„Još u mladosti sam razmišljala kako li su živeli prvi ljudi, kakve li su oko njih bile šume i vode, kakva divljač, čime su se zanimali... Zanimalo me je i kako su se deca u to doba igrala, na čemu su spavala, jesu li bila lepa kao i današnja.
Tako jedne noći, pri mesečini, pričini mi se da vidim neku devojčicu, preplanulu, golišavu, duge raspuštene kose – juri niz padinu prema reci. I zaljubim se u nju. To me navede da počnem pisati priču o devojčici toga davnog doba. Zamislim da je ta moja mala junakinja kćerka pećinskog slikara i da je i ona mali slikar, jer kako danas devojčice obično liče na očeve, tako su morale i onda. Prirodni zakoni su i u to doba bili isti. Izabrala sam, naravno, da je smestim u ono vreme kad su ljudi već ličili na današnje ljude – imali isti lik, ista osećanja, iste sklonosti.
... A kad već uzmete roman Pradevojčicu u ruke, molim vas čitajte sve po redu, nemojte preskakati gusta mesta. U njima se opisuju mnoge zanimljive stvari: borba jelena, lov na divljač, prastari način izazivanja vatre trenjem suvarka o suvarak, obredne igre pred polazak u lov. Družite se s mojom Pradevojčicom, njenim drugovima i njenim ocem pećinskim slikarem.
A ako negde u muzeju ugledate crteže pećinskih slikara, jelene, losove, mamute i jednog leptira na nekoj drugoj strani pećine, znajte da je toga leptira naslikala naša Pradevojčica.“
Desanka Maksimović
