Po svedočenju savremenika, Čehov je bio strašno stidljiv, bojao se visokoparnosti, bojao se mnogoobećavajućih izjava. Reći „ja sam hrišćanin“ za njega je bilo isto tako nemoguće kao i reći: „ja sam dobar, ja sam blagorodan“. Savest ga je gonila u Sibir da bi bar nekako olakšao sudbinu stradalnika. U svakom času dana i noći on je ostajao lekar koji se odazivao na svaki poziv i besplatno lečio seljake i sve one koji su mu se obraćali. On je bio hrišćanin čak i da sebe tako nije nazivao... Ovo je izbor takvih priča.
Iz kadionice se širi plavičasti dim i kupa se u širokom, kosom sunčevom zraku, koji preseca mračnu, beživotnu, pustu crkvu. I čini se da zajedno s dimom lebdi u zraku duša same pokojnice. Pramičci dima, slični dečjim uvojcima, kruže, podižu se ka prozoru i kao da se klone bola i tuge, kojih je puna ta jadna duša.
iz priče „Parastos” Antona Čehova
| Karakteristika |
Vrednost |
| Kategorija |
KLASICI
|
| Autor |
Anton Pavlovič Čehov
|
| Težina specifikacija |
0.5 kg |
| Izdavač |
BERNAR |
| Pismo |
Ćirilica |
| Povez |
Broš |
| Godina | 2011 |
| Format | 14,5x20,5 |
| Strana | 211 |
