbunim) napisao: Optimizam je opijum za narod! Zdrav duh smrdi na glupost. Živeo Trocki! Ludvik.

Jedna šala bila je dovoljna da Ludvik izgubi sve: mladost, studije, ljubav, poverenje prijatelja. Izbačen iz Partije i sa fakulteta, poslat je na prinudni rad, da bi se godinama kasnije vratio kao ogorčen čovek opsednut osvetom. Ali dok pokušava da sprovede svoj jednostavan plan – osvetiti se prijatelju koji ga je izdao tako što će mu zavesti ženu – otkriva da život ima poseban smisao za humor i da su najveće šale obično na naš račun.

Objavljen 1967. godine, Kunderin prvi roman odmah je uzburkao duhove, ubrzo je zabranjen u Čehoslovačkoj, ali je širom sveta dočekan kao jedno od ključnih dela savremene književnosti. Luj Aragon ga je nazvao „jednim od najvećih romana veka“, a Filip Rot romanom u kojem se prepliću snaga Dos Pasosa i filozofska lucidnost Kamija. Danas, više od pola veka kasnije, Šala ostaje nezaobilazno štivo evropske književnosti XX veka kao univerzalna priča o apsurdu ideologije, krhkosti ljudskih odnosa i ironiji istorije koja se uvek podsmeva našim planovima.

„Iako prikazuje ’košmar života u totalitarnoj državi’ – staljinističku atmosferu paranoje, denuncijacija i besmislenih kazni – Šala nije samo politički roman.“
– Le Monde

„Duhovita, tužna, uzbudljiva, mudra, veličanstvena knjiga.”
– Sunday Times

Seksi, mračna drama sa zapanjujućim obrtom.