ROMAN

povest jedne ljubavi (na francuski način)

Jedan otac i njegova kći koju je posle rata ostavio u Beču, odbegavši u Argentinu gde je izgubio svaki osećaj za realnost. Ona je godinama molila za oproštaj što je on u ratu stajao na pogrešnoj strani. Skoro pola stoleća kasnije oboje se vraćaju u svoju jugoslovensku domovinu i tamo opet pronalaze svoju prošlost – i prošlost cele jedne zemlje.

Roman o ambicioznom glumcu u doba nacionalsocijalizma u Nemačkoj, koji danas pokazuje izvanrednu aktuelnost. Više puta je bio predložak pozorišnih predstava a jednom je i filmovan. Za naslovnu ulogu Brandauer je dobio i oskara.

Jedan od ranih romana Jozefa Rota, napisanih u stilu Neue Sachlichkeit (nova stvarnost), izvorno likovnog umetničkog pokreta nastalog u reakciji na nemački ekspresionizam. Tako je uz spartanski stil lišen ukrasa i forma trebalo da bude „čista i jednostavna“. Ja-pripovedač koji je sam Jozef Rot tako kaže: „Ništa nisam izmislio, ništa komponovao. Više nije stvar u tome da se ‘stvara’. Najvažnije je ono posmatrano”. Roman je dakle trebalo da bude samo životna priča njegovog prijatelja Frranca Tunde. Trebalo je, ali nije ispalo sasvim tako... Franc Tunda je kao natporučnik k.u.k. vojske dospeo u rusko zarobljeništvo. Beži, skriva se godinama

kod nekog trapera negde u bespućima Sibira. Tako se dogodi da tek kasno doznaje o okončanju rata. Kreće na put kako bi se vratio u Beč. Njegov povratak postaje put kroz nove države koje sve skupa nisu postojale pri odlasku. Svakim danom i svakim korakom svog puta Tunda se sve više udaljava od svog porekla. Bledi i slika njegove verenice pa se posle peripetije (neće uspeti da pređe granicu Rusije) zaljubljuje u revolucionarku Natašu. Tako i njegova buržujska slika sveta gubi na vrednosti i on je zamenjuje slikom sveta borca protiv starog poretka. Revolucionarni put ga iz Ukrajine vodi ka Moskvi. Ali kad Revolucija poprimi svoje ružne crte i kad izbledi i njegova ljubav prema Nataši, iščileće u Tundi i strast za Revoluciju. Put će ga tako odvesti dalje od glavnog centra zbivanja, na Kaspijsko more, u Baku. I tamo će ga neko vreme zadržati jedna žena i takođe jedna treća otuda ponovo pokrenuti na put u Evropu... Ali kad napokon stigne na cilj svoga puta, Beč i Austrija više nisu njegova domovina. Tako ni Beč nije konačna stanica njegovog lutanja: uslediće još nekoliko međustanica, ali svuda se nešto ponavlja: Tunda uskoro biva sit onoga što je našao i traži dalje...

Roman "Radecki marš" je najznačajnije delo Jozefa Rota, jednog od najpoznatijih austrijskih pisaca ovog veka. To je priča o pripadnicima triju generacija jedne porodice iz nižih društvenih slojeva koja je sticajem prilika ušla u istoriju. U bici kod Solferina, jedan običan vojnik, mladić poreklom iz naših krajeva, spasava život mladom austrijskom caru Francu Jozefu. Kao nagradu dobija plemićku titulu i carsku blagonaklonost koja će pratiti njega i njegovu porodicu. Priča o toj porodici, od slavnog početka do tragičnog kraja, simbolično se poklapa sa istorijom poslednjih decenija habsburške monarhije, od trrenutka njenog prividno najvećeg sjaja do konačnog sloma. Roman se odlikuje stilskom jednostavnošću i zanimljivošću pripovedanja, a našem čitaocu, u ovom nemirnom vremenu, može izgledati posebno aktuelan zbog lako ustanovljenih analogija između tadašnjih i današnjih procesa raspada višenacionalne države i agonije autoritarne vlasti.

Jozef Rot, veliko ime austrijsko/nemačke međuratne proze, kao pisac vremena krize, danas dobija priliku za novo čitanje: njegov Jov, možda najviše zato što je naš otvoreni, mobilni svet otvoren gotovo za sve, sem za ljude koji malo teže prolaze. Ipak, kad najzad prođu i stignu tamo gde su zapucali da iznova počnu ispočetka, kad po svaku cenu emigraraju u neku bolju zemlju, na kraju sebi moraju postaviti pitanje: da li je sve to uopšte bilo vredno truda? Ali, naravno, Jov je i bez tog aktualizacijskog interesa pri čitanju, po sebi fascnantan roman s jednom jevrejskom sudbinom u središtu. I zato što je
ta jevrejska sudbina na neki način paradigma ljudskog stanja uopšte, romanu je dodat i autorov neponovljiv esej "Jevreji u migraciji" koji će srpskog čitaoca upoznati s Rotom kao novinarem-reporterom kakovoga dosad nije imao prilike da upozna. A Rot je zapravo bio novinarska zvezda.

Gabrijel Dan, glavni junak romana, iz zarobljeništva stiže u Hotel Savoy:
Moja soba je - dobio sam jednu od najjeftinijih - na šestom spratu i nosi broj 703. Broj mi se dopada - ja verujem u brojeve - nula u sredini je kao dama koju s bokova pokrivaju jedan stariji i jedan mlađi gospodin. Na krevetu leži žuto ćebe, hvalim te Bože, nije sivo koje bi me moglo podsetiti na vojsku.

Radnja ’Omladine bez Boga’ odvija se 1936. u nacističkoj Nemačkoj. Učenici jedne državne gimnazije vaspitavaju se za fanatizam. Na časovima uče preziranje ljudi, poslušnost i rasnu mržnju; prilikom nastave u prirodi i romantici logorske vatre uče ratni zanat. Tome se malo suprotstavljaju vlastima poslušni, samoživi i oportunistički roditelji. Vrednosti kao dostojanstvo, individualna sloboda i duhovna nezavisnost više ne važe. Omladincima nedostaju uzori i orijentiri. Slepo slede nove ideale koje oglašava radio i postaju povodljivi privrženici fašističke države. Humanistički nastrojen profesor primećuje rastuće osirovljenje svojih učenika, ipak iz oportunizma sledi naredbe nadležnih vlasti. Tek kad jedan učenik biva ubijen, profesor čuje unutrašnji glas i nalazi put do istine. Nekoliko učenika njegovu čestitost uzima za primer.

Jerun Brauers je ne samo rođen u Indoneziji, već je na ostrvima Java i Borneo u prvoj deceniji života doživeo Drugi svetski rat, japanski logor, početak indonežanske borbe za oslobađanje od kolonijalne vladavine i odluku porodice Brauers o repatrijaciji, koju on naziva depatrijacijom. Indonezija je tada nazivana ,,Indija“ ili Nizozemska ,,Indija“ (Nederlands Indië) ili Istočna Indija (Oost Indië), za razliku od britanske kolonije Zapadne Indije, Indije.
„Indijsku“ trilogiju čine tri romana s različitim datumima nastanka: Potonulo (1979), Prigušeno crveno (1981) i Potop (1988). Prvi deo posvećen je

godinama najranijeg detinjstva provedenog u Bataviji (Džakarta), idiličnim godinama u periodu zvanom ,,tempo dulu“ (ostrvo snova), pre japanske invazije. Drugi deo Prigušeno crveno opisuje godine provedene u japanskom logoru do 1945. godine i iskustva koja će biti presudna u njegovom životu. U trećem delu Potop opisane su posleratne godine na ostvu Borneo, početak indonežanske borbe za nezavisnost, odlazak iz luke Balikpapan 1947. godine i prelaz preko polutara na putu ka novoj domovini kiše i snega, deset godina provedenih u katoličkim internatima i sva potonja lutanja koja autor, kao moderni Orfej, metaforčki naziva silaženjem i nestajanjem u dubine u potrazi za izlazom iz sopstvenih lavirinata.
Roman Potop ima posebno mesto ne samo u trilogiji, već u celini Brauersovog opusa i autor ga smatra svojim najznačajnijim delom u kome su „sadržane sve moje knjige”.

Brohov roman ne opisuje samo put u pakao jednog jedinog junaka, nego preduslove za put u pakao jednog celog društva u Trećem Rajhu... Tema knjige, ili štaviše njena poslednja varijacija velike zajedničke teme svih Brohovih knjiga, jeste krivica „nedužnih“, ljudi kojima su otete vrednosti, svaka društvena povezanost, u sebe izolovanih ljudi koji se grčevito hvataju za svoju malu, golu egzistenciju, „magleni ljudi“, obavijeni plaštom svoje sopstvene sudbine, zamahom masovnih parola, ili takođe samo ciničnom ili rezigniranom neutralnošću; [...] Glavni lik, gospodin A., arcineutralac, „čovek koji zazire od odluke i odgovornosti’” sublimirani je Don Huan koji svojom najdubljom ravnodušnošću skrivljuje smrt svoje dragane koja ga voli. On je dvojedinstvo, u izvesnoj meri sinovska reinkarnacija, na višem ali slabijem nivou, negativ i pasiv jednog realnog Don Huana, ’gospodina fon June’ koji je pre njega igrao svoju igru između baronice Elvire i služavke Cerline i za sobom između svojih žrtava ostavio kobnu mrežu u koju gospodin A. dospeva sa svojom apatijom. Gospodin A., u osnovi sasvim neupleten, preuzima odnose, štaviše posledice odnosa gospodina fon June, „lovačku kuću” i naposletku pravo okajanje grešnika koje je očišćenje: kao prvobitni greh on spoznaje upravo neupletenost, neodgovornost , „nedužnost” samu. On je spoznaje i priznaje u opštoj ispovesti pred dedom svoje mrtve dragane, jednom vanvremenom, mitskom starinom. Taj „kameni gost’”koji dolazi po njega, nije pak niko drugi nego njegov najprisniji, iz osnova ga znajući „prapratilac” koji ga je oduvek pratio, smrt.

Poslednji roman Edena fon Horvata Dete našeg doba koji je posle smrti 36-godišnjeg autora objavljen u izdavačkoj kući Alert de Lange u Amsterdamu, povest je jednog vojnika, krcata frazama militantnog nacionalizma.
Taj tip je Franc Verfel nazvao „đavolovim zastupnikom na Zemlji” čija se „izumiteljska snaga u domenu besmisleno-opakog čini neiscrpnom. Volja da se pričinjava patnja njegov je osnovni nagon. Čak i u trenutku kad se činilo da tuguje za jednom izgubljenom ljubavlju, on izvršava ubistvo. S neumoljivom doslednošću taj tip sama sebe predstavlja u ja-pripovesti. S lakoćom koja karakteriše njegov stil, Horvat pokazuje politički uzrok i posledicu.”
Za Štefana Cvajga Horvatov roman je bio „jedan od najvažnijih nemačkih dokumenata naše generacije.”