ROMANI

Šezdeset godina vođenja dnevnika Tišmina je borba protiv zavaravanja sebe i drugih. Ne znam ni za jedan dnevnik u kojem je pisac na takav način, ne štedeći sebe, izvrnuo utrobu i otkrio vlastiti jad i bedu. Nije to činio iz puke želje da šokira i pokaže se u ulozi negativnog junaka, što i te kako zna biti zavodljivo. Često se dešava da pisci u dnevničkim zapisima priznaju zablude, uvrede koje su naneli drugima, da otkriju vlastitu požudu i erotske sklonosti, međutim, ne pamtim da sam negde naišao na priznanje one tako česte ljudske osobine kao što je zavist, ili slabost da se odoli pohlepi i samoživosti, da se ispadne smešan i nemoćan. A baš to čini Tišma tokom šest decenija pisanja dnevnika, nepotkupljivi posmatrač prolaznosti sveta, i sebe u tom svetu.

Kod Tišme nema ni traga od pokušaja da se vlastita uloga u javnom životu koriguje, da se naknadno obezbedi povoljnija pozicija. U središtu njegovog dnevnika je samo ljudska jedinka. Čitav univerzum sveden je na kubaturu lobanje u kojoj se dešava svakodnevna muka borbe sa samim sobom, sa zlom u sebi, sa strastima i slabostima.

(Iz predgovora)

Prividno daleko od rata i zla, prividno oslobođen ograničenja koje nameće nestalnost jezika, putopis je ipak izazovno žanrovsko mesto ambivalentnosti: kako prepoznati sistem i trajnost mesta koja se samo nakratko posete, kako selektovati utiske, kako lutanje pretvoriti u pravilnost, kako biti presuditelj i arbitar mestima, situacijama, naravima i konceptima koje vidimo kratko, iz jedne perspektive? Kako tog Aleksandra Tišmu, koji je znamen Novog Sada, fukoovski autor-funkcija, premestiti u ulogu putnika-izveštača?

Osam Tišminih putopisa pred nama, i u njima izukrštani predeli Amerike i Indije, institucije Poljske, ulice Berlina i Budimpešte, višednevna vožnja biciklom prema jugu kroz mesta od Novog Sada, preko Stepojevca i Lazarevca, Guče, Kraljeva, Vrnjačke Banje, Raške i do krajnjeg odredišta Kosovske Mitrovice, sve ove avanture slažu se u mozaik reminiscencija, u poetičko i stilsko napredovanje prema sazvežđu iskustva. Pred svakim iskustvom pozicioniran kao radoznali stranac, Tišma razlaže drugost sve dok u njoj ne prepozna samosvojnost, originalnost, neponovljivost, i samo takva iskustva čuva.

(Iz predgovora)

Ovaj „izveštaj sopstvenom životu”, kako to Tišma pomalo suvo formuliše već u prvoj rečenici, nastaje u jednom za njega prelomnom životnom trenutku neposredno posle smrti majke, i u jeku političkih događaja koji negiraju i ukidaju istoriju i prošlost države u kojoj je „proživeo vek” i koja se početkom poslednje decenije XX veka „izmiče u nepostojanje, u propast”.

Knjiga Sečaj se večkrat na Vali kojom autor pokušava da to prevaziđe predstavlja pritom ne samo jednu vrstu svođenja bilansa, završnog pogleda na sopstveni život i književni rad, uz pokušaj ocrtavanja kontura sopstvenog psihograma, već pre svega pruža sliku jednog vremena i sveta i istorijskih događaja čiji je Aleksandar Tišma bio svedok. Do krajnosti otvoren i nemilosrdan prema sebi u sudovima o sopstvenim postupcima i karakteru, prelamajući i preplićući sopstvenu biografiju i svoje postanje i formiranje kao pisca sa istorijskim događajima, Tišma čitaocu u ovoj knjizi pored fragmenata slike Novog Sada i Jugoslavije od tridesetih godina pa do kraja prošloga veka, približava i deo istorije i kulture srednjoevropskih Jevreja i nekadašnje Srednje Evrope.

Iz kratkog uvodnog teksta koji je Aleksandar Tišma napisao za prvo izdanje svojih drama čitalac može zapaziti da Dozvoljene igre čine tekstovi nastajali sporadično, u rasponu od preko dve decenije, ali da je knjiga sklopljena u jednom egzistencijalno zgusnutom istorijskom trenutku. U potpisu, naime, stoji: „mart 1999”. Tako je, pred poslednju istorijsku buru koju će Aleksandar Tišma doživeti, prošaputala i njegova Talija, muza koja ga je već odavno bila napustila, a kojoj se sada vratio diskretno, tek toliko da upotpuni sve žanrovske aspekte svog literarnog opusa. Sam autor kaže kako su mu drame nudile „neku vrstu brze, olakšavajuće i opuštajuće nadoknade” za sve muke koje su pratile nastajanje proznih dela. Napisao ih je ukupno šest, a u knjigu su se „sklopile same od sebe, sledeći redosled nastajanja”.

(Iz predgovora)