ROMANI

Otkrijte dubinu Čehovljevih drama. Od buntovnog stvaraoca u "Galebu" do melanholične čežnje "Tri sestre" za Moskvom – istražite svet tragičnih figura u potrazi za smislom.

U drami Ujka Vanja, prvi put izvedenoj na sceni pre više od 125 godina, Čehov je stvorio galeriju nesrećnih junaka koji u zrelim godinama otkrivaju da im je život lišen smisla, snovi propali, a oni nemoćni da promene sudbinu. Svi oni sanjaju o sreći, bez snage da je dosegnu, ali ipak istrajavaju u životu koji sve manje razumeju.

U drami Galeb, pratimo buntovnog stvaraoca u grozničavoj potrazi za inovativnim umetničkim pečatom. Njegova glad za uvažavanjem, isprepletena sa patnjom zbog neuzvraćene privrženosti, vodi ga ka ivici beznađa.

Drama Tri sestre donosi melanholičnu povest o tri duše zarobljene u provincijskoj letargiji, čiji je jedini svetionik nade san o povratku u Moskvu. Kroz njihove unutrašnje lomove i egzistencijalna traganja, Čehov slika portret Rusije koja, na pragu novog doba, stoji nad ambisom neizvesnosti.

„Moj život“ je novela Antona Pavloviča Čehova iz 1896. godine, koja kroz ispovest glavnog junaka, Misaila Poloznjeva, kritikuje malograđanski mentalitet, besmislen rad i površnost društva. Priča prati Misaila koji napušta konvencionalnu karijeru zarad fizičkog rada, sukobljavajući se sa porodicom i okolinom u potrazi za smislom. Ovo delo smatra se jednom od Čehovljevih najdubljih priča o potrebi za ličnom slobodom i moralnim integritetom.

Zbirka sadrži priče: Zinočka, Svadba, Hladna krv, Poljubac, Kaštanka i Muž.

Anton Pavlovič Čehov (1860—1904) je bio pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac. Pisao je kratke humoreske, novele i pripovetke, a slavu je stekao pišući pozorišne komade i drame od kojih su najpoznatije Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre i Višnjik, i to su dela koja su izvršila veliki uticaj ne samo na rusku nego i na svetsku novelistiku i dramaturgiju. Po profesiji je bio lekar, ali mu je književnost bila strast, otuda potiče i njegova izjava da mu je medicina zakonita supruga, a literatura ljubavnica.

Umro je sa samo 44 godine, a za to vreme napisao je 17 drama i oko 600 priča, te se smatra jednim od najvećih novelista evropskog realizma.

Zbirka sadrži priče: Čitanje, Otac porodice, Tuga, Ivan Matveič, Mora, Nesreća, Dugačak jezik, Neprijatelji i Veročka

Anton Pavlovič Čehov (1860—1904) je bio pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac. Pisao je kratke humoreske, novele i pripovetke, a slavu je stekao pišući pozorišne komade i drame od kojih su najpoznatije Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre i Višnjik, i to su dela koja su izvršila veliki uticaj ne samo na rusku nego i na svetsku novelistiku i dramaturgiju. Po profesiji je bio lekar, ali mu je književnost bila strast, otuda potiče i njegova izjava da mu je medicina zakonita supruga, a literatura ljubavnica.

Umro je sa samo 44 godine, a za to vreme napisao je 17 drama i oko 600 priča, te se smatra jednim od najvećih novelista evropskog realizma.

Anton Pavlovič Čehov (1860-1904)

rođen je u Tangarogu, na obali Azovskog mora, tamo gde se stepa završava. Uz Mopasana, najpoznatiji je pisac kratkih priča u svetskoj književnosti i najveći dramski pisac Rusije. U izdavačkoj kući LOM objavljen je izbor kratkih priča iz poznijeg perioda velikog pisca, među kojima su „Dama sa kučencetom“, „Čovek u futroli“, „Lepotice“ itd.

Čehov je studirao u Moskvi i celog je života radio kao lekar, da bi se, isto kao i naš veliki pisac Laza K. Lazarević, zarazio tuberkulozom i prerano umro. Čuveni pisci XX veka kao što su Karver ili Dovlatov, istakli su Čehova kao svoj nedostižni uzor.

Stepa, koju je Čehov napisao 1887. godine, neposredno pre čuvenog pozorišnog komada „Ivanov“, izdvaja se u njegovom opusu kao duža novela o putovanju jednog dečaka kroz stepu. taj simbol beskraja Rusije. U ovom delu ima mnogo autobiografskog. Stepa zauzima posebno mesto u očaravajućim romanima o inicijaciji u svetskoj književnosti (kao što su, na primer, Puškinova „Kapetanova kći“, „Prva ljubav“ Turgenjeva, Konradova „Mladost“, „Dnevnik o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog, Floberov „Novembar“, „Avanture pod pločnikom“ Dilana Tomasa, Selindžerov „Lovac u žitu“, Fanteov „Put za Los Anđeles“, Bolanjovi „Divlji detektivi“, Pelevinov „Omon Ra“, „Zona“ Sergeja Dovlatova, Hamsunova „Glad“. . . Često su to prvi romani jednog pisca, a ponekad ostaju jedino njegovo delo.

Stepa je leksikon poetike A. P. Čehova, knjiga koju mogu da čitaju sve generacije, i kojoj uvek mogu da se vrate.

„Putuješ sat, dva. . . Na putu te susreće ćutljivi starachum ili kamena žena, koju je postavio bogzna ko i kada, bez šuma preleti nad zemljom noćna ptica, i ti se, malo-pomalo, prisećaš stepskih legendi, priča namernika, bajki dadilja, i svega onog što si i sam video i dušom osetio. I tada, u cvrčanju insekata, u sablasnim obličjima i humovima, u tamnoplavom nebu, u mesečevoj svetlosti, u lepršanju noćne ptice, u svemu što vidiš i čuješ, počinješ da slutiš veličanstvo lepote, mladost, procvat svih moći i strasnu žeđ za životom; duša se odaziva prekrasnom, divljem zavičaju, i poželiš da zajedno s noćnom pticom poletiš nad stepom. U veličanstvenom zanosu lepote, u višku sreće, osećaš neku napregnutost i tugu, kao da stepa uviđa da je usamljena, da su njeno bogatstvo i duša za svet izgubljeni, da ih niko nije opevao, da nikome nisu potrebni, i kroz radosnu graju čuješ kako tužno, očajnički doziva: pesnika! pesnika!. . .“

Stepa

Čehov je 1898. godine boravio u Jalti, i tada je nastala priča o nesećno udatoj Ani Sergejevnoj, koja upoznaje oženjenog Dmitrija Gurova. Objavljena 1899. godine u časopisu Ruska misao, Dama sa psetancetom smatra se jednom od najuticajnijih priča u svetskoj književnosti.

Anton Pavlovič Čehoj najčuveniji je pisac priča u svetskoj literaturi i najveći dramski pisac Rusije. Ovaj izbor priča zamišljen je kao uvod u novo čitanje velikog pisca.

.

Anton Pavlovič Čehov (1860-1904) do danas je ostao nedostižan majstor kratke prozne forme, uvek svež i nov, čitak i prepoznatljiv, pisac koji je u svom obimnom opusu ustanovio ili bar začeo gotovo sve oblike modernog kratkog pripovedanja - od lirske proze i kratke priče, do jednominutnih i apsurdnih priča, od impresionističkih povesti i pripovedaka sa "nultim završetkom" do postupaka uočljivih u francuskom "novom romanu"... Upravo stoga, domet, uticaj i raspon Čehovljeve umetnosti kratke priče i Čehovljeve ironije do danas nisu do kraja iscrpeni i sagledani, i stoga se on s pravom smatra klasikom svetske književnosti.

Po svedočenju savremenika, Čehov je bio strašno stidljiv, bojao se visokoparnosti, bojao se mnogoobećavajućih izjava. Reći „ja sam hrišćanin“ za njega je bilo isto tako nemoguće kao i reći: „ja sam dobar, ja sam blagorodan“. Savest ga je gonila u Sibir da bi bar nekako olakšao sudbinu stradalnika. U svakom času dana i noći on je ostajao lekar koji se odazivao na svaki poziv i besplatno lečio seljake i sve one koji su mu se obraćali. On je bio hrišćanin čak i da sebe tako nije nazivao... Ovo je izbor takvih priča.

Iz kadionice se širi plavičasti dim i kupa se u širokom, kosom sunčevom zraku, koji preseca mračnu, beživotnu, pustu crkvu. I čini se da zajedno s dimom lebdi u zraku duša same pokojnice. Pramičci dima, slični dečjim uvojcima, kruže, podižu se ka prozoru i kao da se klone bola i tuge, kojih je puna ta jadna duša.
iz priče „Parastos” Antona Čehova

kratke priče